О радовима неких других људи

О радовима неких других људи

(О филму „Никад не гледај у страну“ Флоријана Хенкела фон Донерсмарка,

гл.улоге: Том Шилинг, Себастијан Кох, Пола Бир, Саскиа Розендал, Оливер Мазучи)

Трећи филм немачког редитеља Флоријана Хенкела фон Донерсмарка говори о трагичним идолошким рецидивима који прате животе и уметност Немаца после завршетка Другог Светског рата у подељеној и друштвено дијаметрално различитој Немачкој. Ова тросатна сага о младом уметнику Курту Барнерту који тражи свој „глас“ и свој стил у ликовној уметности је суморно сведочанство последица фаталних потеза Хитлерове Немачке из чијих се канџи жели ослободити његов таст, самоуверени лекар и професор Карл Зибанд, употребљавајући низ понижавајућих средстава. Познати редитељ култног „Живот других људи“ отвара и затвара филм изложбама; на почетку изложбом “Entartete Kunst” (Дегенерисана уметност), т.з.в. „дегенерика“ у Дрездену којој присуствује мали Курт заједно са својом ексцентричном младом тетком Елизабет која завршава у паклу концентрационих логора, после дијагнозе шизофреније и стерилизације препоручене од лекара који касније, игром судбине, постаје његов таст а на крају сопственом изложбом као коначним проналажењем свог израза као ликовног уметника. Филм приказује уметничке токове од социјалистичког реализма до зачетка савременог постмодернизма са преобраћивањем главних ликова од нацистичких ауторитете у симпатизере комунистичке идеологије. У тим се трајекторијама креће овај “coming of age” филм, пун емотивних сцена и сјајно креираних ликова. Донерсмарк је и овим филмом доказао своју прецизност не само у режији него и у сценаристичким потезима. И поред тога што он тврди да је филм „Никад не гледај у страну“ чиста фикција, ипак је инспирисан чланком познатог истраживачког новинара Јиргена Шрајбера о немачком сликару Герхарду Рихтеру чију су тетку Маријане Шенфелдер за време нацистичке Немачке „еутаназирали“ дијагностификујући јој шизофренију. Он овековечује своју несрећну тетку сликом „Тетка Маријана“ на којој га она држи као дете у својем наручју. У ствари, он ову слику оригинално приказује под насловом „Мајка и дете“ коју историчари уметности, не верујући да та слика има везе са његовим личним животом, категоришу као „дело без аутора“, фразом коју редитељ Донерсмарк позајмљује за оригинални наслов свог филма.

Редитељски филигранским рукописом презентована нам је прича која у себи садржи једну ванвременску димензију. Наиме, редитељ бесмртност праве и ангажоване уметности супротставља бесмислености нацистичке идеологије која се игра туђим животима у име те исте бесмртности. Желећи да креира чисту расу са савршеним карактеристикама, нацизам је злоупотребио науку, наводећи научнике да поткрепљују мегаломанска лудила тадашњих ауторитета. Али, Донерсмарк не сагледава та два антипода у црно-белом светлу. Он уметничке пориве супротставља и наредном идеолошком концепту после пада фашистичке Немачке – комунистичком соцреализму. Млади уметници који нису пристали да цео свој уметнички живот посвете тој, још једној идеологијом спутаном уметношћу, масовно су бежали из Источне у Западну Немачку. У филму „Никад не гледај у страну“, заједно са младим уметником Куртом бежи и његов таст, лекар Зибанд, али он бежи од своје нацистичке прошлости, док млади Курт то чини због окова соцреализма како би нашао свој уметнички израз. Редитељ приказује све аспекте ангажоване уметности користећи потресну причу из живота и води је начином који не познаје временски лимит, причу која је примењива и на данашња аутократска поимања уметности и употребу репресивних мера за сузбијање њеног ангажмана.

Млади глумац Том Шилинг је остварио упечатљиву улогу младог сликара Курта Барнерта највише истичући сензуалност овог лика. Ненаметљив у свом изразу, он ваја лик, сузбијајући у себи сету и бес према тасту који на најразличитије могуће начине жели да га понизи како би се отуђио од његове кћерке, сматрајући га инфериорним мушкарцем са ким она не би имала будућност. Том Шилинг улогу младог сензитивног сликара који црпи инспирацију из своје љубави ка прелепој Ели Зибенд игра крајње надахнуто у духу свог талента и велике глумачке вештине. Он користи свој емотивни постамент да истакне бунтовност, али не претерује у томе. И поред тога што је млад, овај глумац зна да дозира своје емоције и да у важним тренуцима развоја свог лика успешно дочара необузданог бунтовника.

