Тајна исповест модерне жене – Анаис Нин

Исходиште еротографије

Ars erotica или ars amandi, те одговарајућа литература, идеално потичу из древних култура „хтонске” религиозности, посвећене обожавању Мајке Земље. За разлику од „уранске” или „аполонске” религиозности, својствене индоевропским културама, чије еминентне доктрине уче о метафизичком пореклу и дужностима ума (nous) – „хтонска” или „дионизијска” религиозност налаже подвргавање људског елемента режиму материје и њених процеса, који су почетак и крај свељудскости. Стога је у „хтонским” културама физиолошка компонента човека битни домен и главно средство сакралне реализације. Скоро свуда где се физиолошкој компоненти људске „мешавине” (zoon noetikon) придаје супремни значај – сексуалност има улогу средишта сакралне теорије и праксе због очигледне снаге својих порива и манифестације, те одговарајуће плодности. Отуда се у „хтонским” културама сексуалном општењу често поверава функција јединог или „последњег” пута сакралне реализације човека: од далекоисточних облика тантризма, преко дионизизма, до кабале и њеног модерног огранка, секуларизованог, Фројдове психоанализе.

Изложена природа религиозности „хтонске” forma mentis темељни је узрок универзалне и трајне полне тензије, од психичких и егзистенцијалних до друштвених размера. У историји и на мапи „хтонских” култура полне тензије често попримају облике екстремног дуализма, са крајње застрањеним исходима: од „гинекократских” утопија и праксе колективних ампутација атрибута мушкости, као ритуално-симболичког израза затомљења полних разлика и супротности – до женомрзачких реакција, својствених монотеистичким религијама. Тај рат полова траје и кроз модерну, секуларизовану културу, што убедљиво сведочи књига којој су посвећени ови редови, где психоаналитичар Анаис Нин учи да „жена обично сматра мушкарца непријатељем и срећна је кад може да га понизи и уништи”.[1]

У основним и битним објавама „уранске” религиозности – од аријских Веда до исландских Edda – нема ни трага проблематике сексуалног општења, те је стога сасвим легитиман закључак да је она страно тело у европској култури, остатак „хтонских” традиција, преузет интеграцијом индоевропских, освајачких и домородачких слојева, или посредством конверзије у монотеистичке религије, уз одговарајуће преображаје forma mentis. На европским путевима развоја проблематика полних односа изгубила је ма какву значајнију везу са сакралним коренима и финалитетима, поставши феномен профане културе. На пример, у европској култури ars erotica је постала једна од перспектива „фаустијанског” активизма, те се одговарајући књижевни жанр дуго звао „галантне пустоловине”, опонашајући структуре витешких и пикарских романа.

Француска револуција окончава не само Ancien regime већ и ведри или весељачки дух „галантних пустоловина” и њихов свет, где је сексуално општење било домен разоноде и привременог заборава сопства. Од Француске револуције и еротских визија „двосмисленог” Маркиза де Сада,[2] еротографију или порнографију европске модерне културе карактерише мрачни поглед на свет чија створења очајнички трагају за изгубљеним сопством управо у економији сексуалних односа. Очајничко трагање за сопством и самоспознајом посредством сексуалних односа јесте управо битна карактеристика Тајних свезака Анаис Нин, капиталног осведочења егзистенцијалних мучнина модерног човека, односно модерне жене.

Јединствено сведочанство женске стране

Југословенској читалачкој јавности Анаис Нин је углавном позната по Прстену, „наменском” порнографском делу – нарученом од стране једног богатог „порнокусца” – у којем она описује низ облика сексуалног општења, по формулама психоаналитичке казистике. Увид у преписку између наручиоца и ауторке открива да је стварање тог дела било у знаку мучног сукоба између „мушких” потреба за фактографским описима техника сексуалне економије и „женске” (пречесто цензурисане) потребе да се феномени сексуалности искажу самобитном поетиком. Под светлом изложеног сазнања, Тајне свеске Анаис Нин, због строго личне намене писања, обећавају неупоредиво виши ступањ аутентичности женског погледа на свет полних односа.

