Урбино: идеални град — дело ратника

Од свих европских градова Урбино је најближи Платоновом идеалу, док су Палату војводе Федерика од Монфелтра многи сматрали и сматрају најлепшом у целој Италији. Ево зашто:

Постоји ли и како изгледа град идеалaн за живот човека? Да бисмо одговорили на то питање, ваљало би знати о каквом типу човекa је реч. Ако је реч о истинским Европљанима, дакле верним својим исконским самобитностима — они нису баш меродавни јер не воле градове. У градовима живе само силом неке нужде или малодушности. Довољно је осврнути се око себе па видети како међу Србима свако ко може гради себи неку кућу или кућерак у природи, или сплав на реци, где одлази да проводи време своје слободе, обично суботом и недељом. О презиру старих Хелена спрам градова довољно сведочи Илијада,где Хомер највеће хероје у опсади Троје најчешће слави као боголике, модрооке и плавокосе — градорушитеље.

Тај презир је разумљив под светлом изворне европске етике, која све материјалне вредности света подређује чак и само једној јединој части: градови су углавном ницали и расли те расту на раскрницама трговачких путева, дакле силом људског порива ка материјалним добрима, те на таквим местима, пре или касније, новац успева да све покупује и испразни, изјалови и упропасти. Зато највећи мислилац међу Хеленима, Платон, у Законима налаже да градови буду не само по мери човека — дакле обима не већег од домета једног људског гласа — већ и подаље од мора, те у брдима:

„Близина мора изазива жељу за стицањем новца, широм отвара врата трговини на велико и на мало, а у душама ствара непостојане и нечасне навике, сам град чини непоузданим и непријатељским према самом себи, а исто тако и према осталим људима. Пошто је у брдима, јасно је да он не може да доноси многобројне плодове и у изобиљу. Јер, кад би све то имао, онда би се због богатог извоза свега тога напунио златом и сребром, а то је највеће зло, да тако кажемо, за једну државу, која треба да стиче племените и правичне навике…”

Идеална температура:

12 степени Целзијуса

Ако бих с путева сећања требало да призовем град који највише одговара наведеном Платоновом идеалу, онда је то извесно Урбино. Премда превазилази меру људског гласа, али само зато што се протеже уздужно, следећи верно изохипсу једног гребена брдовитих Марки, у Италији, на безбедној је удаљености од мора и великих путева трговине. И средња годишња темпарартура у том брдовитом крају од 12 степени Целзијуса је идеална да се човек не размлитави и раскилави.

Платон би се извесно обрадовао кад би знао да тај Урбино, опасан зидинама несавладивим за свако преиначење, није створен силом трговине већ духовном и физичком потребом те одлуком и предузетништвом једног великог и просвећеног ренесансног ратника, војводе Федерика од Монфелтра. Колико је војвода био просвећен сведочи и чињеница да је одмах по ступању на престо, 1444. године, к себи позвао најспособније урбанисте и архитекте, инжењере и уметнике, од Леонеа Батиста Албертија до Пијера дела Франческе. Урбино је тада, као и данас, био окружен бујном пољопривредом, али њени производи нису служили за извоз већ за исхрану легија плаћеника које је војвода обучавао за бројна ратовања широм Европе, свуда где би га позвали и где се радо одазивао.

Неки циник би могао рећи да је Урбино најбоља потврда теорије црног Харија, оличеног маском Орсона Велса, у култ-филму Керола Рида Трећи човек. Испод покретног осматрачког точка бечког Пратера црни Хари свог баналног америчког пријатеља подучава како је Италија крварећи у братоубилачким ратовима произвела Ренесансу, Леонарда, Рафаела или Пијера дела Франческу, док је мирољубива Швајцарска за три стотине година мира успела да створи само зидни часовник с кукавицом што једино уме да излети и каже: ку-ку!

Тајанствени призор

бичевања Христа

Нека од најславнијих дела Рафеала и Пијера дела Франческе створена су за потребе укуса војводе Федерика од Монфелтра, почевши управо од портрета славног ратника и његове супруге, Батисте Сфорза, што красе музеј Уфици у Фиренци. Они су постављени симетрично, један наспрам другог: профил племениташки уско клесане лепоте, етериног погледа испод високо забаченог чела, урамљеног риђом косом, наспрам профила марцијалног лика, с носом „сломљеним” под правим углом, изнад осмеха развученог између туге и презира. Војводу краси она врста погледа животног искуства које више ништа не може да изненади, па ни смак света. Пијеро дела Франческа приказао је и целу појаву војводе од Монфелтра, у оклопу, како се на коленима моли пред живим призором Богородице с Христом, али и то ремек дело је отуђено од Урбина те данас краси милански музеј Брера.

