Орхан Памук: Зовем се Црвено

Орхан Памук: Зовем се Црвено (Геопоетика, 2006) – Арабеска

Пре двадесетак година смо супруга и ја са двоје наше мале деце пошли на летовање у Охрид. Након дужег чекања и миц по миц померања на граници, тек што смо је прешли акумулатор нашег Југа је отказао. Забринут због деце и киван на себе због немара, отворио сам хаубу у покушају да нешто спетљам. Није прошло пуно времена када је поред нас стао камионџија из Турске и на лошем енглеском понудио помоћ. Успео је да покрене ауто, дао нам савет за наставак путовања и срдачно се руковао са нама. Без громаде откачене са срца, покушао сам да искажем захвалност и њему и нацији којој припада, а како сам баш пре пута прочитао „Белу тврђаву“ Орхана Памука, похвалих и писца и књигу. Лице нашег спасиоца поприми збуњен израз. Не схватајући да он можда просто није склон литератури, уз поновљено презиме писца, а да бих показао и извесно знање турског, рекох и „кале“ („тврђава“). На то се његово лице опет рашири у осмех уз гласно „Аааа, Памуккале!“ и потврдно климну главом. Тако је та позната туристичка атракција заувек остала асоцијација на овог писца.

Сетих се тога када сам се, расклопивши корице ове књиге, покајнички запитао зашто, побогу, нисам наставио да читам Орханове романе. А то се питам и сада, под снажним утиском ове велелепне арабеске тема и идеја.

Од самог необичног почетка, када нам се непосредно обраћа убијена жртва, ликови нас воде, свако својим путем, кроз простор и време, причајући нам приче које се преплићу са стварношћу. Упознајемо тако оно древно доба уметности лепих рукописа и цртежа, рукотворина које су уступиле примат потоњим открићима штампе и фотографије. Традиција и надолазеће ново време само су један од небројено много парова супротности које нам писац предочава: старост и младост, прегалаштво уметника и крхкост њихових дела, појединац и колектив, љубав и смрт, тело и душа, стварност и њен приказ, женски и мушки принцип и поглед на свет, богатство Царске ризнице и мемла у њој, форма и значење, књига (перо) и сабља, живи и мртви, слепци и они који виде, верници и неверници, Шејтан и Алах, ислам и хришћанство, Исток и Запад… Ово је роман о жељама и напорима да се супротности сједине или макар помире и дилеме да ли је то не само могуће већ и потребно. Често цитираном наводу из Курана „Алахови су и исток и запад“ Црни супротставља „Али Исток је на истоку, а Запад на западу“. Супротности остају такве без обзира на више циљеве или Свевишњег. Да није тако, не би људи као дар од Бога добили савест, да свако мисли својом главом, насупрот једноумљу.

Врата из манастира Пиве, 1601. година, несумњив показатељ прожимања култура (коментар др Светлане Пејић). Из: А. Сковран, Уметничко благо манастира Пиве, Цетиње 1980, Т XXI.

Арабеску обогаћује и преплитање жанрова које ме као читаоца ставља у многобројне улоге. Био сам детектив који открива убицу (омаж роману „Име руже“?). Вратио сам се у гимназијску клупу и на часу уметности стекао или проширио знање о илуминацијама, илустрацијама, сликарству и уметности уопше, а на часу филозофије о религији, о исламу и хришћанству. Вративши се у још раније детињство, слушао сам (ако не и читао) приче и легенде попут оних из „1001 ноћи“ које на свој, усмени начин, преносе искуство и мудрост ранијих покољења. А препуштао сам се и чарима љубавног романа са благом и зато довољно убедљивом еротиком. Све је то изведено складно, тако да се разноликости надопуњују и осликавају богатство које сачињава живот вредан живљења.

Оскудан број женских ликова који се оглашавају (само два, насупрот њима шесторици) јесте логичан имајући у виду тадашње друштвене околности, али су Шекура и Естер те које колико-толико имају конце судбине у својим рукама. Естер као припадник ниподаштаване мањине и рода својом природном интелигенцијом и искуством познавања људских карактера зна како и када да одржи тензију не би ли супарнике за наклоност Шекуре натерала да се покажу у правом светлу, али и да спречи непотребно крвопролиће. Шекура, опет, и лепотица и мајка, и удата и удова, ћерка угледног оца која ужива у његовој заштити али би и да буде самостална (опет све саме супротности), показује исконску мудрост женског принципа очувања породице као највеће светиње, не презајући од постављања наизглед незамисливо смелих услова којима ће заштитити и своју част и част своје деце. Није, зато, случајно последњи исказ у роману припао њој. За разлику од свих осталих ликова који су говорили о ономе што је било, Шекура упућује читаоца у догађаје који ће тек уследити, сажимајући дилему о истрајности древне уметности.

У белешкама о писцу прочитах да је Памук у младости хтео да буде сликар. Хвала Алаху да то ипак није. Но пишчев мајсторски завршни потез пером на крају романа личи ми баш на скривени потпис илуминатора, када Шекуриног сина Орхана „који је толико неразуман да у свему жели бити разуман“ поистовећује са собом:

„Човек у суштини не тражи осмех на слици која приказује срећу, него срећу у животу. Сликари то знају, али је управо то оно што нису у стању да насликају. Зато на место среће живота постављају срећу посматрања. Зато сам ову причу, која се не би могла осликати, испричала свом сину Орхану, да је можда он запише.“

Преплићући и повезујући тако још једном приче и живот, машту и стварност, Памук ме подсећа и на цитат из романа „Бела тврђава“ поменутог на почетку овог записа: