Светост – Знајући какав су живот водили, за многе мислиоце с правом можемо рећи да их сопствени наук није призвао памети. Русо је тако добро писао о васпитању, а тако се лоше понашао према својој многобројној деци, потпуно равнодушан за њихову судбину. Хајдегер, чија је мисао о забораву бивствовања узроковала читаве библиотеке књига потоњих филозофа, све до пропасти Трећег рајха уредно је плаћао чланарину за партиципацију у Хитлеровој партији. Поштоваоци не само дела него и лика овог мислиоца тврде да је чланарину, по навици, уплаћивала Хајдегерова жена, јер је плаћање свих кућних рачуна, у брачној расподели задужења, био њен задатак. Они који ово наводе као солидно оправдање, истичу, у ствари, несолидност сопствене логике и сопственог схватања морала. Опседнут питањем егзистенције као слободе, Сартр, иначе логореик и скрибоман, није ништа ни рекао ни написао о стаљинистичким чисткама за које је у то време добро знао. Сматрао је да би на тај начин критичарима комунизма дао добар материјал у руке. Добро је сматрао, рђаво је поступио.

Овај несклад између речи и дела, између мишљења и бивања, нико није боље објаснио од Сенеке који је и сам оличење тог несклада. Грамзив плутофил чија је филозофија беспрекорно стоичка, Сенека је у расправи под, за ову тему, симптоматичним насловом, „О блаженом животу“, тврдећи да у врлини лежи права срећа, упутио себи и овакву тобожњу замерку: „Тако говориш, рећи ћеш ми, али сасвим друкчије живиш!“

Сенека ову примедбу разоружава једном изјавом која заслужује да буде запамћена. „О врлини говорим, а не о себи.“ Важно је, каже римски филозоф, да се поставља етички идеал.

С друге стране, постоје и мислиоци попут Сократа, Спинозе, Кјеркегора или Емануела Левинаса који су у доброј мери живели у складу са оним што су мислили и говорили.

„Бог није на небу, него у жртвовању и у одговорности људи једних за друге“, изговара Левинас у синагоги – како о томе читамо у књизи Михаела де Сен-Шерона „Разговори с Левинасом“ (Албатрос плус, 2009).

Највиши етички идеал, према овом филозофу, јесте светост која се постиже жртвовањем. Светост је потпуна спремност једног човека да уместо другог пође у смрт, без икакве надокнаде, како каже филозоф, без икаквог очекивања добити. То је хероизам које се не чини ради херојства, него искључиво ради другога.

Овакав приоритет другог, нешто је што су критиковали многи, а најпозванији за ту критику свакако је Пол Рикер, писац дела „Сопство као други“. Човек и према себи треба да се понаша као што се понаша према другоме; неморално је запоставити себе у односу на другог. Тако то види Рикер. Читава ова расправа, међутим, настаје из принципијелних разлога, јер се у њој не разматрају две особности, него два, у бити увек празна, појма.

Левинасова етичка филозофија је данас од изузетног политичког значаја јер објашњава кључне ствари о трауматичним друштвима. Брига, жртвовање, покајање, тражење опроштаја, опроштај – то у филозофији овог мислиоца нису празни појмови, него позив на ново, одговорно учешће у политичкој заједници.

Левинасова филозофија настаје над понором нацистичких и стаљинистичких логора, у који су уграђена и одобравања и ћутања тако значајних филозофа као што су Хајдегер и Сартр. Шта после овог пакла који су проживели милиони на Земљи?

Црпећи из талмудског учења, Левинас јасно говори да опроштај може добити само онај ко га затражи, а да опростити може само жртва. Свака жртва опроштај може дати само у своје име. Нико није овлашћен да опрашта у име других жртава.

Уколико се на државном или националном нивоу тражи опроштај од друге државе или нације, онда се тај опроштај и тражи и даје искључиво због будућих генерација, јер се само на њих односи. Из њега су искључени они који су нанели зло. Они морају опроштај да траже индивидуално од жртава. Шта уколико злочинац који се покајао нема више од кога да тражи опроштај јер су његове жртве мртве? У том случају, он остаје сам са собом у покајању. То је праведно. Све друго је неправда.

„Можда у појму светости има места за појам политике“, каже Левинас.

Ову мисао, која није изречена беспоговорно, схватамо тако као да нам говори да за правду у једном друштву нису довољни само добри закони и њихово поштовање, иако је то основни услов за сваку врсту праведности. У праведном друштву, наиме, треба да се истичу идеје бриге, одговорности, пожртвовања, покајања и њима сродне – али, како их истицати уколико се на известан начин не стимулишу они који су њихово оличење (односно, они чије деловање ове идеје апстрахују)?

Да подсетимо, Левинас сматра да се добро дело чини искључиво зарад другог, без икаквог интереса. То је тачно са становишта одговорне индивидуе какву Левинас назива светом. Али друштво које бисмо назвали праведним никако не би смело бити незаинтересовано за промовисање таквих својих чланова. Праведност тог друштва огледа се управо у његовом интересу да баштини поступке и радње оних који, без икаквог интереса, чине праведна дела. То бисмо, евентуално, могли назвати светошћу у политици.

Златко Паковић

objavljeno u Politici

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Politika, Zlatko Paković