Најбоље су оне вође за чије постојање народ и не зна, записао је Лао Це.

Денг Сјаопинг, који је рођен пре тачно 120 година (1904) а преминуо 1997. године у 93. години, био је сведок и савременик 20. века и директни чинилац кинеске историје. Мало је личности које су се тако блиско и толико дуго налазиле у центру политичких збивања. Денг Сјаопинг је током дуготрајног живота и дуге каријере комунистичког активисте и кинеског државног званичника много пута пролазио животна искушења, у неким ситуацијама једва преживљавао, губио и задобијао највише положаје – у мери да га је амерички дипломата Хенри Кисинџер прозвао „неуништиви Денг“.

Али оно због чега се Денг може сматрати једним од највећих државника двадесетог века повезано је са делом које је остварио као државник и реформатор и са наслеђем које је оставио. Уколико тражимо везу и утицај неке личности на ток историје, онда би живот и дело Денг Сјаопинга представљали добар пример.

ПРИЛАГОДЉИВ УМ: 

Мао Цедунг, чији је Денг био вишедеценијски партијски сарадник, оцењивао га је као „човека ретких квалитета“ који је пун идеја и способан да увек нађе решења, наизглед мекан, а у суштини „оштар као игла“. Денг има „прилагодљив ум, али је у деловању чврст као стена“, говорио је Мао.

Своје квалитете Денг је могао да покаже у бројним приликама живота револуционара, војног команданта, државног и партијског руководиоца. Рођен је у Кини у којој је још владао цар. Као најмлађи у групи студената – најстарији син малог поседника из провинције Сечуан – Денг Сјаопинг је са 15 година упућен у Француску. Требало је радом и учењем скупити знања „како би се спасила домовина“ која је већ скоро цео „век понижења“ трпела притисак и отимачине колонијалних сила и суседа, попут Јапана.

У својим позним годинама, у разговору са једном страном академском делегацијом, Денг ће рећи да никада није стигао да заврши факултет, али „сматрао сам да сам од дана кад сам се родио био укључен на универзитет живота. У њему нема дипломирања, осим можда када се нађете пред Богом“. У Француској је провео шест година, више радећи у фабрикама него што је учио јер није успео да прикупи довољно новца за школовање. То су биле године када се Денг придружио тек формираној Комунистичкој партији Кине. Као истакнути партијски активиста 1926. годину провео је на московском универзитету „Сун Јат Сен“ основаном са циљем образовању оних који ће ширити бољшевичку револуцију на азијске земље.

Следећих двадесет година Денг је као професионални револуционар проживео и деловао у тешким условима грађанског рата у Кини, који се одвијао између националистичког Куоминтанга и комуниста (1927-1937). Био је учесник легендарног „Дугог марша“ током ког је подржао Маову стратегију класне борбе са ослонцем на сељаке. Учествовао је као високи командант у суровом рату са јапанским империјалистима (1937-1945) као и у финалном обрачуну са националистима Чанг Кајшека (1945-1949). Комунистички вођа Мао Цедунг је 1949 године на тргу Тјенанмен у Пекингу прогласио оснивање Народне Републике Кине.

ЧЕТИРИ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ:

Способност и резултати које је Денг имао у току рата и обнове земље – он је, између осталог водио кинеску операцију којом је Кини враћен или освојен, нешто милом нешто силом, Тибет – утицали су да 1952. године буде укључен је у највише органе партије и државе (као потпредседник Владе). Денгов успон и његова репутација блиског Маовог сарадника достигли су врхунац 1956. године када је постављен за генералног секретара КПК и члана Сталног комитета Политбироа КПК, највишег партијског тела у коме је било укупно само шест највиших руководилаца. Али након неуспешног „Великог скока напред“ (1956-1962) – који је резултирао милионима жртава од глади – у врху КПК је дошло до великих спорова и сукоба који су кулминирали са „културном револуцијом“ током које се Мао Цедунг обрачунао са својим ривалима. Денг је у два маха губио све положаје. Скоро десет година провео је у „самокритици“ и „реедукацији“ у провинцији, где је радио у фабрици трактора.

Интерни сукоби на врху се појачали уочи и након смрти (1976) два главна руководиоца Кине (Мао Цедунга и Џу Енлаја). Подржаван старим руководиоцима, војском и бројним кадровима који су били жртве културне револуције (посебно је на пример била важна подршка тзв. „осморо ветерана“ КПК након 1978. г), Денг се поново вратио у врх партије и државе. Након две године, успео је да уклони политичке ривале и да од 1978. као неспорни врховни вођа покрене енергичну политику реформи и изградње „социјализма са кинеским бојама“ засновану на начелу „тражити истину на основу чињеница“. Одбацио је Маово учење о класној борби и „перманентној револуцији“, усмеравајући се у првом реду на програм „четири модернизације“ који је, уз подизање општег нивоа образовања, био оријентисан на развој науке, пољопривреде, индустрије и војне технике.

За разлику од покушаја економских реформи у европским социјалистичким земљама на основама тржишне економије, од самоуправљања у СФРЈ до перестројке Горбачова у СССР, економске реформе у Кини у периоду власти Денг Сјаопинга и његових наследника показале су се као врло успешне. Денг је током целог периода када је био врховни вођа Кине („Денгова ера“) показивао флексибилности и прагматизам у приступу реформама подсећајући на своју чувену пословицу да „није важно да ли је мачка бела или црна, ако лови мишеве“. Он је остварио консензус унутар кинеског руководства и ауторитет заснивао на колективном деловању и резултатима у пракси.

Оцењујући да је највише руководство Кине укључујући и њега самога сувише старо (имао је 74 године када је преузео власт), Денг је спровео постепену транзицију власти унутар партије и државе на млађе кадрове.

Последњих година се повукао са свих функција, али и даље је задржао политички утицај „из позадине“. За вође партије током наредних деценија бирани су његови блиски сарадници: Ху Јаобанг (1982-1987), затим Џао Цијанг (1987-1989) (обојица су на крају изгубили положај због „либералних“ тенденција), као и Ђанг Цемин (1987-2002).

Денг је прокламовао и оригиналну теорију о „једној државу и два система“, чиме су Хонг Конг и Макао враћено под кинески суверенитет. Ипак, ово није успело када је у питању Тајван. Политика „отварања“ Кине омогућила је огроман прилив страних инвестиција и технологије. Спроведен је и програм слања десетина хиљада кинеских студената у иностранство. С друге стране, иако је увео начела сменљивости и унутрашње демократске дебате у партији, Денг никада није дозволио да руководећа позиција комунистичке партије у држави дође у питање, што је показало и током познатих демонстрација на тргу Тјенанмен, које је војска насилно угушила (1989).

Након две деценије током којих је Денг Сјаопинг имао одлучујућу улогу у вођењу Кине, пре тога самоизолована држава веома сиромашних становника постала је економска сила и укључила се у међународни систем. Национални производ (БДП) Кине је повећан са 150 милијарди долара 1978 на 1,200 милијарде долара 2000. године, растући сваке године скоро двоцифрено (што се наставило и током прве деценије 20.И века). Учешће Кине у светском производу је износило око 2,7 одсто у 1980. да би током само једне генерације достигло номинално 18,5 одсто у 2020. години. Кина је тако за само неколико деценија постала економски најјача светска сила након САД.

Денг је умро почетком 1997. године, само четири месеца пре повратка Хонг Конга под кинески суверенитет.

КИНА И СВЕТСКИ ПОРЕДАК:

Денг Сјаопинг улази међу мали број државника 20. века који су највише утицали на далекосежне промене света у коме живимо. Како је то дефинисао Кисинџер, „таленат државништва се састоји у способности да се друштво преведе из једне тачке у садашњости у сасвим другу непредвидиву тачку у будућности“. Бурни 20. век су обележиле револуције, тоталитарне идеологије (бољшевизам, фашизам, нацизам) и светски ратови. Светски поредак се мењао након два светска рата, као и на нешто мирнији начин крајем 20. века, са распадом источног блока. За разлику од насилних револуционарних покрета и његових бољшевичких узора и учитеља (Лењин, Стаљин, Мао), Денгове велике економске реформе су имале углавном мирољубив унутрашњи и међународни карактер и последице. Денг представља редак пример великог реформатора (уз то и некадашњег професионалног револуционара) чије је дело донело стабилност, модернизацију и просперитет Кини након више од века тешких унутрашњих и спољнополитичких потреса. Он је продужио модернизацију феудалне Кине коју је суштински отпочео Мао (централизација земље, елиминисање старог поретка, еманципација маса), али Денг је у том процесу одбацио методе културне револуције и обрнуо маоистичка начела, оригинално комбинујући државни социјализам и предузетнички капитализам.

Резултат Денгових реформи се може посматрати и кроз поређење са скоро паралелним реформама у СССР-у и историјским неуспехом совјетског реформатора Михаила Горбачова (1985-1990). У оба случаја се радило о покушају да се економски модернизује социјалистички систем како би се остварио висок раст и достигао технолошки ниво капиталистичких потрошачких друштава. Остаје отворено питање да ли је коначни неуспех Горбачова (распад СССР и дуготрајна економска нестабилност под Јељцином) последица чињенице да је он одбацио насилне методе одржања власти и паралелно отпочео политичке и економске реформе, што се у кинеском случају није десило. Денг је радикално, али постепено и опрезно реформисао економски систем. За разлику од Горбачова одбацио је политичку либерализацију и очувао ауторитарност политичког система (диктатура партије, ограничене политичке слободе, ослањање на армију), укључујући и примену силе у појединим ситуацијама када је режим био угрожен (гушење демонстрација на тргу Тјенанмен) или у спољним односима (кратки ратови са Вијетнамом и Индијом и сл.).

Иако Кина није једини пример успешне економске транзицији у Азији (примери су од Јапана, преко Јужне Кореје до других азијских „економских тигрова“, укључујући и конкурентску „националистичку Кину“ тј. Тајван) она је јединствен случај у свету због величине њеног становништва и запањујуће брзине њеног развоја у току четири деценије.