(О представи „Енциклопедија мртвих“ по мотивима истоимене збирке прича Данила Киша, у продукцији Српског културно информативног центра  „СПОНА“ из Скопља, режија: Срђан Јанићијевић, гл. улоге: Ивица Димитријевић, Слађана Вујошевић, Владимир Петровић, Долорес Поповић , Жарко Јовановић   и Александар Прокопиев)

Када говоримо о смрти увек нам се намеће питање исчезавања са лица земље. Увек се поставља питање да ли је смрт почетак неког новог живота или крај начина промишљавања овоземаљске цивилизације, завршетак некаквог интимног циклуса чије се поруке преносе неким другим личностима који још живе помоћу биолошке конзистентности. Данило Киш у својој задњој збирци прича „Енциклопедију мртвих“ говори управо о смрти, о неколико начина гашења људског живота. Највише људског духа. Онлајн претстава Срђана Јанићијевића се на врло интересантан начин одупире Кишовој тези о неминовности смрти отварајући један мали прозор наде где човек помоћу наметнуте друштвене индолентности покушава да игнорише смрт као неминовни крај водећи свој светоглед као сан, а можда и као игру. Троје младих глумаца и две младе глумице воде чудну игру мачке и миша преврћући параноју двадесет и првог века у „деструктивну“ игру коју гледаоцима нуде као поетику „сналажења“ у простору и времену који више нису оно што су били. Савршено диманична, ова онлајн претства нуди тангенцијални додир са већином Кишових прича истићући у првом плану ону прву о Симону Чудотворцу где сам Киш проблематизира постојање религије, а самим тим и Бога као отелотворење снаге и чуда. Бесомучно тражење глумаца како би се коначно окупили и прожимање круцијалних тема натопљене њиховим интимним причама доноси нам врло комплексну представу која оставља снажан утисак највише са поруком да се релативизирањем најважнијих стања у цивилизацији може доћи само до овог стадијума данашње Содоме и Гоморе.

Три су тренутка веома важна у овој представи, а то су сјајан монолог из приче „Симон Чудотворац“ коју говори млади глумац у самом центру Скопља око цркве „Светок Константина и Јелене“, потресна прича о животу после доласка из Босне о траумама које прете смрћу, као и страшна сцена младе Слађане Вујошевић  која се изгубила у подземним лавиринтима где на крају налази себе „мртву“. Редитељ је у самом скелету представе отворио филозофску дилему о смрти као начину превазилажења себе у окружју које постаје неподношљиво. Оно што он извлачи са Кишових прича је заумност, суптилнау ирационалност и у овој представи која је препуна идиома, колоквијалног говора и сленга проблематизира талог животног искуства, тачније трауме која се временом претвара у очај и на крају се изражава депресијом. Тражење избезумљене Долорес претпостављајући да накупљена депресија може да заврши кобно ни у ком случају не можемо да схватимо као логичну консеквенцу. Зашто? Зато што је смрт у овој представи на неки начин отелотворена и опет завучена у подсвест ликова који су овде поистовећени самим глумцима. Редитељски концепт почиње од разглабања поетике неверности и недоумице којом  почиње и сама збирка Кишових прича да би се депресијом и паранојом, „појава“ смрти контекстуализирала у постмодерне рамове њеног феноменолошког преиспитивања. Зато што то ради и сам Киш. Он прилази смрти и са позиције њене глорификације (Посмртне почасти), али и са позиције њене меморабилије (Енциклопедија мртвих) желећи да на неки начин докаже да је смрт у ствари део нас самих и да је ми излучујемо из себе са сваком нашом мишљу, са сваким нашим поступком. Слађана Вујошевић   заглављује у катакомбама не знајући како да дође до ваздуха и светлости, не знајући како би изашла потпуно се повинујући ирационалности не постављајући питање шта ће видети тамо где би изашла? Хоће ли тај сулуди акцелератор понављања набулоза двадесет и првог века бити опет уточиште у оном тренутку када се ми интимно суочавамо са могућношћу   умирања.