Поред њега у филму сјајну улогу тумачи и велики немачки глумац са завидном интернационалном каријером Себастијан Кох. Аутентични нацистички ауторитет са убеђењима од којих не одустаје и поред свих недаћа кроз које пролази, доктор Зибанд је оригинални лик којег игра глумац са великим опсегом глумачких изражаја. Он, за разлику од младог Шилинга своје емотивне деонице дочарава рекао бих, стегнутих зуба, да би његова безосећајност и строгост дошла до изражаја највише у почетним сценама као и у сценама понижавања свог несуђеног зета. Типично за овог глумца је што скоро све своје улоге игра једном геометријски чврстом и затегнутом рационалношћу. Тај сензибилитет он приказује у врло суптилним валерима без једнодимензионалности у презентовању карактера, снажно и минималистички јасно оцртавајући подтексте у обликовању лика који је оригиналан и упечатљив.

Млада Пола Бир која игра кћерку доктора Зибанда је врло слична глумици Саскии Розендал која у првом делу филма игра несрећну и особену Куртову тетку Елизабет Меј. Донерсмарк овим отвара тему односа младог Курта са његовом лепом тетком чији га дух прати целог живота. Пола Бир је млада и инспиративна глумица која у филму игра ову емотивно изражену улогу. Њена патња која потиче од неслагања са њеним оцем и немогућности да постане мајка само због његове окрутности је главно упориште лика који она доноси са великом сензуалношћу и страственим набојем. Особенија варијанта овог је лик Елизабете Меј која свој емотивни контекст разлаже на делове које се не могу спојити само због друштвене и идеолошке матрице у којој се она налази и која пресудно утиче на њен сензибилитет. Саскија Розендал је одиграла епизодну улогу која се не заборавља. Обе глумице дочаравају ликове које имају сличне патње у различитим политичким и временским оквирима и обе имају оригинални приступ свом лику. Пола Бир је интровернтија у свом глумачком изразу, док је Саскиа Розендал екстравертнија. Незаборавна је њена сцена кад преклиње доктора да је не шаљу на стерилизацију, сцена за коју верујем да ће ући у анале светског филма.

Оно што највише импонује у овом филму, поред глумачких остварења, је фотографија славног Кејлеба Дешанела (Христово страдање) која својом чистоћом и перфекцијом подсећа на великог Роџера Дикинса, једна визуелизација која у свом дубоком наративу врло умешно комбинује уметничке слике и инсталације које су изложене на обе изложбе, првој у нацистичкој Немачкој у галерији у Дрездену као и потоње на уметничкој академији у Западној Немачкој. Овај мозаик се умрежава у широке кадрове чији се артизам савршено уклапа са мотивима слика које повремено сликају студенти уметници и оних које видимо као готове слике на изложби т.з.в „дегенерисане уметности.“ Дешанелова визуална композиција истиче ту перфекционистичку нит како би приближио, на један натуралистички начин, сву трагику нацистичке, али и ране комунистичке друштвене реалности и за овај изузетан рад је добио номинацију за Оскара. Композитор Макс Рихтер (Валцер са Баширом, Ваџда, Долазак) својим ненаметљивим музичким концептом прати акцију додајући извесну дозу напетости, али и адекватно потенцирајући љубавне сцене. Донерсмарк ову музичку ненаметљиву а ипак доминантну присутност у филму користи као егзалтацију у важним сценама, тако да је Рихтерова музичка илустрација драгоцена за цео филм.

Донерсмаркова тросатна сага „Никад не гледај у страну“ је ригидан и врло болан одломак једне ужасне историје која, на жалост, како се ствари крећу у савременим политичким потресима, прети да се може вратити у још горем облику. „Рад без аутора“ је својеврсни реквијем људске патње која се никада не завршава с обзиром на то да политика и идеологија не мењају свој садржај који кореспондира са суровошћу и безосећајношћу, него само мењају своје облике и инструментаријум. Управо због тога је овај филм антологијски као и први Донерсмарков филм „Живот других људи“ и у својој основи има космополитску нит која никога не оставља равнодушним. Његова комплексност импонује и потврђује став да се свет вероватно не може променити уметношћу, али да се, можда, они који управљају судбинама других, могу навести да учине нешто што би било у смеру хуманости и добробита човечанства.