О услову љубави: човек као средство или циљ?

Реч је она која доминира нашим животима, било да је изречена или изостала. Није ли, стога, сваки (не)остварени однос корак ка сједињењу са Логосом, самоспознаја и потврда љубави и живота или њиховог одсуства?

Волети идеју о човеку мањи је изазов него волети самога човека. По овој мисли старца Зосиме памтићу Браћу Карамазове, али и сву своју браћу двадесет првог века. Показати храброст и спремност да прихватимо, променимо и заволимо оно што нам Други у нама открива подвиг је љубави. Подвижника је све мање, а љубав се или хипостазира или преводи у трендове самољубља.

Разлоге можемо потражити у процесу индивидуације, који је унеколико скренуо са своје првобитне путање. Ослањајући се на Јунга, професор Јеротић није раздвајао овај појам од обожења схватајући га као пут ка умрежењу са ближњим и стварању нераскидиве везе са једним целим – Богом. Другим речима, остваривши или остварујући свој потенцијал, јединка се спаја са Другим у најмањој могућој јединици – браку, а одатле протеже гране ка другим видовима сједињења, најпре у заједници, међу истомишљеницима, а затим и изван ње, глобално.

Управо задатак да волимо и оне који нам нису блиски јесте смисао подвига. Нажалост, индивидуација, по којој би требало јачати сваку ћелију понаособ, односно споне међу њима, како би се сам организам развијао и јачао, прерасла је у упоједињавање тако да се данас свака особеност велича као божанско откровење. Уместо сједињавања путем крви, тела и духа са Свеједним, по Соловјевљевом читању, човек се сједињава једино са самим собом, при чему не долази ни до каквог стваралачког чина, другим речима учења, па и бољитка.

Елем, ако нама управљају два опречна исконска нагона, онај за аутономијом и онај за везивањем, онда је дошло до неравнотеже у стремљењима. Сократова крилатица „Спознај самога себе“ изгубила је своје првобитно значење. При наиласку на неслагање, савремени човек не тражи одговоре у себи. Он бира потчињавање ближњег, па и целог света ако је потребно, сопственом, индивидуалистичком светоназору. За њега су карактеристичне екстериоризација одговорности и објективизација слободе. Ретко ћемо још срести пример улагања у љубав као што је то Егзиперијев принц. Модерни принц не улаже, он захтева. Уколико се његовим захтевима не удовољава, он мења објекат свог „обожавања“. Он одбацује обрасце, слојеве личности и тела у служби правдања идиосинкразија. Дакле, ако сам у нескладу са самим собом, проблем је у Другоме, друштву, у крајњој линији телу. Не постоје датости, а живот се не схвата као дар, већ каo пиједестал на ком царује Ја.

Инструментализацијом живота и ближњег ствара се свет краљевића у ком би свако да влада по сопственим начелима, која се примењују селективно. У овом сценарију индивидуализам прелази у егоизам, а индивидуа уместо да се овековечи у односу са Другим постаје честица која бесциљно лута у микро и макрокозму (Соловјев).

Надаље, тежиште се са љубави помера на удовољавање потребама; инхибиције се бришу. Некада колективистичка друштва постају индивидуалистичка. Ако прихватимо да се љубав супротставља егоизму, онда је она и једина која може да исцели изразиту њихову фрагментарност. Самоспознаја је тек прва пречага на лествици.

Наиме, прво болно искуство раздвајања човек доживљава рођењем.  Одрастањем се све више одваја од родитеља. Међутим, ако је одрастање здраво, човек истовремено, попут крста, развија своју слободу хоризонтално, не губећи упориште у земљи, то јест коренима, и циљ у небу, то јест Свејединству. Један од начина постизања ове равнотеже јесте упознавање са светим тајнама. О човеку и животу као тајни говорио је Берђајев, а о жудњи за сазнањем Фром. Како љубављу, односно предавањем, сазнање може да се стиче и узимањем. Међутим, такво сазнање је ефемерно и илузорно и врло брзо доводи човека у стање овисности у ком се чин узимања јалово понавља повређујући онога ко насиље врши исто толико колико и онога који га подноси.

На пример, у капиталистички устројеним друштвима, у којима је принцип тржишта пренесен на међуљудске односе, дакле принцип понуде и потражње, тајна или човек постали су конзументски производ са роком трајања. Док с једне стране опада улога ауторитета, с друге стране управо религије ауторитета привлаче изгубљену младеж којој недостају смернице, тако да на једном полу спектра имамо високо религиозног младог човека који своју усамљеност крије иза конзерватизма и фанатизма, а на другом полу спектра атеисту који угађа својој радозналости и експериментише без задршке.

Откривање тајне (ауто)деструктивним путем, међутим, није новина. Томе је људски род сведочио током сексуалне револуције и рађања феминизма, а забележено је у хроникама и писанијама beat генерације, која је љубав тражила у опијатима и сексуалном чину без љубави, дакле бежањем од себе. Екстремни чин раскринкавања човека као тајне , како наводи Фром, јесте убиство, а оно је пак чин дубоко несрећног човека. Зато је за самосвесну индивидуу сваки насилни прекид живота потресно искуство, било да је она директно или индиректно њиме погођена. Наиме, за човека који је на путу самоспознаје суочен са једном насилном смрћу, било да је она стварна, метафоричка или метафизичка, са одузетим животом умире и сва доброта.

Нажалост, данас је распрострањен и слављен синдром жртве, а тајна распећа потиснула је тајну васкрсења. Интегритет се неретко изједначава са емотивном хладноћом, постављање граница постаје грађење зидова, кула и тамница, док се позив Светог Фрање Асишког да се исповедамо једни другима извргава руглу. Свет је изграђен од посебности, које се претпостављају једна другој. С обзиром да су људска бића времешна, дакле ограничена временом и простором, једини пут у бесмртност јесте љубав, и то кретањем од идеалне (имагинарне) преко конкретне (реалне) до оне апсолутне (недостижне појединцу) љубави.

Ако мисао рађа реч, онда позивам своје сестре и браћу да се нађемо у оној која рађа љубав. Јер речи које упућујемо себи и једни другима, поготово оне неизговорене, клица су спајања или раздвајања. Као одрасли и донекле зрели, будимо свесни да се људи у својој комплексности и амбивалентности не поклапају са нашом представом о њима као што се и реалност не поклапа са нашом представом о свету. Уочавајући колико је тешко спознати себе сваки дан помало, а колико тек Другог, начинимо корак према ближњем како бисмо своје постојање потврдили у љубави, животу и обожењу.

За П.У.Л.С Aлександра Ђорђевић

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

Литература и инспирација:

Алан де Ботон (разговори)

Ерих Фром, Умеће љубави

Владимир Сергејевич Соловјов, Смисао љубави

Исидора Секулућ, Стопама Христовим

Николај Берђајев, Два схватања хришћанства

Проф. др Владета Јеротић, Индивидуација и (или) обожење

  Aleksandra Đorđević, Psihologija, Religija, Sopstvo