У питању је посебан аспект документарног значаја дела о којем је реч, с обзиром на чињеницу да је у историји еротографског или порнографског изражавања женски рукопис веома ретка појава. Са друге стране, истраживања потрошње такве литературе указују да је ту женски рукопис неупоредиво пожељнији или траженији од мушког, јер огромну већину потрошача чине припадници „ружније половине човечанства”. У свом речнику еротске литературе, барон Енрико де Бокар пружа убедљиво објашњење речене потражње за женским рукописом: „Просечни мушки читалац еротске литературе осећа се неупоредиво више сексуално стимулисан читајући, примерице, реченицу:

,Чврст курац грофа Алфреда, ужасно надигнут, пробио се са уобичајеном жестином између коралних усана већ обилно навлажене пичке miss Магодина’ – ако мисли да ју је саставила жена која се при том узбуђивала, исписујући је до оргазма, уместо неког мање-више вештог господина који је, описујући с професионалном савешћу дубоке хармоније гениталних органа miss Магодина, мислио надасве на то колико новца може инкасирати множећи са педесетак следећих страница љубавне акробације навалентног грофа Алфреда. Као да на писање еротског текста жену не покрећу аналогни разлози, већ нека врста нимфоманије.”[3]

Изложена природа читалачке маште објашњава и чињеницу да су у имагинарном попису аутора еротске литературе женска имена пречесто псеудоними иза којих се крију мушка проданост и издавачка препреденост. У оскудној историји еротске литературе женског рода, уз Сафо и војвоткињу од Новаре, Анаис Нин се истиче женскошћу коју легитимишу не само пуки физиолошки атрибути већ и стилска својства, што је од пресудне важности за процену документарне вредности њеног дела. Еротографски производи славних и бестселерских савременица, попут Емануеле Арсан или Ерике Џонг, одају велике размере подложности моделима мушке потражње, те стога можемо закључити да пол аутора не гарантује одговарајућу аутентичност исказа.

Тајне свеске јесу посебан део дневника који је Анаис Нин водила од своје једанаесте године (1914) до 1974, поверавајући му своје доживљаје и осећања, мисли и снове, те надасве искуства интроспекцијских трагања за својим истинским ликом, за сопством изгубљеним у хаосу модерног света. О истрајности а можда и тегобности тих трагања сведочи сам обим дневника: око 35.000 страница ситног рукописа. На једној страници дневника из 1933. године Анаис Нин је језгровито описала природу његовог примата:

„Моја књига (роман) и мој дневник непрестано се газе и ометају. Не могу их ни раставити ни измирити. Издајник сам и једног и другог. Оданија сам дневнику, ипак. Странице из дневника унећу у књигу, али никад странице књиге у дневник, и тиме људску истинитост дневника доказати људском верношћу.”

„Душа камелеона”

Чињеница да Анаис Нин у Тајним свескама често признаје себи да не одолева искушењу „улепшавања” својих доживљаја – не умањује документарну вредност тог јединственог израза погледа модерне жене на свет полних односа под режимом модерне културе и цивилизације. У питању је „улепшавање” које прикрива ругобе стварности, те као израз темељне неискрености ваљано осведочава суштинску природу модерног човека, његов недостатак елементарног самопоштовања, дакле битни узрок недостатка самопоуздања. Са друге стране, тај дневнички tour de force, истрајни труд опажања, анализа и дефинисања доживљаја односа унутар себе и других – формално покретан жудњом за спознајом истине о себи и о другима – редовно доживљава неуспехе, јер се скоро све „истине”, пре или касније, показују као неистине, обмане или самообмане, које обнављају муке запитаности и мучнине изгубљености. И управо је та спознаја изгубљености сопства једина истина која се истрајно потврђује:

„Ми смо неспособни да нађемо равнотежу… Ухваћена сам… Присвојена сам, губим све, мој ум посрће… Мој живот је хаос.” 

Упркос те спознаје, трагање за истином о себи се ту не окончава, већ наставља. Изложен парадокс можемо разумети под светлом искуства да је за модерног човека „истина о себи” заправо метафора изгубљеног упоришта душе и њене среће. По лапидарном признању Анаис Нин, душа модерног човека је „душа камелеона”. Скоро свака страница Тајних свезака крцата је симптомима тог „камелеонства”, односно аморфности модерног човека, лишеног основних духовних и етичких структура.

