“Закон о деци” – религија као нуспојава
(О филму „Закон о деци“ по сценарију Ијана Мекјуана у режији Ричарда Ејра. Гл. Улоге: Ема Томпсон, Стенли Тучи, Фајон Вајтхед, Бен Чаплин)
Последњи филм редитеља Ричарда Ејра рађен по роману Ијана Мекјуана говори о кобним колизијама религије и насушне људске потребе. Мекјуан, као врсни аутор увек пише о важним темама које би друштво и политика сакрили испод тепиха. Прича се одвија око неизбежне трансфузије младог тинејџера Адама Хенрија који болује од леукемије, а коју не одобравају његови родитељи јер се то коси са религијским убеђењима Јеховиних сведока, којима припадају. Ову социјално и друштвено ригидну драму писац (и сценариста) супротставља јаловом животу судије Фионе Меј која треба да одлучи око трансфузије и њеног супруга, универзитетског професора Џека Меја који после неуспешног покушаја да њихов пропали брак, без потомства постави на ноге, започиње аферу са младом студенткињом.
Срж ове приче је ипак религијска константа коју Мекјуан изванредно пробелматизује отварајући велике дилеме око интерпретације Библије и последицама те исте интерпретације. Отац болесног тинејџера на питање одбране на суду шта ће се догодити уколико његов син не добије трансфузију и умре, одговара сасвим мирно „да ће њега Бог имати у рају“. Ове констатације отварају Пандорину кутију различитих религијских догми које се сукобљавају са легалитетом државе и са законима на којима су засновани држава и друштво . „Закон о деци“ супротставља логику која каже да људско здравље нема цене и да се без обзира на религијски концепт човек мора лечити. Али, судија жели да чује и онај други глас, глас духовног предубеђења и силази са судског стола одлазећи у болницу како би разговарала са болесником, младим Адамом који живећи са својим родитељима одгајан и чуван у љуштури религијских постулата Јеховиних сведока верује да ако у њега уђе туђа крв, његово ће се тело испрљати, отровати и понизити. И управо тај искорак из суднице у животу судије и младог тинејџера узрокује преокрет који писац и редитељ воде изванредно.
Ричард Ејр филигрански режира овај интимни филм концетришући се највише на глумачке партије и на ток приче. С обзиром да то што је писац једновремено и сценариста не можемо да говоримо о неком различитом аспекту режијског третмана. Ејр, као искусни филмски и позоришни редитељ органично води цели филм бринући се врло аналитично о компактности приче и о глумачким остварењима. Филм обилује сценама у ентеријеру где он истовремено обраћа пажњу на детаље, а и сцене у екстеријеру су режиране великом умешношћу. Филмујући Макјуанову причу, редитељ највише поклања пажњу односу судије и тинејџера који после успешне трансфузије сасвим другачије гледа на свет. Две су велике редитељске наративне линије у овом филму: религија и право, и деца и родитељи где су неспоразуми евидентни. Ејр изванредно води замашну сцену у суду где се сукобљавају аргументи, а и сцене праћења судије од стране младог Адама где се отвара проблем родитељства и потребе младог човека за гнездом где би могао да живи пуним плућима. На ова два блока ослања се цео филм и режијска је концепција, могу рећи. врло дубока и аналитична.
Ема Томсон, двострука оскаровка, игра једну од својих најбољих улога у каријери. Госпођа без потомства, професионалац пар екселанс у свом послу који је толико окупира да скоро и не примећује свог мужа, судија Фиона Меј проналази себе у једном тренутку изразито безосећајном. Она је права Енглескиња која живи уређеним животом заснованом на гвозденим принципима од којих је нико не може отргнути. Али, случај тинејџера болесног од леукемије буди је из те њене реалности урамљене у законе, чланове, деловне састанке, пресуде итд. Ема Томсон невероватно добро игра преламање респектабилне судије у жену од меса и крви са тужном рекапитулацијом свог минулог живота. Она је изванредна у сценама где покушава да прикрије своју осећајност, своју жалост која осећа према младом човеку који вапи за родтељем који би га схватио и подржао у животу. Стенли Тучи игра лик који има могућности да балансира своју интиму са професионалним ангажманом који је исто комплексан, али нема партнера за то. Са ситном комиком у свом изразу, Стенли Тучи гради одличан лик разочараног муђкарца који своју сексуалну глад утољава у загрљају своје студенткиње која га на крају одбацује, па завршава испред врата своје фригидне жене. Овај лик није тако масиван као лик Еме Томсон, али је комплексан, и Стенли Тучи одлично дочарава тај лук и слом од напаљеног средовечног професора до субмисивног супруга који би да му се све опрости. Један од најинтересантнијих ликова је лик младог тинејџера Адама Хенрија који се, од религијски задојеног средњошколца, развија се у здравог младића жељног живота и радости. После спашавања од смртоносне болести, он продужава тај свој други живот следећи кораке судије која га је изван суднице убеђивала да треба да продужи свој живот без обзира на религију. Фајон Вајтхед игра емотивног младића који напушта религијска убеђења својих родитеља како би започео нови живот и тиме упада у другу замку од које му нема спаса. Фајон Вајтхед ову емотивну улогу игра врло суптилно и посвећено. Фантастичан млади глумац кога смо видели у такође емотивној улози у ратном филму Кристофера Нолана „Данкирк“ у овом филму се већ потврђује као интересантна појава у британској кинематографији. Доследан у свом изразу и конкретан у свим радњама, млади Фајон Вајтхед гради комплексу улогу која остаје у сећању.
Овај минималистички филм снимио је чувени кинематограф Ендрју Дан, номинован за пет БАФТА награда чија је фотографија пуна колоритних детаља, али и значајних крупних планова који следе сцене са великом тензијом. Музичка је илустрација исто искусног композитора Стивена Ворбека који је доста ненаметљива, али је значајна у напетим сценама.
„Закон за децу“ је филм који се бави темом која је врло мало третирана у овом медију. Наиме, различита интерпретација религијских аспекта у нашим животним принципима врло често може да буде фатална и контроверзе које произилазе из различитих схватања у том смеру повлаче и повремену колатералну штету и у социјалном и у друштвеном смислу. Јеховини сведоци, као и други религијски концепти рекапитулирају Исусов живот и његову мисију на начин који понекад зна да буде трагичан противећи се реалним животним процесима који не познају религијски конткест и одвијају се по реду потребе и склоности. У овом филму ова религијска интерпретација се појављује као друштвена нус појава и прети озбиљном девастацијом главном језгру друштвене заједнице – породици.
за П.У.Л.С: Сашо Огненовски