Метафизика савременог пијанизма Аркадијa Володоса

Пијаниста Аркадиј Володос један је од ретких који би могao да нас подсети на велике руске извођаче ХХ века. И док је на почетку каријере, према исказаном виртуозитету, могао да се пореди са Владимиром Хоровицем, у последње време, чини се да би савршеном техником и мисаоним приступом могао да подсети на свирање Емила Гилелса. Истина је заправо да је Володос самосвојна уметничка фигура, и да поседује много тога што комерцијални пијанисти попут Јуџе Ванг и Ланга Ланга ипак немају. Његова неприкосновена техника могла би да буде упоредива са Соколовљевом, с тим што у приступу интерпретацији Володос није толико ексцентричан.

Оно што им је заједничко јесте да су и један и други у стању да слушаоца уведу у метафизички тонски свет коме је лако препустити се. Володос то чини стварањем мноштва динамичких нијанси по којима је специфичан. Одлика по којој се његов пијанизам такође истиче, јесте изражен, и само њему својствен, специфичан вид исказивања колоризма. Обично се таква појава у интерпретацији наглашава у оним случајевима када се говори о извођењима музике Дебисија или Равела, као да колоризам није један од саставних елемената било које музике. У лаганом ставу клавирске сонате у Е дуру и у Шест музичких момената Франца Шуберта, Володос је показао мноштво најсуптилнијих нијанси тихог свирања, понирући до најближе границе јасно уочљивог звука са тишином.

Физички потпуно ослобођени покрети тонова деловали су етерично и уз мноштво најтананије изведених разлика у волумену, некада толико малих, да су могле да се разликују за стоти део додатог квалитета тона у односу на претходни. Таква понирања у звучне квалитете далеко су од физичке површине клавијатуре и указују на дубинско задирање с оне стране инструмента. Уколико бисмо покушали интерпретацију овог уметника да слушамо у потпуном мраку, можда бисмо могли да замислимо метафизички клавир, на коме пијаниста управља тоновима који су према својствима у складу са унутрашњим душевним покретима и као такви, блиски ономе што су филозофи 19. века радо називали појмом Geist.

Слично је и са музиком Рахмањинова, те би пример за такав третман тона могла да буде интерпретација Etudes Tableaux у цис молу опус 33 број 3, у којој су покрети леве руке стварали нестварно прозрачну фактуру пратње испуњену најфинијим нијансама одзвука. Колико је богат Володосов звучни спектар, можда су најбоље илустровали одјеци на самим крајевима одсвираних композиција, у моментима када десни педал још увек одржава звучање завршног акорда.

А шта рећи тек за Скрјабинову звучну палету, у којој су кроз вертикални пресек могли да се назру звонећи трилери или стакласто извајани покрети сопрана, који су представљали само врх пирамиде састављене од немешајућих боја чија основа је стабилан и јасно изражен бас. Логично би могло да се постави питање, да ли је Володос оваквим свирањем могао да изгради јасне формалне обрасце извођених композиција. И заправо, фасцинантно је колико су јасно одређене формалне концепције у било ком од одсвираних дела. С друге стране, с обзиром на чињеницу да је дела три композитора овај пијаниста изводио без аплауза између појединалних ставова или комада, чинило се да се један карактер сасвим природно претапао у други, што је указивало на јасно изграђену драматуршку концепцију програма.

Форме ране Шубертове сонате изведене су као развојне, и уз изврсно достигнуте балансе између разложених акорада и лествичног кретања, легата и стаката, нарочито истакнутих у првом ставу. Моцартовски мелодиозан други став представљао је само Володосу својствен спој између етеричне пратње леве руке и еманциповане мелодијске линије десне руке. Трећи став Менует, указивао је на све оно што је овај пиjаниста показао у извођењу позних Шест музичких момената Шуберта. Није баш чест случај да се претежно лирска Шубертова музика изводи уз толико нијасни и уз такву дозу чежње која је резултат покушаја да се превазиђе оно што указује на чисто људско поимање света чулима или осећањима.

Баш тако некако би могло да се опише и Володосово свирање ‒ као говор који скоро да може да објасни како је то са оне, друге стране. Чистокрвни пијанистички манири који овог уметника чине слављеним и вољеним у целом свету, исказани су у неким од комада Рахмањинова, као што су рецимо Прелиди у цис молу опус 3 број 2, у Ге дуру опус 23 број 10 и у ха молу опус 32 број 10. Снажно изведена октавна кретања и блиставо достигнути врхунци, све то ипак није изведено науштрб форме и ту је овај пијаниста успео да постигне оно што је веома ретко када је интерпретација клавирске музике Рахмањинова у питању: склад између форме и садржаја, без иједног претераног гестa, а опет до крајње мере сугестивно. Вештина жанровске диференцијације била је очигледна у разлици између аранжмана Романсе опус 21 број 17 која се истицала вокалним квалитетима сопранске мелодије и Серенаде опус 3 број 5, која је у себи поседовала дозу инструменталне прозрачности коју би могао да произведе лако замислив гудачки оркестар.

Извођење комада Скрјабина, Мазурке опус 25 број 3, Caresse Dansée опус 57 број 2, Enigme опус 52 број 2, Flammes sombres оп. 73 бр. 2, Poème опус 71 број 2 и Vers la Flamme опус 72, дакле махом из позне стваралачке фазе, протекло је у одржавању увек истих карактера и тензије која се попут кичме провлачила кроз фактуру богату треперењима, одзвуцима и хармонско-мелодијским покретима препуним додатих аликвота.

Иако је за стандарде пијанистичког реситала програм Аркадија Володоса у приличној мери био дугачак, заправо, за публику је био толико кратак, да је на бурне овације које је доживео од стране присутних у Коларчевој задужбини, овај пијаниста пет пута свирао на бис.

Аутор: др Срђан Тепарић

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Arkadij Volodos, klavirski resital, Kolarac, Muzika, Srđan Teparić