Ерих Фром: О нарцисоидности – Појам нарцисоидности формулирао је Фројд у терминима своје теорије либида. Будући да је схизофренични пацијент изгледао као да нема никакав »либидинозни« однос с предметима (било у стварности, било у машти), Фројд је дошао до питања: »Што се у схизофренији десило с либидом који се повукао из вањских предмета?« Његов одговор је гласио: »Либидо који се повукао из вањског свијета усмјерио се на его и тако омогућио настанак држања које можемо назвати нарцисоидношћу«. Осим тога Фројд је претпоставио да је изворно стање човјека у раном дјетињству нарцисоидност (»примарна нарцисоидност«) у којем још нема никаквих односа с вањским свијетом; у току нормалног развоја дијете у ширину и дубину повећава своје либидоидне односе с вањским свијетом, али се под посебним околностима (од којих је најдрастичнија лудило) либидо повлачи из предмета и поново се управља на его (»секундарна нарцисоидност«); чак и у случају нормалног развоја људско биће ипак до извјесне мјере остаје нарцисоидно кроз цијели свој живот. (С. Фројд, 1914)

Успркос тој тврдњи у клиничким истраживањима психоаналитичара појам нарцисоидности није играо онакву улогу какву заслужује. Он се углавном примјењивао на рано дјетињство и на психозе, но његова далекосежна важност лежи управо у његовој улози стварања нормалне или такозване неуротичне личности. Та се улога може у потпуности схватити само ако је нарцисоидност ослобођена ограничавајућег оквира позивања на теорију либида. Нарцисоидност се тада може описати као стање искуства у коме се једино особа сама, њено тијело, њене потребе, њени осјећаји, њене мисли, њено власништво, све и сватко што њој (особи, прим. прев.) припада, доживљавају као потпуно стварни, док је сватко и све што није дио особе или није предмет њених потреба незанимљив и непотпуно стваран, опажен само интелектуалним препознавањем, све док је афективно без тежине и боје. Особа, онолико колико је нарцисоидна, посједује двоструки стандард перципирања. Једино она сама и оно што јој припада имају значај, док је остатак свијета мање или више безначајан или безбојан те, с обзиромна њен двоструки стандард, нарцисоидна особа показује озбиљне недостатке у просуђивању; недостаје јој способност објективности.

Нарцисоидна особа често постиже осјећај сигурности у потпуно субјективном увјерењу о свом савршенству, својој надмоћности према другима, о својим изванредним квалитетама, а не путем односа према другима или путем икаквог свог рада или достигнућа. Њој је потребно да устраје на својој нарцисоидној представи јер су њен осјећај вриједности као и осјећај идентитета на њој засновани. Ако је њена нарцисоидност угрожена, она је угрожена у витално важном подручју. Када други рањавају њену нарцисоидност презирући је, критизирајући је, раскринкавајући је када каже нешто криво, поражавајући је у игри или бројним другим приликама, нарцисоидна особа обично реагира интензивном љутњом или бијесом, показивала га или не, била га свјесна или не. Интензитет те агресивне реакције често се може видјети у чињеници да таква особа никада не заборавља онога тко је повриједио њену нарцисоидност и често осјећа жељу за осветом, која би била мање интензивна да је нападнуто њено тијело или власништво.

Већина особа није свјесна своје нарцисоидности, већ једино оних њених манифестација које је не изражавају отворено. Тако ће, напримјер, те особе осјећати неуобичајено дивљење према својим родитељима или својој дјеци, те немају потешкоћа у изражавању тих осјећаја јер је такво понашање обично оцијењено позитивно као синовска љубав према родитељима, родитељска љубав или вјерност; но кад би изражавали своје осјећаје о себи, као »Ја сам најдивнија особа на свијету«, »Бољи сам од било кога другога«, итд., посумњало би се не само у то да су изванредно ташти већ можда чак и у њихово здравље. С друге стране, ако је особа постигла нешто што наилази на признање у подручју умјетности, знаности, спорта, послова или политике, њено нарцисоидно држање изгледа не само реалистично и рационално већ се непрестано храни дивљењем других. У тим случајевима она може дати пуну слободу својој нарцисоидности, која је тада друштвено одобрена и потврђена. У сувременом западном друштву постоји осебујна међувеза између нарцисоидности, славе и потребе за публиком. Посљедња жели бити у додиру с гласовитим људима, јер је живот просјечне особе празан и досадан. Масовни медији живе од продавања славе и тако је сватко задовољан: нарцисоидни извођач, публика и трговци славом.

