Паразит: у туђем гнезду

(О филму „Паразит“ редитеља Бонг-Џун Хо. Гл. Улоге: Канг-Хо Сонг, Сун- Кјун Ли, Јео-Џионг Џо, Ву-Сик Чои и др.)

Редитељ са врло специфичним, али  прецизним рукописом, јужнокорејски уметник Бонг-Џун Хо у свом деветом филму „Паразит“ отвара тему социјалних разлика у Јужној Кореји али на један горко-сатиричан начин. Овај филм је т.з.в chamber movie, породична горка комедија која на један  ригидан начин третира болне тачке социјалне дисторзије Сеула, а и целе Јужне Кореје. Две породице, са различитим економским статусом сукобљавају се на начин који би требало да их повеже, а не да их подели. Шта се у ствари збива у овој двосатној горкој комедији са врло неочекиваним расплетом. Млади момак из сиромашне фамилије добија понуду да замени његовог школског другара Мин-Хјука у хонорарном ангажману учењу енглеског језика младе девојке Да-Хије из познате и енормно богате породице Парк. Млади Ки-Ву још од првог доласка у ову добростојећу породицу схвата да овде може да угнезди целу своју породицу, па тако госпођи Парк сугерише да запосли као учитељицу уметности извесну госпођицу Џесику, која је уствари његова сестра Ки-Џионг. На исти начин она успева да уклони дугогодишњег возача породице Парк, као и домаћицу Мун-Гванг како би запослила њеног оца Ки-Таек као њеног „Ујка Кима“ и њену мајку Чунг-Сук. Тако се  њена породица фино угнезди код породице Парк глумећи да не познају једни друге. Једног дана породица Парк  крене на камповање оставивши своју послугу и возача саме у огромној кући. Гладна и жедна, породица Ким започиње велику пијанку нашавши себе саме у целој хацијенди препуне јела и пића. Али, у једном тренутку на вратима звони отпуштена домаћица Мун-Гванг која кућу познаје више и од њених власника с обзиром на то што је служила и пређашње власнике, породицу великог архитекте и жели да нешто провери у подруму куће. Одавде почиње велика турбуленција у самој хацијенди породице Парк која се неочекивано враћа са камповања пошто почиње страшна киша коју мудри редитељ користи као лајтмотив чиме овај сатирични хаос који добија невиђене размере. Бонг-Џун Хо гради фантастичне сцене које делују и помало позоришно с обзиром да се највећи део филма догађа само у Парковој кући. Вратоломне и водвиљске ситуације скривања и неочекиваних сусрета постају у једном тренутку смртоносни и филм добија благу глазуру хорора и једну чудну атмосферу апсурдности која финишира неочекиваним крајем, али филозофски врло одрживим – породице Парк и Ким, социјално и друштвено различити како Рај и Пакао, на крају се сусрећу управо у пакленим околностима где  су социјални и друштвени сталежи потпуно ирелевантни.

Сјајном причом која се и поред тога што филм траје више од два сата одвија фуриозно, редитељ отвара тај горући проблем друштвеног паразитизма који се прожима у више ситуација: од умишљеног са стране сироте породице Ким, преко салонског са стране породице Парк, па све до оног подземног од стране човека који годинама борави у подруму хациенде. Конструисан у фарсичном стилу, овај филм има режијску концепцију која је естетски врло дубока, а  филозофски оправдана до краја. Полазећи од тог материјалног аспекта, редитељ Бонг-Џун Хо прелази преко духовне беде како би дошао до апсурда увек неуравнотежене дистрибуције  материјалног блага и њене рефлексије на друштвени живот. Чврст редитељски пледоаје који држи кохерентним цео филм од првог до последњег кадра.

Глумачке партије се врло успешно допуњавају једне с другом с обизром да су у највећем делу филма скоро сви главни глумци „на сцени“. Две су улоге најупечатљивије: Џионг-Јун Ли, која игра отпуштену домаћицу Мун-Гванг и глумац Канг-Ко Сонг који игра оца, возача Ким-Ки Таек. И поред тога што  скоро цела главна подела има велику енергију у креирању својих ликова, ова два лика остају највише у сећању. Џиунг-Јун Ли чини се доживљава највећу трансформацију од доброћудне домаћице до крвожедне и бестијалне жене која не бира средства да одбрани свог мужа, док одлични глумац Канг-Ко Сонг гради исти такав лик, али са великом дозом резигнације и рационалности. Његов Ким-ки Тек се од сналажљивог и доброћудног оца, заштитника породице претвара у ирационалног бранитеља исте те своје породице који не бира средства да заштити оно што му, на крају, ипак измиче из руку.

Изванредне ентеријере у хацијенди породице Парк снима директор фотографије Кјунг-Пио Хонг који је стални сарадник Бонг-Џун Хоа, а ускоро ћемо видети  његов рад на првом анимираном филму легендарног Ким-Ки Дука. Подземни ходници, као и кадрови изванредне архитектуре Паркове куће су незаборавни. Дијалог простора са ликовима је жив у овим кадровима и доприносе динамици радње.

Визуелни део филма који је изузетно колоритан, али, у неким сценама и артифицијелно мрачан  креирају сценограф Ха-Џун Ли и костимограф Се-Јеон Чои који су такође стални сарадници редитеља, али су и познати радом у филмовима славног Чан-Вук Парка. Мрачни и колоритни сегменти се врло мудро сужавају у тај задњи крвави акварел који је  режијски, а и глумачки изванредно експониран. Томе доприноси и музичка подлога композитора Џаил-Џунг чија музика помало подсећа на његове музичке деонице претходног Бонговог филма „Окја“ који је био такође динамичан, али у  холивидском стилу. Ова музичка подлога постиче радњу, али је повремено има и као меланхолична акцентираност љубавних сцена младих Парк-Јеон Кио и Ким-Ки Ву који се, чини се, највећи губитници у целој причи јер у целом том хаосу они губе оно најлепше – своју љубав.

Велики писац Достојевски је у свом роману „Браћа Карамазови“ написао:

„Свет каже: Имаш потребе – задовољи их. Имаш исто право као и онај који је богат и моћан! Немој да ти буде нелагодно да задовољиш своје потребе; напротив, прошири своје потребе и тражи још. Данас је време доктрине само на речима. И они верују да је ово слобода. Резултат код богатих је изолација и самоубиство, а код сиромашне завист и убиство.“

Наравно, у филму „Паразит“ се управо то и дешава. Завист и изолација убијају љубав, а самоубиство и убиство су крајне консеквенце социјалног и материјалног неспоразума.

Филм „Паразит“ је добитник Златне палме на овогодишњем Канском фестивалу. Његова специфичност је, претпостављам, погодила критеријуме жирија и верујем да је донета права одлука. Филм је фантастичан  трактат о социјалном и друштвеном „паразитизму“ и уметничко дело са великом креативношћу.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kan, Parazit, Sašo Ognenovski