С обзиром на органску спрегу и међузависност ethosa и logosa те логике, слом или недостатак основних етичких структура узрокује не само психичку, егзистенцијалну и друштвену анархију и дезоријентацију – те провалу противречности на свим разинама мишљења и деловања – већ и неспособност разума да их опази чак и у домену физиолошког активизма. Примерице, на једном месту дневника, анализирајући незадовољавајући сексуални однос са супругом – насупрот односа са Хенријем Милером, наводно богатог оргазмима – Анаис Нин доспева до хипотезе узрока недостатка оргазама, односно своје фригидности: „… то је можда стога што ме Хуго воли да скупим ноге, а Хенри ме тера да их што више раширим. Али то нисам хтела да кажем (психоаналитичару) Алендију.” Тридесетак страница даље она исповеда искуство које двоструко противречи наведеном:

„Од Хенрија прикривам да ретко доживљавам врхунско сексуално задовољство, јер он воли да јако раширим ноге, док ја имам потребу да их скупим да бих уживала.”

пркос тенденције ревносног „улепшавања” или прикривања, проблеми фригидности, а надасве стерилности, успевају заобићи све цензуре, посредно објашњавајући очајнички смисао сексуалног tour de force Анаис Нин, у знаку типично модерног сујеверја да квантитет може надоместити квалитет.

Најупадљивија противречност карактерише управо однос између Анаис Нин и Хенрија Милера. Анаис Нин не штеди речи да би изразила величину те „апсолутне љубави”:

„Моја љубав је сувише апсолутна, сувише дубока.” И даље: „Хенри је апотеоза мог живота, моја храна и пиће… имам потребу само за Хенријем… Храним се Хенријем, удишем Хенрија, Хенри је у сунцу.” Last but not least, Хенри је „мушкарац због кога бих рибала подове, због кога бих чинила најсрамније и најдивније ствари”.

Ипак, Анаис Нин не чини оно што изискује неупоредиво мање снаге љубави: не раскида брак и чак помно крије од супруга своју везу са Хенријем Милером. И Хенри Милер исповеда „апсолутну љубав” за Анаис Нин, и пречесто и патетично присваја улогу њеног мужа: „Обожавам да ти будем муж… Увек ћу бити твој муж, хтела ти то или не.” Ипак, не предузима ни најмањи корак од те жеље ка њеном остварењу, од те меланхоличне имитације ка веродостојности улоге супруга, те чак помно пази да му љубавница не закасни кући и не изазове подозрење правог мужа и такође правог „рогоње”.

Кроз многе процепе у исповестима Анаис Нин можемо сагледати баналну и меланхоличну основу на којој почива троугао односа Хуго–Анис–Хенри, те тако спознати узрок изложених контрадикција између речи и дела. Име те основе јесте „новац”. Реч је о новцу супруга Анаис Нин, банкара, којим се обилато финансира не само њен живот већ и њена „веза”, односно Хенри Милер, чија је права улога паразитске или проститутске природе. „Ноћас сам се питала како да ти покажем, али тако да ме најскупље стаје, да те волим”, пише Анаис Хенрију и одмах одговара: „Смислила сам да ти пошаљем новац да нађеш себи женску.” Повремено, Анаис Нин досеже до прага спознаје праве улоге Хенрија Милера: „Одједном ми је изгледао као паразит, страховито похлепни себичњак.” На тој разини односа Џун је сложенија фигура: и она издржава Хенрија, али је и паразит, узимајући за улогу примопредајника финансијске помоћи одређени проценат, вешто опажајући, подстичући и искоришћавајући лезбијске наклоности Анаис Нин.

