Реквијем о самоћи

(О краткометражном филму „Више не знам ко смо ми“, редитеља Бориса Хомовеца. Гл. улоге: Лука Драгић, Бојана Грегорић, Роберт Будак, Мислав Чавајда, Љиљана Богојевић, Дора Фиштер)

Гледајући кратки филм Бориса Хомовеца помислим на то да смо сви ми, колико се желели позвати на припадност и на своју ангажованост као део заједнице у ствари највише самци. Single. Сви наши дугорочни болови и недаће, цела наша фаталност је оно што ми у својој никад непромењеној самоћи називамо проклетством.

Прича у овом компактном и природном филму је врло једноставна и бави се односом двоје младих који се нису видели девет година и чија су питања о њиховој већ одавно прекинутој вези остала неодговoрена. Ту се отвара тај никад нерешени проблем времена које је неумољиво и које нас једино може казнити или наградити. Значи, време оставља трагове у нашим душама, али и даје шансе које се, с обзиром на нашу прикривену суицидалност увек запаковану у патолошку верзију поноса, никад не искористе. Редитељ и сценарист овог филма Борис Хомовец врло умешно целу ту причу урамљује у фатални склоп околности и то, заправо прави од овог филма једну чврсто саткану мелодраму са одличним ликовима и ситуацијама.

„Више не знам ко смо ми“ нас је  својим насловом подсетио да сами себе не можемо да препознамо кад прође време и промене се мисли, када поред других људи око нас (вољених и омражених) ми у ствари, постајемо свесни да смо се променили, а да то нисмо осетили. И то не само насловом. Бритки и садржајни дијалог, одлично укомпоноване сцене и добро извајани ликови су квалитети овог филма за којег, кад завршите са гледањем пожелите да је снимљен у дугометражном формату. Један од највећих квалитета је  сценаријска заокруженост, сјајан wrap up са снажном поруком која нас, као гледалаца не оставља равнодушним.

Глумци су они чији је артизам један од највећих квалитета филма. Кад говорим о њима највише мислим на тумаче главних улога, Луку Драгића и Доре Фиштер који сјајно воде ликове Даниса и Маше, бивших љубавника који се случајно сусревши некако за тренутак опет нађу у већ избледелом љубавном окружју са којег су одавно већ отишли. Дора Фиштер развија емотиван лик меланхоличне Маше која задовољна својим животом за који мисли да пролази поред ње остављајући је саму и очајну. Овај је лик, по мом суду прави лајтмотив филма и његова суштина са најважнијом поруком. Лука Драгић свог Даниса, младог и живахног Босанца дочарава необузданом динамиком што је сушта супротност његове партнерке. Он је отелотворење онога што, у ствари њој најмање треба:  етеричности и непоузданости. Његов оптимизам је за њу замка с обзиром на то да он њој нуди исту матрицу од које је она заправо побегла. Сјајно одиграна улога нехајног младића са амбивалентном оријентацијом. Поред ове две улоге, у подели су и сјајни глумци хрватског глумишта који имају мање, али ипак запажене улоге као што су: Љиљана Богојевић (др. Мирковић), Мислав Чавајда (Виктор) и изванредна Бисерка Ипша као Тенина мајка.

Борис Хомовец и продуцент филма Сергеј Станојковски потписују и сценографију, а сам Сергеј Станојковски и монтажу, док је директор фотографије  Петер Перуновић. Музичка подлога у филму је са потписомпознатог композитора Александра Сање Илић, док се у филму чују рефрени песме чувене Бисере Велетанлић „Више не знам ко смо ми“, хита из седамдесетих година по коме је овај филм добио и свој наслов.

„Више не знам ко смо ми“ је дубоко доживљен филм. Постоји један емотиван, чак и симпатички мост између уметника који су га стварали и гледалаца који су га погледали. И поново ћу навести да је штета да ова емотивна прича дочарана вештим филмским језиком и великим артизмом није снимљена као дугометражни филм, и поред тога што је мудро заокружена и са краћом минутажом. Филм са великим успехом иде својим фестивалским путем, а искрено се надамо и наградама за краткометражни филм.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Film, kratkometražni film, Sašo Ognenovski