Стивен Коткин: Реалистички свет
Играчи се мењају али игра остаје
Геополитика се није вратила; она никада није ни одлазила. Барка историје тежи да обмане. Сваки хегемон мисли да је последњи; свако доба верује да ће потрајати вечно. Наравно, у стварности, државе снаже и пропадају, и током тога се такмиче једна против друге. Судбину света одређује како оне то чине.
Сада, као и увек, политика великих сила ће покретати догађаје, и међународна ривалства ће бити разрешена у зависности од релативног капацитета такмаца – њиховог материјалног и људског капитала и њихове способности да ефективно управљају собом и својим спољним пословима. Ово значи да ће ток долазећег века у великој мери бити одређен тиме како ће Кина и Сједињене Државе управљати својим ресурсима моћи и како ће водити своје међуодносе.
Као што је Уједињено Краљевство, посвећено слободној трговини, допустило свом ривалу, империјалној Немачкој, да ојача, тако су и слободнотржишне Сједињене Државе учиниле исто са Кином. Није опасно за либералног хегемона да допусти ауторитарном такмацу да се одлепи од тла, казује ова логика, зато што ће се изазивач нужно суочити са јасним избором: да остане ауторитаран и да стагнира или да се либерализује и да настави да расте. У сваком случају, хегемон ће проћи добро. То се није завршило добро први пут а и сада исход изгледа врло упитно.
Кина ће ускоро имати економију која је значајно већа од оне Сједињених Држава. Она се још увек није демократизовала, нити ће то учинити у догледно време, зато што комунистички институционални оквир не допушта успешну демократизацију. Али ауторитаризам не значи стагнацију, зато што су кинеске институције успеле да помешају меритократију и корупцију, компетенцију и некомпетентност, и некако су успеле да одрже земљу на путу напретка и успона. То може да се успори, и да чак имплодира услед безбројних противречности. Али аналитичари су управо то предвиђали деценијама, и до сада су стално грешили.
У међувремену, док је Кина снажила значајним делом и преко очекивања, Сједињене Државе и друге напредне демократије су запале у стање унутрашње нефункционалности, што је довело њихову будућност у питање. Њихове елите [западних друштава, прим М.М] су водиле неколико генерација глобализације довољно успешно да омогуће широку друштвену покретљивост и напредак људима широм света, а током овог процеса и саме су врло добро пролазиле. Али док су се напајали у коритима глобализације, они су превидели негативне економске и социјалне последице [ових процеса] на грађане у њиховим унутрашњим периферијама. То је створило широки простор који су могли да експлоатишу демагози што су они са осветољубивошћу и чинили.
Велика депресија је окончала раније доба глобализације, оно које је почело крајем 19. века. Неки мисле да би глобална финансијска криза из 2008. године могла да учини исто тренутном таласу. Систем је преживео, али су хитне мере примењене да се он спаси – укључујући бејлаут зајмове за банке али не и за обичне људе – откриле и подвукле унутрашње противречности система. У деценији која је уследила после кризе покрети против естаблишмента расли су као гљиве после кише.[i]
Данашња трка између Кине и Сједињених Држава је нови обрт у старој причи. Све до почетка 19. века, Кина је била убедљиво највећа економија и најмоћнија држава са процењеним уделом у глобалном брутодруштвеном производу од 40 процената. Потом је ушла у период дугог пропадања, растрзана и изнутра и споља – отприлике у исто време када су Сједињене Државе настале и када су отпочеле дуготрајни успон ка глобалној доминацији. Успон Сједињених Држава није се могао десити без кинеске слабости, ако се узме у обзир колико је значајна америчка доминација Азијом била за америчко првенство. Међутим, ни кинески опоравак се није могао десити да Сједињене Државе нису осигурале безбедност и отворена тржишта.
Тако да су обе државе доминирале светом, уз то да свака има и своје предности и своје слабости, и да се по први пут, сучељавају као такмаци. Прерано је рећи како ће протицати рунде које су пред нама. Но, можемо бити сигурни да ће се игра наставити.
Чувај се онога што желиш
Да би разумели свет сутрашњице, погледајмо какав је био јуче. Током 70–их година 20. века, Сједињене Државе и њихови савезници били су богати али дезорганизовани и стагнирајући; Совјетски Савез је постигао војни паритет и наставио је да се наоружава; Кина је била у агонији унутрашњих превирања и сиромаштва; Индија је била сиромашнија од Кине; Бразил, којим је владала војна хунта, имао је економију једва нешто већу од индијске а Јужна Африка је била подељена на бантустане[ii] под режимом институционализованог расизма.
Четири деценије касније, Совјетски Савез се распао, и државе које су га наследиле прихватиле су капитализам и приватно власништво. Кина, која је и даље политички комунистичка, изабрала је тржиште уместо планирања и развила се до нивоа друге највеће светске економије. Некада сиромашна Индија сада има шесту највећу економију на свету. Бразил је постао демократија, искусио је економски успон и сада је осма највећа светска економија. Јужна Африка је збацила апартхејд и постала је вишерасна демократија.
Усмерење ових промена није било случајно. Након Другог светског рата, Сједињене Државе и њихови савезници посвећено су радили да створе отворени свет у коме би трговина била све слободнија а глобална интегрисаност све већа. Творци политичких одлука су ризиковали да ће приволети људе оваквом свету, уколико га створе. И били су управу. Укупно узевши, резултати су били изузетни. Али исти ови политички планери и њихови наследници нису били спремни за успех када се он десио.
Глобализација је стварала богатство тако што је мамила богате градске центре у богатијим државама да инвестирају у иностранству уместо у домаће залеђе. Ово је повећало економску ефикасност и апсолутни поврат, мање више онако како наводи конвенционална економска теорија. Смањена је неједнакост на глобалном нивоу, тако што је стотинама милиона људи омогућено да се уздигну из тешког сиромаштва.
Али у исто време, овако преусмерена економска активност је повећала унутрашњу неједнакост у могућностима у богатим државама, као и довеладо осећаја политичке издаје у овим земљама. За неке губитнике, економским несрећама је придодато оно што су сматрали културном увредом, пошто су им сопствена друштва била све мање препознатљива. Западне елите концентрисале су се на прикупљање користи од глобализације уместо да умањују њену штету. Резултат тога је био да су до крајњих граница убрзале процес и погоршале његове разорне последице.
Превише њих је себе убедило да је глобална интеграција суштински о економији и истости и да ће се неумољиво кретати напред. Свега неколико Касандри[iii], међу којима је политиколог Семјуел Хантингтон, указало је да је култура била моћнији чинилац и да ће [глобалистичка, прим М.М] интеграција истаћи разлике уместо да их поништи, подједнако и код куће и ван земље. Године 2004. он је забележио:
У данашњој Америци, главни расцеп постоји између националне елите и јавног мњења о важности националног идентитета у односу на друге идентитете као и око одговарајуће улоге Америке у свету. Знатан део елите је све више отуђен у односу на земљу, и америчка јавност, заузврат, је све више разочарана својом владом.
Убрзо су, „аутсајдери“ међу политичким делатницима искористили тренутак.
Прихватајући идеологију глобализма, западне елите су саме себе учиниле рањивим на велике политичке изазове засноване на већинском национализму који су оне напустиле. Трибуни народних устанака можда се успињу обманама, али мњења њихових гласача су стварна и одражавају озбиљне проблеме које су тобожњи стручњаци игнорисали или одбацивали.
То је било тада
Упркос свим дубоким променама које су се десиле током прошлог века, геополитичка слика данас одражава ону из 70–их или чак и из 20–их година прошлог века, уз један кључан изузетак. Умањена али ипак стална руска моћ у Евроазији? Ту је. Немачка у сржи моћне али и [делатно, М.М] слабе Европе? Ту је. Растројене и џиновске Сједињене Државе, довољно моћне да предводе али које оклевају да то чине? Ту су. Бразил и Јужна Африка који доминирају својим регионима? Ту су. Осим узмицања старих индијских, османских и персијских центара моћи, најважнија разлика данас је смена Јапана Кином, као централним чиниоцем у азијском односу снага.