Висок ступањ нарцисоидности врло је чест међу политичким вођама; нарцисоидност се може сматрати професионалним обољењем— или предношћу — посебно међу онима који своју моћ дугују утјецају на масовни аудиториј. Ако је вођа увјерен у своје изванредне таленте и у своју мисију, бит ће му лакше придобити широки аудиториј који привлаче људи апсолутно сигурног изгледа. Али нарцисоидни вођа не употребљава своју нарцисоидну каризму једино као средство политичког успјеха; њему су потребни успјех и аплауз ради властите менталне равнотеже. Идеја његове величине и непогрешивости у основи је заснована на његовој нарцисоидној грандиозности, а не на стварним достигнућима њега као људског бића. Па ипак, он не може дјеловати без нарцисоидног надувавања, јер његова људска срж — увјерење, свијест, љубав и вјера— није нарочито развијена. Екстремно нарцисоидне особе често су готово присиљене на то да постану славне, јер у супротном могу постати депримиране и умоболне. Но, да би се утјецало на друге до те мјере да њихов аплауз легализира те нарцисоидне снове, захтијева много талента и повољне прилике. Чак ако такве особе успију, присиљене су трагати за даљњим успјехом, јер за њих неуспјех носи опасност од слома. Јавни успјех је, тако рећи, њихова самотерапија против депресије и лудила. Борећи се за своје циљеве, они се у ствари боре за своје здравље.

Када, у групној нарцисоидности, предмет није појединац већ група којој он припада, појединац може бити потпуно свјестан нарцисоидности и изражавати је без икаквих ограничења. Тврдња као »моја домовина« (или »моја нација«, или »моја религија«) је најдивнија, најкултурнија, најмоћнија, најмирољубивија, итд. уопће не звучи лудо; напротив, она звучи као израз патриотизма, вјере и вјерности. Такођер изгледа да је таква тврдња реалистички и рационални вриједносни суд јер га дијеле многи чланови исте групе. Та једнодушност успијева машту трансформирати у стварност будући да се за већину људи стварност састоји од једнодушности, а не заснива се на разумском или критичком проучавању.

Групна нарцисоидност има важне функције. На првом мјесту она унапређује солидарност и кохезију групе, те олакшава манипулацију апелирајући на нарцисоидне предрасуде. Друго, она је крајње важна као елемент који задовољава чланове групе, а посебно оне који имају неколико других разлога да се осјећају поноснима и вриједнима. Чак ако је нетко најмизернији, најјаднији, најмање поштовани члан групе, постоји компензација за његово мизерно стање у осјећају »дио сам најдивније групе на свијету. Ја, који сам заправо мрав, припадањем групи постајем див«. Према томе, ступањ групне нарцисоидности пропорционалан је недостатку стварног задовољства у животу. Оне друштвене класе које више уживају живот мање су фанатичне (фанатизам је карактеристична квалитета групне нарцисоидности) од оних које, као напримјер ниже средње класе, пате од оскудице на свим материјалним и културним подручјима и воде живот неутажене досаде.

Истовремено је његовање групне нарцисоидности врло јефтино са стајалишта друштвеног буџета; у ствари она не кошта практички ништа у успоредби с друштвеним трошковима потребним за повишење стандарда живота. Друштво треба само платити идеологе који формулирају пароле што рађају друштвену нарцисоидност; заправо многи друштвени функционери као што су наставници, новинари, министри и професори судјелују а да и нису плаћени, најмање новцем. Они добивају своју награду од осјећаја поноса и задовољства што су служили тако вриједној ствари — те помоћу повећаног угледа и унапређења.

Они чија се нарцисоидност позива на групу више но на њих саме као појединце, осјетљиви су као индивидуални нарциси, те реагирају бијесно на сваку повреду, стварну или имагинарну, почињену њиховој групи. У најмању руку реагирају интензивније и свјесније. Појединац, осим ако није ментално врло болестан, може имати бар неких сумњи о својој личној нарцисоидној слици. Припадник групе је уопће нема, будући да у његовој нарцисоидности судјелује већина. У случају сукоба група које узајамно оспоравају колективну нарцисоидност управо то оспоравање побуђује интензивно међусобно непријатељство. Нарцисоидна слика властите групе расте до највише точке, док се обезвређивање непријатељске групе спушта до најниже. Властита група постаје бранитељ људског достојанства, доличности, моралности и права. Ђаволске квалитете приписују се другој групи; она је преварантска, немилосрдна, окрутна и у основи нељудска. На оскврнуће једног од симбола групне нарцисоидности — као што је застава или особа цара, предсједник или амбасадор — реагира се с тако интензивним бијесом и агресијом, да је народ вољан подржати вође чак и у ратној политици.

Ерих Фром, Анатомија људске деструктивности II, Напријед, Загреб 1978.

Izvor: Čudo

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Erih From, narcisoidnost, Psihologija, Sociologija