У музеју Марки посетиоца очекује можда најтајаственије дело војводиног омиљеног сликара, Бичевање Христа, где се у свечаном слагању усправница и водоравница убрзане перспективе простора класичне архитектуре, мучење обавља такорећи као неки узвишени ритуал, успорено као у филмском slow motion, наравнобез једног јединог крика или сузе жртве, али и без гнева или мржње џелата. Још је тајанственија чињеница да је сцена мучења у позадини док су у првом плану три фигуре које стоје стамено попут стубова, једна наспрам друге, али неукрштених погледа који су упућени сопственим хоризонтима усамљености. Неки историчари сматрају да средишња фигура представља војводиног сина, Буонконтеа, убијеног кугом. Можда је призор Христове муке војвода наручио Пијеру дела Франћески да би у њему сам препознавао метафору свог истрајног, очинског бола? Ми пак у архитектури те слике, у отвору иза призора бичевања можемо препознати Врата рата Урбина, као што свод над Богородицом с Христом савршено одражава свод горње ложе што лебди између торњева војводине палате.

Рампа за војвоткињу:

са седла у постељу

У суштини, правим Европљанима Урбино изгледа као идеални град можда и зато што више личи на једну разуђену палату, где је она звана Војводина само средишњи простор. Војводина палата је пак толико богата садржајима да личи на град. То су уочили и савременици епохе о којој је реч, попут Балдесара Кастиљонеа, прослављеног Књигом дворјана где скоро на самом почетку сведочи :

„Та палата је по мишљењу многих најлепша од свих које се налазе у Италији и толико је добро снабдевена свим потрепштинама да не личи на палату већ на град у облику палате.”

Војводина палата је ремек-дело његове замисли, али и градитељског знања Далматинца Лућана Лаурана, који је умео да их преведе у величанствено лепе а савршено функционалне облике. Та палата-град, украшена витким торњевима, простире се на шест разина и садржи сва средства за услуживање високих прохтева војводе и војвоткиње те њихових гостију. Огромни простори остава и лабораторија за задовољавање гастрономских потреба не само господара и њихових дворајана те послуге већ и легионара — чији зидови још увек носе трагове чађи — смештени су крај северног торња. Ту су смештена и купатила за суверенски пар. Зашто баш ту, у приземљу, уместо крај спаваћих соба? Одговор почива у чињеници да су војвода Федерико од Монфелтра и војвоткиња Батиста Сфорца обичавали да дан почњу јахањем кроз природу, као будући хероји Јингеровог романа Хелиополис, визије пресудне борбе европске аристократије против демократске тираније, у некој ултра будућности.

Дакле, било је потребно да се купатила за хигијенске потребе нађу на пола пута између спољних штала — где је гајено неколико стотина грла свих раса — и дневних одаја, крај кујни које су их преко керамичких цеви стално снабдевале топлотом и топлом водом. Од тог првог одморишта ка високим одајама господара палате воде једна од многих завојитих рампи које је изградио вишебојни велемајстор Франческо ди Ђорђо Мартини. Према легенди, ова је посебно саграђена за потребе прелепе војвоткиње: ако би се преморила од јахања или лова, могла је, не задржавајуће се, преко ње галопом стићи до својих одаја и бацити се са седла право у постељу слатког одмора.

Испод свечаног улаза простире се једна од низа цистерни где се скупљала и филтрирала кишница за огромне потребе водоснавбдевања, а ту је био изграђен и гигантски, подземни снежарник, јама у коју је сабијан сакупљени снег како би се током целе године у њему хладила месишта дивљачи и вина. Једном коришћена вода, као и она растопљена из снежника, отицала је посебним цевима и коришћена за чишћење штала. У том савршеном систему ратничке економије и екологије, чак су и животињски те људски измети посебним цевима били одвођени ка долини, под палатом-градом, ради природног ђубрења агрокултура.

Судећи по пространим спаваћим собама за послугу, савремени политиколог Масимо Фини је савршено у праву када у студији Разум је био у криву тврди, на основу огромног низа чињеница, да се много боље живело у Европи пре буржоаских револуција него данас. Додуше, по зидовима тих станова за послугу и данас је могуће прочитати њихове скаредне псовке, па видети чак и једну карикатуру војводе Федерика од Монфелтра којој су злобно доцртани ђаволски рогови. До слуха писца ових редова, током једне од посета Урбину, доспео је, из граје посетилаца, и један покушај да се та злоба људски разуме проговорајући данас језиком ондашњих слугу:

„Ето, док ми ту доле даноноћно диринчимо, кувамо, послужујемо и чистимо — господа горе се само сладе и бескрајно причају о поезији и философији, љубави и ратовима, уз звуке благоугодне музике.”

Да, све је то тачно, али ваља имати у виду да су речена господа и ратовала, спремна да у тој игри са смрћу изгубе свој живот, из чиста мира те без икакве преке потребе. Како је добро уочио британски историчар Кито, када би модерени људи били принуђени да изаберу између живота Спартанаца и живота њихових робова, званих хелоти, без икаквих предомишљања би се одлучили за ропски живот. Уосталом, шта је та послуга војводе из Урбина оставила потомству осим чађи и скаредних графита те карикатура зависти? А војвода од Монфелтра оставио нам је у наслеђе цео Урбино.