Кинеска индустријализација је била изванредна, и земља је свакако завредила своју нову позицију. Али она никада не би могла да постигне оно што је постигла током протекле две генерације без економске отворености и глобалне безбедности које су обезбедиле Сједињене Државе као либерални хегемон. Од краја деветнаестог века и током целог двадесетог столећа, Сједињене Државе – за разлику од Европљана и Јапанаца – уложиле су релативно мало напора у покушаје да успоставе непосредну колонијалну управу над страним територијама. Оне су изабрале да заступају своје интересе кроз добровољна савезништва, мултилатералне институције и слободну трговину. Тај избор је био подстакнут пре просветљеним самоинтересом него алтруизмом, и био је подржан глобалном војном доминацијом. Тако да се различита мултинационална тела и процеси послератног система могу најбоље разумети не као фундаментално нова опсена названа „либерални међународни поредак“ већ као механизам за устројавање и проширење простране сфере утицаја Сједињених Америчких Држава.
Моћне земље са јасно артикулисаном идеологијом углавном имају прозелитске склоности, док се конвертити махом приклањају победнику. Тешко да је стога изненађење да су демократија, владавина права и друге америчке вредности постале глобално популарне током послератних година, ако се у обзир узме снага америчког примера (упркос томе што су амерички идеали чешће слављени уз кршење него што су одржавани). Али сада, када је америчка релативна моћ опала а амерички бренд запао у проблеме, показала се крхкост система зависног од моћи, компетентности и слике Сједињених Држава.
Да ли две нове суперсиле могу да нађу начин да уреде своја трвења без да се упусте у рат? Уколико не буде тако, сукоб се може десити због Тајвана. Просперитетни азијски тигар је још један омаж чудима глобализације. Постао је богат, моћан и демократски уређен после свега седам деценија од непривлачног почетка. Но, Пекинг је одлучан у свом инсистирању да поврати све територије које сматра својим историјским поседима, и кинески председник Си Ђинпинг је лично потврдио да је Тајван кинеска територија и „сржни интерес“. Народна ослободилачка армија, са своје стране, постепено увећава капацитете да силом запоседне острво.
Овако радикалан потез може да делује сумануто, ако се у обзир узме какву би хаотичну ситуацију изазвао и колико континуирани кинески просперитет зависи од спољне стабилности. Али истраживања јавног мњења становника острва бележе одлучан тренд ка посебном тајванском идентитету, супротно од онога што је Пекинг очекивао од економске интеграције. (Западне елите нису једине које гаје делузије). Да ли ће све моћнији Пекинг стајати по страни док гледа како дуго жељени добитак одлази?
Овако је сада
Током протекле деценије, Русија је збунила очекивања тако што је успела да се носи са суновраћеним ценама нафте и западним санкцијама. Режим Владимира Путина може да буде гангстерска клептократија, али он није само то. Чак и корумпирани клептократски режими могу да одржавају добро управљање у неким кључним областима, а паметна макроекономска политика је одржала Русију на површини.
Кина, такође, има аутократски режим битанги, и исто тако се показала далеко способнијом за прилагођавање него што је већина посматрача замишљала да је могуће. Њена елита је устројила развој државе величине континента брзином и обимом без преседана, до тачке у којој се многи питају хоће ли Кина доминирати светом. Године 1800, неко би могао да очекује да ће Кина доминирати кроз сто година – али је уместо тога кинеска моћ доживела колапс док се америчка винула у небеске висине. Опасно је давати праволинијске пројекције. Али шта ако је то предвиђање са почетка деветнаестог века било, не погрешно, већ преурањено?
Ауторитаризам је свемоћан али крт, док је демократија патетична, но отпорна. Кина је прошла дуги пут стабилног успеха но ствари могу да се брзо промене. После свега, Мао Цедунг је водио потпуно исти режим и био је један од најварварскијих и најсамодеструктивнијих лидера у историји. Као што су многи људи једном претпостављали да Кина не може толико да оснажи тако брзо, сада претпостављају да њен раст мора да се неизбежно настави – са подједнако мало оправдања.
