Животни пут Александра Кнежевића (монашко име Ромило) вредан је филмског сценарија. Дипломирао је Светску књижевност 1987. у Београду. Напустио је постдипломске студије и на годину дана отишао у Лондон где је радио најтеже физичке послове у ноћним сменама од дванаест часова. Увидевши да му се у Лондону врата не отварају, вратио се у Београд. И одлучио да постане новинар.

Од 1990. до 1998. радио је у дневном листу „Политика”. Већ после неколико дана од доласка у редакцију, од уредника је тражио да пише о криминалу. У људима са маргине живота покушава да види и зрно људскости. Са колегом Војиславом Туфегџићем аутор је књиге и култног документарног филма „Видимо се у читуљи” (1995).

Кнежевић је 1998. напустио новинарство и Београд и из корена променио начин живота. Постао је искушеник у манастиру Студеница. После две и по године из Студенице одлази на Свету Гору, где је 2004. замонашен у манастиру Хиландар. Добио је монашко име Ромило. Обнавља магистарске студије 2007, да би наредне три године на Светој Гори писао дисертацију „Време и сазнање – Теолошко читање Марсела Пруста”. Потом уписује докторске студије на Универзитету у Оксфорду, да би новембра 2016. одбранио докторску тезу. Наредне две године проводи на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета у Паризу, да би се 2019, после две деценије, вратио у Београд. О свом животном путу, ставовима и религији, Александар Кнежевић говори у ексклузивном интервјуу за „Политику”.

Ваша проширена докторска дисертација коју сте одбранили на Оксфорду, у априлу прошле године објављена је на енглеском језику код угледног француског издавача Les Editions du Cerf (Париз). Промоција овог дела биће одржана 24. новембра у Дому омладине у Београду. Колико је ова књига значајна за вас?

Књига представља моје свођење рачуна са теистичким хришћанством, не само са његовом теоријом, већ и са тим како се оно живи на Светој Гори. После пет минута разговора о теологији, Жан-Франсоа Колосимо, главни уредник Les Editions du Cerf ми је рекао: „Ви сте дисидент, вашу књигу ћемо одмах објавити.” У том тренутку већ сумњам да ће књигу, у коју је уложено седам година рада, штампати неки од великих издавача. И у свету филозофије постоје табу теме и жесток отпор према променама. Међутим, сусрет са господином Колосимоом био је награда за велики труд. Сликовито говорећи, објављивање књиге код овако реномираног издавача могло би се у свету тениса упоредити са освајањем гренд слема. И, да се нашалим, како је издавач из Париза, онда би овде била реч о освајању Ролан Гароса.

Где тренутно радите, шта планирате?

Покушавао сам да нађем посао у Београду, на неком од факултета или института. Међутим, испоставило се да никоме није потребан научник са докторатом из Оксфорда. Срећом, људи са Универзитета у Нишу су имали разумевања. Сада сам запослен као научни сарадник у Иновационом центру Универзитета у Нишу, где настављам истраживање о питању људске слободе, поготово о проблему могућности апсолутног увећања енергије и стварања нове материје у виду нових периодичних елемената. Такође, настављам да се бавим филмом и књижевношћу.

Да ли се исплатило писање и снимање филма о турбулентним деведесетим годинама прошлог века?

Свако истинско стваралаштво неповратно шири биће ствараоца и онога ко са тим делом долази у додир. У том погледу, писање књиге и прављење филма су се свакако „исплатили”.

Ко је кумовао том одличном наслову „Видимо се у читуљи”?

Припадник паравојних формација „Жути мрави” који ме је на растанку поздравио том синтагмом.

Филм је освојио многе награде у земљи и свету, али било је оних који су тврдили да ипак пропагира криминал…

„Видимо се у читуљи” приказује криминал у часу његове кулминације и са три сахране показује како се окончава такав живот. Ваља се запитати какву алтернативу наша култура нуди младима када их магнетски привлачи живот који се окончава читуљом? А привлачи их зато што појављивање у новинској читуљи значи славу, макар и постхумну, и кроз њу победу над заборавом и смрћу. Ни „Кум” па ни „Скарфејс” се баш не окончавају хепиендом, али већ деценијама хипнотишу гледаоце. Моралисање и идеологија, поред тога што убијају уметност, никада никог нису одвратили од криминала. Тешко је борити се против огромне привлачности зла, поготово када се иза злог делања крије жудња за победом над ништавилом смрти. Зло се потискује само још снажнијом силом, оном која заиста може да превазиђе смрт. Колико је уметника способно да ту силу пронађе? Трагање за њом и њено описивање биће тема мог будућег филма и романа…

Направите паралелу између људи са маргине тог времена и данас.

Само неколико њих је схватило да је главна тема филма покушај да се победи смрт. Бане Гребенаревић, најмлађи актер филма, понавља синтагму „обични смртници”. Питао сам га шта под тим подразумева. Рекао ми је да су то они људи који за цео свој живот не доживе колико ми за један једини дан. Он жели да избегне судбину тих „обичних смртника”. Дакле, да постане „бесмртник”. Наслов филма „Видимо се у читуљи” заправо значи: видимо се тамо где моје име, макар и кроз смрт, неће никад бити заборављено. Данас су овакви ликови сасвим ретки. То је оно што нас разликује од деведесетих.

Након вишегодишњег искуства монашког живота у Студеници и на Светој Гори, затим бављења филозофијом на Оксфорду, да ли сте променили ставове о религији?

