Невидљивост и доминација – (О филму „Невидљиви човек“ у режији Лија Ванела. Гл. Улоге: Елизабет Мос, Оливер Џексон – Коен, Алдис Хоџ, Мајкл Дорман) 

Најновија верзија приче од невидљивом човеку чувеног Херберта Џорџ Велса, писца кога препознајемо као оца научне фантастике, отвара друге аспекте ове вечне теме која је заједно са параболом о времену Оскара Вајлда и његовог Доријана Греја остала као парадигма и као вечна инспирација свих уметника. Велса је да напише овај роман инспирисала Платонова „Република“, тачније њен други део где филозоф Глаукон на једном месту каже да када би човек био невидљив и самим тим некажњив „он би се кретао међу људима са божјом моћи“. Моћ као доминација је инспирисала и младог аустралијског редитеља Лија Ванела да напише и режира филмску верзију овог Велсовог романа фокусирајући се управо на аспект доминације. Овај посве динамичан филм бави се највише мушком доминацијом којој се још у првој минути супроставља чврста Сесилија Кас. Она напушта свог свирепог мужа Адријана Грифина помоћу своје сестре Емили и мислећи да га се је дефинитивно решила започиње нови живот са другим супругом Џејмсом Ленијером свијајући своје хармонично гњездо заједно са његовом кћерком са првог брака Сидни Ленијер. Али, после извесног времена почињу да се дешавају чудне ствари … Али … Овај филм није јефтина хорор прича где се главни ликови боре против невидљиве силе која би да их уништи.

Ли Ванел развија врло интересантну причу која, бавећи се доминацијом одвлачи ток живота несрећне Сесилије у амбис. Постајући жртва тог свог првог супруга, она у једном тренутку постаје велики друштвени проблем што би се рекло, управо та њена жртва доминације је колатерална штета за све личности који су део њеног окружја. Шта је индикативно у овој причи? Велс у изворној причи његовог романа такође поставља свог главног јунака у незавидну позицију и тиме заступа противтезу филозофа Глаукона да човек ни у ком случају не може да заузме место Бога, да је сама доминација друштвени бумеранг који се враћа управо оном који је употребљава да би стао изнад свих. У овом филму доминација је постављена врло елегантно: доминантни супруг који је научним путем нашао модус да постане невидљив намешта несрећне случајеве својој бившој супрузи како би она постала опасна за своје окружење. Дакле, једна иреверзибилност која савршено одговара начину живљења у овом грешном двадесет и првом веку. Редитељ Ли Ванел врло успешно користи Велсов концепт како би направио филм о подлости као највећем злу савременог живота. У овом филму је невидљивост најрелевантнија, али је још индикативнија њена последица, а то је систематско уништавање видљивог непријатеља. Свакако, редитељ обраћа пажњу на све углове гледања овог увек интересантног проблема, па се у неку руку бави и са „видљивошћу“ чију поетику главна јунакиња успева да схвати и тиме почиње да узвраћа ударац.

Елизабет Мос игра Сесилију Кас врло инспиративно. Ова моћна и талентована глумица зна да добро вуче нити сваког лика којег игра на великом платну. Њен карактер није једнослојан и она се не предаје страшћу, него савршено добро дочарава све нијансе свог лика. Она тачно зна где се тај лик ломи, који су рационалне компоненте тог лика и она своју Сесилију Кас гради комплексно и врло слојевито. Ово је филм  интересантних глумачких остварења и поред тога што су остали ликови знатно мањи од главног лика Елизабет Мос. Издвојио бих лик њеног суровог супруга, Адријана Грифина који сликовито доноси млади глумац Оливер Џексон – Коен. Рационални и увек прорачунати научник Адријан Грифин свој брак држи варљивим, па тако искорак његове супруге са њега он користи да испроба свој патент чиме постане невидљив и отвара врата њеног пакла.

Млади Џексон – Коен са својих неколико сцена доноси компактан лик крутог супруга од чије доминације бежи преплашена Сесилија. Наравно, његова се крутост распада у оном тренутку када он схвати да није добро предвидео све ситуације и тај прелом лика он одиграва посвећено. Поред њега, имамо и другог супруга избезумљене Сесилија Кас, Џејмса Ленијера. Овај лик врло емотивно и за великом дозом позитивне енергије игра тамнопути глумац Алдис Хоџ кога добро знамо из америчке акционе телевизијске серије „Испомоћ “. Ленијер је уточиште за бегуницу Сесилију, али и шанса и нада за нови живот. Тако је и он схвата па током тог њеног другог живота он развија велико поверење и заједно са његовом кћерком живи посвећени и плодотворан живот. Алдис Хоџ је врло динамичан глумац и своја расположења оцртава  сликовито, па тако је и са овим ликом – емотиван је и испуњен до краја. На истом принципу у овом филму функционишу и ликови Сесилијине сестре Емили и Адријановог брата Тома. Редитељ преко ова два лика прави врло продуктивне преокрете у целом филму, тако да се и ови ликови одликују са динамичношћу и страшћу у својој интерпретацији. И ова два лика се преламају заједно са акцијом филма и те своје глумачке лупинге раде врло умешно. Херијет Дајер и Мајкл Дорман своје страшћу натопљене ликове одигравају  импресивно и до краја посвећено.

Стефан Душио и Енди Кени су кинематографер и монтажер овог  специфичног хорора младог аустралијског редитеља Лија Ванела и као његови стални сарадници на свим филмовима  успешно говоре језиком редитељске концепције. Фотографија Стефана Душиоа је одлично компонирана и савршено се креће по тананој линији тензије хорор филма, а што се те тензије тиче, није мања и умешност младог монтажера Кенија који изванредно дозира напетост која је од искључиве важности за овај жанр.

Једна од најинтересантнијих фигура овог филма је композитор Бенџамин Волфиш кога знамо од сјајних музичких илустрација последње верзије хорора „То“ по роману Стивена Кинга, а и по филму „Скривене личности“ Теодора Мелфија за који је заједно са великим Хансом Зимером и Фарелом Вилијамсом и добио номинацију за Златни глобус. Његова музика одлично надопуњије тензију коју заговарају и редитељев концепт, као и кинематографер и монтажер, тако да она, као одличан саундтрак постаје један од најважнијих компонената целог филма. Једна од најинтересантнијих визуелних делова филма је добро доловљена мрачна сценографија Алекса Холмса и тамне боје костима Кети Шерок којој је ова прва костимографија на филму.

Ли Ванел је овом верзијом „Невидљивог човека“ дефинитивно одшкринуо врата проблематици интимне доминације. Наравно, ту се поставља и питање „мушке“ доминације, али питање је довољно есенцијално да би се поставило само на тој страни. „Видљивост“ је миље где се ми, као хуманоиди одувек крећемо и наравно, увек постављамо питања о њој у сваком погледу. „Невидљивост“ је тамна страна о којој овај редитељ овим филмом поставља и једно друго питање, а то је: да ли је она заштита или је начин на који би сви ми закорачили више од осталих „видљивих.“ Да ли је то измама или је начин руковођења једне личности изнад других?. Наравно, и на крају овог филма то питање остаје отворено, као што остаје   и код самог Велса. Овај сјајни хорор носи једну врло „видљиву“ поруку, а то је да: колико год ми употребили науку да постанемо невидљиви, толико нас компромитују трагови који остављамо иза нас. Управо тако; филм „Невидљиви човек“ је филм о тим неизбрисивим траговима.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Herbert Džordž Vels, Nevidiljivost i dominacija, nevidljiv čovek, Sašo Ognenovski