Сијеву одлуку да централизује моћ узроковало је више чинилаца, али је сигурно један од њих увид колико су изазовни проблеми са којима се Кина суочава. Природни одговор ауторитарних режима на кризе је да стегну контролу са врха. Ово допушта већу краткорочну контролу над догађајима, и понекад импресивне краткорочне резултате. Али никада није био рецепт за истински дугорочни успех.
Још увек, за сада, Кина, подупрта својом моћном економијом, пројектује моћ у свим правцима, од Источнокинеског и Јужнокинеског мора, до Индијског океана, Средње Азије и чак до Африке и Латинске Америке. Богатство и постојаност су сједињени да створе један све импресивнији портфолио меке моћи заједно са тврдом моћи, што омогућава Кини да се утркује са својим противницима.
Аустралији, на пример, која је богата и стабилна либерална демократија са високим степеном друштвене солидарности и један је од централних стубова америчког поретка – се десило да буде притиснута на путу кинеске експанзије. Утицај и мешање Пекинга у тамошње прилике постојано је расло током последње генерације, подједнако као природна последица економске међузависности и захваљујући смишљеној дугорочној кампањи Кине да намами Аустралију у верзију „финландизације“[iv] за 21. век. Слични процеси се одигравају широм Азије и Европе, како је Кина започела да гради Велику Евроазију усредсређену на Пекинг, што можда може да окрене и Европу од Атлантика.
Управо сада, разочарање Сједињених Држава је дало Кини полет. Али како је Адам Смит приметио, заиста „много шта има да се уруши у једној нацији“[v] , и Сједињене Државе за сада остају најмоћнија сила на свету. Штавише, ова игра неће бити у потпуности билатерална. Да, Уједињено Краљевство јесте дозволило да Немачка ојача чиме је допустило да се окуша његова хегемонија – и то у два наврата. Али је такође допустило успон Сједињених Држава, тако да када су ти изазови стигли, било је могуће, како је Винстон Черчил разумео, да Нови Свет, са свом својом моћи и снагом, притекне у помоћ Старом.
На исти начин, Сједињене Државе су пустиле да дође до успона Кине али су такође убрзале раст Европе, Јапана, Индије, Бразила и многих других. И колико год да се ови чиниоци буду узнемиравали неким аспектима америчког вођства или буду јурили за кинеским инвестицијама, они могу да буду склонији продужењу садашњих прилика уместо да буду принуђени да метанишу Средишњем краљевству[vi].
Може да се учини да је питање дана може ли кинеска сфера утицаја да се шири а да не збаци постојећи међународни поредак који су створиле и којим доминирају Сједињене Државе. Али тај воз је прошао: кинеска сфера се невероватно шири и наставиће то да чини. У исто време, кинески опоравак је Кини дао за право да буде творац правила. Право питање, стога, јесте да ли ће се Кина безобзирно носити према другим државама, зато што може – и да ли ће Сједињене Државе делити глобално лидерство, зато што морају.
Да ли су посвећености хегемона међусобно зависне, тако да одустајање од једне поткопава и остале? Могу ли се савезништва и гаранције на једном месту развргнути док другде остају снажне? Укратко, да ли је узмицање могуће, или чак и сама назнака повлачења мора да се претвори у потеру? Добро изведена америчка транзиција од хегемонистичке хиперактивности до селективнијег глобалног ангажовања у складу са централним интересима може да буде добродошла и код куће и на страни, упркос кукњави политичара и експерата. Али случајеви успешног мирног повлачења су ретки, и ниједан није почео са оваквог врха.
Историја нас не подучава о будућности, осим тога да ће нас изненадити. Тродимензионална штампа, вештачка интелигенција, као и муњевите дигитална и генетичка револуција могу да преустроје глобалну трговину и да радикално дестабилизују свет. Али у геополитици, добри исходи су такође могући – реализам не сугерише очајавање. Да би данашњи гладијатори добро проценили квоте и избегли да дочепају једни друге за гуше као што су њихови претходници чинили, међутим, нужне су четири ствари. Западни доносиоци одлука морају да нађу начин да велика већина становништва у њиховим земљама има користи од интегрисаног света и да га стога пригрли. Кинески политичари треба да наставе мирни успон своје земље, кроз компромис, пре него да се окрену присили ван земље. Сједињене Државе треба да исклешу праву равнотежу снажног одвраћања и снажне поузданости у односу на Кину и да среде ствари у својој сопственој кући. И на крају, неко чудо треба да се побрине за Тајван.