Представа „Енциклопедија смрти“ пулсира у релацији суочавања са могућношћу умирања и суочавања са непродуктивношћу   света у коме влада грозоморна пошаст од које око на умиру људи? Када гледате представу имате утисак да се глумци траже, а да су некако свесни да се никада неће наћи у оној форми у којој су се договорили. Као што Кишов „Симон чудотворац“ има два краја, тако , чини ми се, да и представа има те два, врло инспиративна кода. „Моја кућица, моја слободица“ је гротескна варијанта неког цивилизацијског „ослобађања“ од нечега што нам доноси „смрт“. Жарко Јовановић   је церемонијал мајстор тог зачудног шоуа „Моја кућица, моја слободица“ где на неки Булгаковљев начин остали протагонисти покушавају да се увуку у свет прашљиве „савршености“. Од намештене „интактности“ монолога Владимира Петровића до лутковног danse macabre-а у стилу „Трумановог шоуа“ пролази цео један живот, једна естетика где се редитељ бави чудним наративом базираним на интелектуалним искуством и једне меморије која баш и није толико колективна колико је дубоко лична. Ова „интерпретација“ „Енциклопедије мртвих“ је поигравање са талогом историје са којим се је Киш већ   једном поиграо. Његова књижевна дистанца лежи у његовим комплексним и оригиналним стилу, а позоришна дистанца у овој представи лежи у поновном посматрању самог позоришта гледаног онлајн. Јанићијевић   се поред свега бави и рекоципирањем позоришне технологије коју је наметнула пандемија. Зато се на крају сви глумци налазе, али опет нису заједно највише због „онлајн“ модуса и то је на неки начин једна естетска веза са смрћу. Када смо мртви, ми смо заједно на гробљу, али свако у свом лежишту. Ова помало небулозна констатација нас доводи до једног другог превођења саме представе, а то је проблем „присутности“. Присутност као глумац на сцени, присутност као лик у глумцу, присутност као реконципирани лик из књиге, присутност као део публике коју глумци овог пута не осећају. Смрт се најмање бави неприсутношћу. Овде бих поменуо Марка Твена који каже да „страх од смрти долази од страха од живота“. Драгоцен је утисак ове представе која води ка преиспитивању свих нас колико смо присутни у свом животу. Киш скоро и да не говори о томе у својим причама. Јанићијевић, а и сви млади и талентовани глумци се све време (својим подтекстом) питају јесу ли они потпуно овде, на овој земљи и где су њихове духовне сонде. Сцене сећања су трауматске управо зато што нам се ирационалност неприсутности свети увек када смо индолентни или када потискујемо оно што морамо да избацимо из нас самих.

Онлајн претстава „Енциклопедија мртвих“ је дубока позоришна парабола која има пиранделовски укус, а која се преко Кишове приповедачке есенције бави језгром људског постојања и неопростивог губљења духовности. Други крај представе је још један њен тангенцијални додир са Кишом, а то је сјајни монолог писца Александра Прокопиева изговореног у остатцима изгореле Скопске поште који говори о њему, о његовим искуством са самим Кишом, али и о Кишовом поистовећивању са ликовима његових дела. Овде ћу цитирати још једног великог писца који се у својим делима бавио присутношћу духа, а још више смрћу, Франца Кафку: „

Захтева се огромно присуство ума или тачније брзоплетост када отворите очи да бисте се ухватили за све у соби, на потпуно истом месту где сте то оставили претходне вечери. Због тога је тренутак буђења био најризичнији тренутак у дану. Једном када се то добро завршило, а да вас није одвратило од ваше орбите, могли бисте узети милост за остатак дана.“

„Енциклопедија мртвих“ је сјајна и слојевита претстава која отвара и питања садашњости и прошлости, дана и ноћи, отвореног и затвореног. Смрт је само средишња тачка координате данашњице где ми постављамо наше тренутне или јучерашње позиције. О будућности се овде и не говори, и то са правом, пошто је будућност нешто што је у параноји дистопије коју живимо  потпуно недокучиво и на жалост несхватљиво.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih, Pozorište, Sašo Ognenovski