Сматрам да теистичко хришћанство никада није у потпуности постало религија људске слободе. Слобода није слобода избора између опција које Бог ставља пред нас. Бити слободан значи бити апсолутно јединствен, имати нешто само своје, што чак ни Бог нема. Али, према теизму, свемоћни Бог има све што се уопште може имати. Основна одлика теизма је погрешно тумачење Божије свемоћи. Бог је свемоћан, то јест савршен. Међутим, Савршени не може да постане „савршенији”. Савршени нема потребу да се мења да би достигао неки циљ. Промена је увек знак несавршенства. Као савршен, Бог је такође сам себи довољан. Богу нико није потребан. Савршени је такође и апсолутно остварен, што значи да у њему не постоји ни најмања потенција која изискује актуелизовање. Све што је Бог имао да каже и учини – већ је рекао и урадио. Парадоксално, испада да је божанска свемоћ једнака немоћи. Јер Бог, чак и да хоће, не може да створи нешто ново, нешто што до сада није постојало. Видимо да савремена наука, за коју је немогућност увећања енергије аксиом, заправо пресликава теизам. Приметићемо да Бог нема потребу да ствара. Зашто би стварао он који је савршен и себи довољан?

Али, Бог, упркос свему томе, ипак ствара човека. Зашто?

Теизам каже – из љубави. Бог воли човека и жели да са њим подели своју божанску славу. Но, проблем је у томе што љубав постоји само према различитом. Љубав према истоветном је самољубље или нарцизам. Да би Бог волео човека, потребно је да човек има нешто својствено само себи, нешто различито. Али, већ смо рекли да као савршен Бог не може ништа ново или различито да дода свом бићу. Стварање човека није увећање већ понављање. Чињеница да ипак постојимо значи само једно: Бог нас је створио иако му нисмо потребни. Бити непотребан значи другим речима бити сувишан. У том ставу је изражена суштина теистичког хришћанства.

И ви се питате како наћи смисао постојања тог сувишног бића?

Пошто теологија по сваку цену мора да оправда Бога, углавном тако што ће унизити човека, спасење се проглашава за смисао нашег постојања. Само молитва за спасење има смисла и само је она „религиозна”. Само се путем ње задобија светост. Зато монаси на Светој Гори сву своју енергију улажу у непрекидну молитву. Учење и сазнавање су за њих удаљавање од истине. Све је „једноставно” и нема ту шта много да се сазнаје и истражује. Све што је потребно знати јесте да треба да се молимо за спасење. Стварање лепоте у уметности је делатност вредна сажаљења. Монахова потреба за стваралаштвом се тумачи као симптом озбиљне духовне болести. Уметношћу се баве само почетници у духовном животу, само они који још нису сагледали истинску лепоту. А када би је ипак сагледали, одлучили би да никада више не проговоре и не пишу, не сликају и не компонују, јер су дела људских руку ништавна. Теистичко хришћанство нас учи да би једном Тесли, Ван Гогу или Кафки било много паметније да су баталили науку и уметност и да су отишли у манастир. Али, Џојс пише да је „монах само половина песника”. И зато у мојој књизи заједно са Џојсом кажем non serviam: Нећу служити ономе у шта више не верујем, макар то било и светогорско монаштво. Нећу више служити оном хришћанству које учи да је Бог створио човека као неуспело и сувишно биће.

Шта је према вашем мишљењу највећи проблем са којим сте се суочили у цркви?

Реч је о мисонеизму или нетрпељивост према новом. Страх од новог и његово одбацивање у супротности су са божанским бићем. Бог је увек нов, то је суштина његовог постојања, и зато од нас очекује да непрекидно стварамо то што никада, чак ни у Богу, није постојало. Суштина религије постала је међутим фундаменталистичко чување превазиђеног и прегаженог. Религија се, дакле, непосредно противи Богу.

Како и када су вам кренула прва размишљања о монаштву?

Када сам имао десетак година, јавила ми се мисао да ћу, „када завршим све овоземаљске послове”, отићи на Свету Гору. Наравно, нисам знао шта је тачно монашки живот. Привлачила ме је првенствено самоћа и одвојеност од света. Али, ето, Џојс каже да је монах само половина песника. Половина, зато што себе види искључиво кроз морално, али не и когнитивно или естетско делање. Берђајев, међутим, пита да ли је светост достижна путем сазнајног и естетског усавршавања? Да ли препрека спасењу може да буде мањак сазнања или унутрашње лепоте? Да ли се спасење може задобити и великим подвизима у достизању знања и лепоте? И Берђајев каже:

„Уверен сам да је пред Богом генијалност Пушкинова једнака канонској светости Св. Серафима Саровског. Можда ће неко будуће монаштво заиста бити „монаштво стваралаца који живе у свету”.

Рембо је, очигледно, био још једна жртва теизма. Истинска уметност несумњиво ствара апсолутно ново.

Како бисте описали време у којем живимо?

Нисмо сасвим свесни да се налазимо на крају хришћанске епохе. Религија за коју чак ни плодови највећих Божијих дарова нису религиозни противи се и Богу и човеку. Хришћанство ипак има шансу да реформише себе правећи епохалну промену парадигме и обзнањујући да је човек потребан Богу. Хришћанство мора јасно да каже да су Бог и човек више него сам Бог. Да бих означио ту промену парадигме сковао сам појам homo theurgos, који користим за наслов своје књиге. Појам означава новог човека као биће кадро да створи нову енергију и да обогати Бога.

На ком је нивоу хришћанство данас?

Ако не донесе промену парадигме, хришћанство неће бити потребно ни Богу ни човеку, и постаће једна од оних егзотичних религија које опстају једино захваљујући апаратима за реанимацију.

Александар Бојовић

Извор: Политика

П.У.Л.С