Стивен Коткин
(Форин аферс, издање јул/август 2018)
Извор: Стање ствари
Стивен Коткин (рођен 1959) је амерички историчар и професор на Принстону. Коткин пише вишетомну биографију Јосифа Стаљина (објављена су два тома Stalin: Volume I: Paradoxes of Power, 1878–1928. године 2014. и Stalin: Volume II: Waiting for Hitler, 1929-1941 године 2017). Често коментарише руске и евроазијске прилике у неким од водећих англофоних медија и политиколошких публикација. Његови јавни наступи често садрже благу дозу русофобије
Са енглеског превео, белешку о аутору и напомене написао: Милош Милојевић
[i] У изворнику аутор је употребио идиом „growing like Topsy“. Овај израз означава брз раст или ширење. Реч је о алузији на Топси, личност из романа „Чича Томина колиба“ Херијет Бичер Стоу (1811–1896), први пут објављен у аболиционистичком гласилу Нешенал Ира (National Era) 1851. и 1852.
[ii] Аутори на енглеском користе израз „homeland“. У питању су области опредељење да их насељава црначко становништво у Јужној Африци и Југозападној Африци која је била под јужноафричком управом. Бантустани су успостављани после доношења Акта из 1951. године. Њихова улога је проширења „Актом о самоуправи бантустана“ из 1959. године. Овај акт донела је влада Хендрика Верворда и он је требао да омогући да бантустани постану самоуправне, квазинезависне државе. Заокруживање процеса правног утемељења бантустана окончано је доношењем „Акта о грађанству у црначким бантустанима“ (Black Homelands Citizenship Act) којим су сви црни Јужноафриканци означени као грађани бантустана, чак и ако су живели изван ових области и којим је укинут њихов статус јужноафричких грађана. Крајем осамдесетих јужноафричко вођство је правило постепени отклон од политике подршке бантустанима. Они су коначно укинути пошто је окончан режим апартхејда 1994. године и инкорпорирани су поново у јужноафричку територију. Овај процес је углавном окончан мирно иако је у неким случајевима било отпора локалних политичких моћника.
[iii] Касандра је личност старогрчке митологије, ћерка тројанског краља Пријама и краљице Хекубе. Како би је завео Аполон јој је дао моћ пророковања, но пошто љубавни наум није остварио проклео ју је да нико у та пророштва не верује.
[iv] Финландизација је израз који се користи да означи ситуацију где моћна држава доведе свог суседа у позицију да се повинује њеном спољнополитичком правцу иако та, мања, држава задржи номиналну сувереност. Углавном се користи у погрдном смислу. Потекао је у западнонемачким политичким дебатама 60–их и 70–их година. Алудира на однос Финске према Совјетском Савезу иако може да се примени и на друге различите ситуације: однос швајцарске владе према Нацистичкој Немачкој у Другом светском рату, однос Данске према Немачкој рајху између 1971. и 1945. и друге. У Финској овај израз углавном сматрају увредљивим. Фински карикатуриста Кари Суомалајнен је једном приликом финландизацију опусао као умеће да се поклоните Истоку а да не истурите позадину према Западу. (Википедија)
[v] Коткин овде алудира на речи Адама Смита „Be assured young friend, that there is a great deal of ruin in a nation“. Када су се британске снаге предале у Саратоги 1777. године током Америчког рата за независност Адам Смит је разговарао са сером Џоном Синклером. Синклер је том приликом рекао да ако Британија настави тим путем, нација ће неизбежно бити срушена. Смит је одговорио горенаведеним речима. (Adam Smith Lost Legacy)
[vi] Средишње краљевство је израз којим се означава Кина.
Стивен Коткин: Реалистички свет added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →