Случајност као судбина

(О филму „Љубазност странаца“ редитељке Лоун Шерфиг. Гл. Улоги: Зои Казан, Андреа Риајзбороу, Тахар Рахим, Бил Наји, Кејлеб Лендри Џоунс) 

Понекад на свом животном путу сретнемо некога који нас окрене на другу страну, преокрене нам догађаје и донесе нам друге ликове, једном речју, промени цео ток судбине и одједном је или све у реду, или срљамо у пропаст. Питамо се после свега, шта се је у ствари догодило, а да ми нисмо ни очекивали, ни припремали, нит па смо се томе надали. Старији кажу да нам је то предвиђено од Бога, а ето, више поменута судбина је реч иза које кријемо све оно што нам се неочекивано догоди и направи нас другачијим, врло често непрепознатљивим самима себи. Филм данске редитељке Лоун Шерфиг „Љубазност странаца“ дотиче управо те процесе које су као мотив и инспирација врло интересантне и другим редитељима (Алехандро Гонзалез Инариту). Топла и сетна прича овог филма догађа се у Њујорку, на цичи зими где Клара одлучи да дође заједно са својих  синовима напуштајући свој дома у Бафалу и  насилног супруга полицајца са надом да их он неће пронаћи у Њујорку. Свакако, Менхетн је срце Њујорка, дистрикт који никад не спава и препун је свакаквих дошљака, тачније „странаца.“ Лоун Шерфиг гради причу која балансира на танкој жици између велике среће и велике несреће, која се креће по координати на чијој једној страни је ерос, а на другој танатос. И поред тога што ова прича са собом носи мелодрамски лакмус, то су врло необичне сторије неколико јунака који се преплићу једна са другом, а чија окосница је Кларина судбина. Лоун Шерфиг овим филмом не открива нешто посебно, само успева да сачува јединство места по Аристотелу и да нас подсети да је динамика приче у филму од великог значаја за поруку коју тај филм треба да пошаље. Ту је менаџер једног ресторана који се зове Марк, непоправљиви и необуздани несрећник који се зове Џеф, сестра у хитној помоћи са добрим срцем која се зове Елис и руски ексцентрик Тимофеј, власник ресторана који је на ивици пропасти, као и млади адвокат, Марков пријатељ који се зове Џон Питер. Сви су они по правилу странци један другом, али су заједно савршени странци јадне Кларе која је у највећој опасности да остане без крова над главом и да је то урбано чудовиште названо Њујорк самеље у своју ледену утробу. Али … Мудра редитељка и ауторка сценарија је од свих тих историја дошљака на том тлу направила изванредну драму која не само што делује врло моћно на емотивном, него и на рационалном плану.

Овај филм обилује одличним глумачким остварењима. Ту је у првом плану Зои Казан, млада глумица, унука славног америчког редитеља Елије Казана која свој бескрајни таленат показује и у овој улози мајке која се од петних жила бори за своје синове и за свој живот без насилног супруга који је све време прогони. Верујем да ова емотивна глумица надопуњује овај одлично написани лик са својом харизмом и својом игром и да њена глумачка енергија у ствари и води целу ову јаку мелодраму. Наспрам њу је млади менаџер Марк кога исто тако одлично игра Тахар Рахим, француски глумац алжирског порекла. Рахим није непозната глумачка појава  на европском тлу, али ево га и у америчкој продукцији са ликом чија суптилност оставља врло дубок утисак, нарочито у љубавним сценама са младом Кларом. Лоун Шерфиг са ова два лика склапа једну врло интересантну релацију модерних Ромеа и Јулија, двоје младих који пролазе кроз доста Сцили и Харибди како би пронашли себе у заједничкој емотивној аури. Поред ова два лика, не мање важни су ликови доброћудне Елис која тумачи Андреа Рајсбороу, енглеска глумица са сненим погледом Бете Дејвис, глумица која у себи има неки шмек оној златног Холивуда средњих година двадесетог века и лик Џефа, никада неприлагодљивог „лузера“ кога тумачи такође енглески глумац Кејлеб Лендри Џонс, чудан карактерни лик за чију енергију имате осећај да је насушно потребна оваквој причи. Андреа покушава да Џефу помогне на најразличитије начине, али његова опасна трапавост га увек извади из колосека тако да су сви њени покушају безуспешни. И Андреа и Кејлеб граде тензичне ликове, али са неком дозом интровертности која импонира и јесу на неки начин пан дан пара главних ликова овог филма. Наравно, кад смо код епизода, ту имамо и врло духовите епизодне улоге старог вука Била Наија, који игра очајног руског емигранта коме не полази од руке да  покрене рад свог ресторана и коначно млади и енергични адвокат који од срца жели да помогне Клари, а то је надобудни канадски глумац Џеј Барушел.

Поред одличног кастинга, овај филм има и добру креативну екипу коју сачињавају композитор Ендрју Локингтон, једног од композитора оскаровца „Аргоа“, вишеструког добитника награде МБИ и награде асоцијације музичких критичара Канаде чија је музичка илустрација врло суптилна, али савршено доминантна подижући сетност целе радње, кинематрографер Себастијан Бленков који у својој филмографији има филмове као „Госпођа Слоун“ и „Бунтовни клуб“ и чији су крупни кадри права уметничка дела, а на којима опет лежи и цео овај филм и напокон монтажер Сем Меклафлин који је био и један од монтажера оскаровца „Облик воде“ и наравно, у чијим је рукама цела напетост овог филма,  и чија умешност је од круцијалног значаја за цео утисак.

„Љубазност странаца“ уствари, није филм о случајности. То је филм о судбини, о борби, о опстајању. Случајност може да буде наша судбина уколико се ми после тог тренутка ангажујемо да од ње направимо живот, да конструишемо нешто што ће бити наша будућност, да искористимо тај божји додир, тај поклон када дођемо до те кобне констатације да смо у великој несрећи или да смо на литици пропаста. Лоун Шерфиг је опет направила (Као и један од њених претходних „Образовање“) врло једноставан филм са великом хуманистичком поруком коју треба и те како упамтити. Сви ликови у њеном филму су дошљаци, некакав облик странаца. И само њихова наклоност и хуманост може да уради да се овај свет коначно ослободи отуђености. Овај филм заправо баца рукавицу у лице управо тој опасној појави ове цивилизације препуне информација – отуђености.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Sašo Ognenovski