Имитације литерарних живота

Елемент звани „новац” својим сјајем осветљава читаву мрежу односа, показујући њихову фарсичну природу. Тајне свеске су осведочење фарсе модерног човека, у знаку противречја између жеља и могућности, фатално ограничених режимом демоније економије. Наравно, у животу модерног човека ни жеље нису аутентичне јер је он – како Тајне свеске широко документују – једна врста медијума који само уображава да слободно мисли и дела. Са изузетком Хуга, коме су банкарске бриге ускраћивале могућност продубљенијих лектира и одговарајућих опонашања, протагонисти Тајних свезака имитирају углавном јунаке романа Достојевског. Можда је таква оријентација имитаторских потреба била узрокована феноменом руске емиграције која је доминирала ноћним животом Париза тих година, запањујући буржоаску простоту аристократским презиром спрам новца. (Примерице, Руси су обичавали да се такмиче у гађању живих мета – музичара на сценама луксузних ресторана и барова – грудвама од згужваних најкрупнијих новчаница.) Симптоматично је да протагонисти Тајних свезака – упркос својим тежњама да наликују јунацима Достојевског – нису имали приступа у руска друштва, што можда објашњава усиљеност имитирања, од морала до моде:

„Зло ме надахњује. Заокупља ме, као Достојевског.” „Сматрам да сам занимљива са руским шеширом.”

Наравно, те имитације јунака Достојевског почивају на лектири ограниченој могућностима америчког образовања или необразовања, које Тајне свеске обилно, премда несвесно, документују. Један од најдирљивијих примера америчког аналфабетизма пружа Хенријев комплимент одећи Анаис Нин, за коју каже да је достојна богиње Индре”, игноришући (заједно са ауторком и издавачима) чињеницу да је Индра врхунски бог пантеона Веда, коме, извесно, не приличе женске хаљине.

По сили таквих културних ограничености и неаутентичности живота – и Достојевски бива читан те схватан посредством имитација: „Схватам да су он (Хенри) и Џун оживели Достојевског, и за мене га учинили страшним.” Са друге стране, Достојевски уме да се освети, посредно разобличујући имитаторе: „Очекивала сам сцене попут оних Достојевског, а затекла једног уљудног Немца (Хенрија) који није могао да поднесе да посуђе остане неопрано.” И даље: „Што више читам Достојевског”, признаје Анаис Нин, „то више размишљам о Џун и Хенрију и о томе да ли су они патворине. Препознајем исте реченице, исти патос, готово исте поступке. Да ли су они књижевне утваре? Имају ли сопствену душу?”

На том месту исповести досежу праг спознаје утварне и медијумске природе модерних људи која посредно открива дубљи узрок сексуалног активизма, са оне стране фригидности и стерилности. Сав тај псеудофаустовски активизам и одговарајуће, мучне, интроспекције и самоанализе само су патетични и меланхолични покушаји доказивања животности. На том путу немогуће амбиције, тражење помоћи од психоанализе јесте уобичајена неминовност. Наравно, и та је помоћ својеврсна утвара, јер је њена научност сасвим привидна. Сама теорија психоанализе оповргава сопствену научност: ако су све мисли и сви поступци човека фатално детерминисани либидиозним садржајима подсвести, онда је и психоаналитичка теорија производ подсвесних условљавања. Наравно, психоанализа може пружити помоћ у облику утехе, али не својим дијагнозама и терапијама већ пуком пажњом која се указује пацијенту, односно патнику. Значај који психоаналитичар придаје садржајима исповести пацијента смирује бол од спознаје безначајности сопственог живота.

Премда умањен, бол истрајава јер психоанализа није у стању да пружи и илузију јединствене, непоновљиве и незаменљиве персоналности, пошто по сили свог имитирања наука мноштво индивидуалности своди на опште типове. Зато Анаис Нин осећа све већу одбојност спрам психоанализе, опажајући да под њеним утицајем постаје све слабија: „Била сам бесна кад сам помислила да ме неко може натерати да се уклопим у један од оних ,неколико темељних образаца’.” Да би избегла западање у један од „неколико темељних образаца”, она истрајно и приљежно саботира психоаналитичке сеансе, пружајући уместо искрених исповести лажи и обмане. Захваљујући истрајности тог отпора психоанализи – чија објашњења сматра „злочином” спрам јединствености личности – Анаис Нин долази до темељне самоспознаје: „Ако психоанализа, откривајући им неуротичне коренове, поништава свеколику племенитост у личним побудама и уметности, чиме их замењује? Шта бих ја била без свог кићења, костима, личности? Да ли бих била снажнији уметник?”

Испод кринке психоаналитичког гуруа, др Аленди јесте такође једна од утвара која се колеба између улоге терапеута и љубавника, оптерећујући пацијента новим и сопственим проблемима. У том односу фарсичне природе, психоанализа се открива као велики произвођач илузија и фантазми којима насељава љуштуре живота, празнине душа својих пацијената. Анаис Нин луцидно опажа:

„Аленди је сада ђаволски бог који управља животима свих нас. Синоћ, док је Хуго говорио, могла сам да приметим спретан и диван Алендијев утицај. Разуздано сам се смејала кад је Хуго причао како му је Аленди рекао да је мени потребно да неко влада мноме.” Нешто даље: „(Хуго) ме привлачи к себи с новом жестином коју је пробудила (психо)анализа.”

Писање као терапија

На основу низа посредних индиција можемо закључити да је Анаис Нин била потпуно свесна сопствене празнине, односно лишености темељних врлина и својстава humanitas. По обичају психологизама модерног човека, призор врлина, који попут огледала одражава недостатке, изазива зависти и мржње, те одговарајуће пориве нихилизма. Анаис Нин се због тога често обраћа за помоћ нихилистичким снагама Хенрија Милера, тежећи да је спасу од њене свести и савести:

„Хенри, спаси ме посвећивања, ужаса статичног савршенства. Баци ме у пакао!”

Наравно, и тај нихилизам је само један од облика неаутентичног живота, један од видова прерушавања и имитирања, те епигони помно пазе да се на удару не нађе управо њихова празнина и обездушеност, њихова фантомска и медијумска природа. Коначно, али не последње – тај фарсични нихилизам и квазинихилизам пружа пријатну илузију животности.

Ипак, највећи терапијски учинак пружа сам чин описивања сопствених доживљаја јер се тако, „црно на бело”, потврђује постојање јединке и њена јединственост, премда на пукој квантитативној разини, што у једном тренутку искрености сетно признаје и Хенри Милер. Имагинарни читалац дневника јесте једна врста немог гаранта постојања животности субјекта записа. Зато сваком, па и најбезначајнијем суду о својим записима Анаис Нин посвећује огромну пажњу, уз повремене исказе самозадовољства:

„Људи морају учинити напор да би ме дешифровали. Скоро свакодневно, у ономе што чиним, има нечег јединственог. Осим тога, каже он (Хенри), то је ствар коју треба да пружим свету.”

Последњи суд Хенрија Милера је савршено основан, јер је реч о једном од најзначајнијих те најпотпунијих осведочења модерног човека.

Заклопивши последњу страницу Тајних свезака, неко обдарен иронијом могао би закључити да је све битно речено већ на првој страници, где Анаис Нин језгровито исповеда свој суштински проблем: „Потребан ми је неко старији духом, отац, човек јачи од мене, љубавник који ће ме водити у љубави, јер све остало углавном је нешто што се ствара само.” На жалост, нико од протагониста њеног живота није располагао траженим квалификацијама и можда том темељном недостатку и дугујемо сазнања о модерном човеку која нам пружа својим дневницима Анаис Нин. Таленти Анаис Нин претварају индивидуални проблем у општи, а фигуру „зрелијег духа” у метафору врлина које недостају модерном човеку. Захваљујући изложеним талентима, Тајне свеске заслужују место у најужем избору самоосведочења модерног човека, његове „оставштине за будућност”, са оне стране краја овог света који је заправо само „крај модерних илузија” (Генон). 

Драгош Калајић

(Рецензија/поговор књизи „Тајне свеске – Необјављене странице дневника, октобар 1931 – октобар 1932” Анаис Нин, српско издање „Народна књига”, Београд, 1990)

Драгош Калајић

Ноте

1 Anais Nin: Cahiers secrets, Париз, 1987.
2 О „двосмислености” и „двострукости” Маркиза де Сада и релативности границе између еротографије и порнографије, видети у: Драгош Калајић: „О (не)моралу”, часопис Књижевност 1-2, Београд, 1982.
3 Enrico de Boccard: Dzionario della letteratura erotica, Рим, 1977.

  Erotika, Književnost, Анаис Нин, Драгош Калајић