Дрво живота мудраца и јеретика

Из руске престонице се лако стиже до две стотине километара удаљеног обласног средишта Туле, чувеном по вишевековној производњи оружја, али и самовара. У полумилионском граду на реци Упи томе су посвећена два музеја. Међутим, посетиоцима је ипак главни циљ пута, ходочашћа, одлазак у оближњу Јасну Пољану, где је 1828. рођен и највећи део свог живота провео гроф Лав Николајевич Толстој, кога његови сународници несмањено поштују, колико као писца, филозофа, толико и као мудраца. Отуда се Јасна Пољана, где је писац сахрањен, након смрти 20. новембра 1910, с правом означава „срцем сваког Руса”.

Годишњице смрти су повод  процене како данашња генерација, али и институције друштва, доживљавају стваралаштво и поруке неког великана. У случају Толстоја, ни после сто година ништа није изгубило на актуелности. Држава и црква су поново блиске, у симфонији, мада другачијој, као почетком 20. века. Обе Толстоја сматрају „великим писцем”, међутим његови погледи су им и данас, као и некада, недопустиви. Још пролетос, грађански суд у Екатеринбургу, пре тога и у Ростову, означио је понављање неких ставова писца о цркви   екстремизмом, кажњивим са две до четири године затвора, по  282. параграфу Кривичног закона.

У европској културној јавности запажено је да Кремљ стогодишњицу смрти Толстоја није уврстио у календар важних годишњица. На педесетогодишњицу смрти, 1960. године, било је нешто другачије. Директор државног музеја Толстоја В. Ремизов  ово поређење не сматра неумесним. Пишчеви ставови о православљу, држави, односу власти према народу и данас „звуче оштро и непријатно”. Европа се после великог интересовања за Достојевског поново враћа Толстоју. Директор помиње да ће у јесен бити одржан „велики симпосион” о писцу, са више стотина учесника, који ће почети у Тули и Јасној Пољани, а завршити у Москви.

Толстојев одговор

Руска православна црква (РПЦ) писца избегава да помиње, сем ако је неко упита. Тема јој је веома нелагодна јер зна да је због ње од себе у протеклих сто година одбила значајан број интелектуалаца. Међу неколико најзначајнијих трагичних догађаја протеклог века редовно се убраја и разлаз између РПЦ и Толстоја, озваничен 1901. Не спори се да је то било неминовно, неизбежно. Удаљавање је трајало 12 година, од изласка романа „Васкрсење” 1899, у коме је писац оспорио учење и праксу цркве – о троједином Богу, непогрешивости васељенских сабора, непорочном зачећу, божанству и искупитељству Христа, загробном животу, о свештенству, обредима.

У потоњим делима је ова критика проширена. Дела су му и поред забране цензуре налазила пут до читаоца. Црква је 24. фебруара 1901. констатовала и обавестила јавност да је писац „ревносни фанатик” који шири противхришћанско, лажно учење, саблазан, кривоверје, да је тиме самог себе искључио из њених редова. Синодална одлука садржи дванаест тешких оптужби. Као „отпалом” од ње, моли се Господ да му подари „покајање и разум истине”.

Толстој је цркви одговорио, понављајући, чак пооштравајући своје критичне ставове. Још тадашњој јавности познат је и садржај писама  грофове супруге Софије синоду, као  и одговор који је добила. За цркву и верујуће меродавни су и коментари двојице тадашњих клирика који су касније проглашени светим. Јован Кронштатски је 1902. осудио „гнусно клеветање Русије”. Толстој је за њега радикални безбожник, подобан Јуди, самољубив човек помраченог ума. Слично је говорио и Теофан Затворник. Савремени православни зилоти, такође и наши, сматрају га суманутим „претечом антихриста”, човечанству је, уместо рибе (којом је Христос нахранио народ), понудио змију, зато је, по виђењу валамских монаха, у бездану, у загрљају демона.

Црква је још 1905. донела одлуку да, кад писац умре, не може бити служено опело. То ни он сам није желео. На преклињање супруге један свештеник је, без дозволе јерархије, тајно, две године после смрти, над гробом одслужио помен.

Толстој је следио Христа на свој начин, проповедао несупротстављање злу насиљем, залагао се за просвећивање и живот без раскоши. Осуђивао је глупост, сујету, лицемерје, неправдољубље. Говорио је да је „царство Божје у нама”. Филозоф В. Зениковски је овај поглед на свет назвао „мистичним иманентизмом”, такође, „етичким максимализмом”, а Толстоја „мучеником сопствених идеја”.

Ко је крив за разлаз између цркве и Толстоја, питају се протеклих 109 година многи у Русији. Најлакше је, сматра се, окривити једну или другу страну, или обе. Да црква ревидира свој став, као што се Ватикан добрим делом дистанцирао од деловања инквизиције, у Русији се не очекује. Писац А. Варламов, на пример, држи да је црква ипак погрешила, исто није поступила са Тургењевом, Чеховом, или Горким, који су потпуно одбацивали веру у Бога. Међутим, Варламов, као и бројни други интелектуалци, мисли да се црква нашла у тада безизлазној ситуацији на коју је морала да реагује, на тај начин као што је и учинила.

Толстој је био бунтовник против државног поретка, црквених догми и устројства. Подршка писцу у народу и међу ствараоцима била је знак расцрковљења и дехристијанизације, тумачи теолог Георгије. Морало се одмах наслутити да у Русији нешто тиња, страшно незадовољство које наговештава катастрофу, предзнак преврата и револуције. Отуда је ово разилажење симбол руских подела. Према прогањању цркве, њеном уништавању, чини се,  већина је током много деценија била равнодушна. Такође и према ликвидацији миропомазаног цара и целе његове породице. Још 1901. године, створена је основа непомирљивости, немогућности приближавања и дијалога о питањима погледа на свет. Није се наслућивало да је дат сигнал за „тотални раскол у руском друштву”. Црква је и данас свесна да, након овога,  никада више не може да поврати интелигенцију у своје крило.

На крају живота, у манастир

Пре девет година  почивши патријарх Алексије је замољен од потомака да „рехабилитује” Толстоја. Он је то одбио, по многима с правом, накнадно враћање писца у редове верника РПЦ значило би атак на његова уверења. Није се радило о анатеми, нити о изопштењу, ни проклетству, како поједини већ деценијама тумаче, истичу клирици. Тих речи није било у синодалној одлуци. Руска црква остаје при ставу да се за писца може молити за спас његове душе „само приватно”, али не јавно и у храмовима.

Недавно, средином јуна, патријарх Кирил посетио је древни Оптински манастир у који је Толстој отишао само неколико дана пред смрт на разговор са старцима. До дијалога није дошло јер они нису имали благослов епископа. Патријарх је, упућујући поруку данашњој руској готово потпуно безбожној интелигенцији, самоуверено упитао: Где се то упутио Лав Толстој на крају живота? Не у академију наука у Петроград, нити у неки салон, или удружење писаца, него у манастир, у Оптину, мислећи да му је он потребан.

На хумци мудраца и јеретика у Јасној Пољани нема крста, нити другог симбола. Израстао је невидљиви крст, како осећа историчар литературе Валентин Курбатов, то је заправо дрво живота, Гетсимански врт и Голгота Лава Николајевича Толстоја.

Живица Туцић

Politika online

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Tolstoj