Хесеово схватање духовних веза међу људима
Херман Хесе на чудесан, опојан и мистичан начин, уводи у књижевност велику тему пријатељства. У свом првом семантичком слоју, то јест у основном и буквалном значењу, пријатељство је за Хесеа веома често значајан или чак и пресудан чинилац личног развоја: наиме, сваком од нас може да се деси да у неко доба свог живота западне у ону Дантеову „selva oscura“, у којој се привремено или трајно губи психолошка оријентација, где настаје психолошка конфузија и где се отвара криза с пуном неизвесношћу колико ће трајати и како ће се завршити. Има ли неког међу нама ко није доживео тај тренутак? То је тренутак када ти се јасноћа психоемотивне перспективе одједном почне да мути, кад прикривене супротности пођу изнутра да те раздиру, кад се нађеш пред нерешивим проблемима, кад дотле сигурно тло стане да ти се љуља под ногама, кад у теби нарасле силе хаоса запрете да те распукну, кад болно јасно и свесно осећаш да ниси дорастао тамним силама унутрашњег пакла и кад их, одједном и против твоје воље распојасане, ничим више не можеш да вежеш у спасоносан чвор хармоније?
У том драматичном и критичном тренутку пријатељ је тај који ће показати разумевање, који ће ти се придружити, који ће са уживљавањем или сапатништвом олакшати твоје бреме. Он ће ти пружити мудар савет или спасоносну руку подршке, он ће изговорити можда само једну једину али спасоносну реч која отвара очи и униси боље, нове, другчије изгледе; он ће бити с тобом и бдети над тобом као твој сигурни неподмитљиви анђео-чувар све док се не изврши неоходан преображај. Дакле, пријатељ – ни отац ни мајка, ни брат ни сестра, ни син ни кћи, ни породица ни родбина.
Очигледно, Хесе не верује у крвне него само у духовне везе. Уместо крвних веза, он је развио један чаробан магијски систем духовних односа који за човека представља ону заштићену зону у којој се врше велики преображаји личности без опасности ма од каквог угрожавања: јер човек, како би рекао Гете, најнезаштићенији је док се изнутра преображава, док врши припреме да из једног стања учини или доврши скок у друго – више, пуније, богатије, адекватније стање или облик. Хесе верује само у оне везе које се између нас успостављају искључиво на основу слободне, узајамне, неодољиве, духовне комуникације, на основу магијске привлачности која делује између људи као између духовних бића.
(…)
У свом другом семантичком слоју, то јест у свом преносном, симболичком значењу, пријатељство је за Хесеа нешто друго. Оно тада постаје део књижевне структуре, тајанствено се преображава и појављује у улози књижевног средства, књижевне, односно романсијерске и новелистичке технике, оно израста у симболику чије поруке превазилазе оквир и значење коју пријатељство има као непосредан међуљудски однос. За овај поступак симбологије Хесеова романсијерска инспирација могла је добити подстрек из два извора: из склопа његове књижевне имагинације и из структуре његове философске мисли.
З. Глушчевић, „Херман Хесе и магијски принцип толеранције“,Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998.
I naši najmiliji mogu naizmjenično preuzimati ulogu duhovnog prijatelja, neko sad, a neko sutra
krvnim vezama, vrlo moguće, prethode duhovne veze
mislim, u vezi je.
Često, i sami prevladavamo te ponore. Tad nemaš više nikog ništa da pitaš.
Сјајан коментар допунио је искључивост чланка и заокружио пријатељство као однос пресудан за осећање припадности свету и животу, за рађање љубави. Јер љубав је препознавање себе у другоме, превазилажење разлике између “ја” и “ти”, саосећање у патњи и радости које делимо у јединству спасоносног “ми”.
Љубав је свеприсутно схватање да делимо исте наде које куцају у срцу сваког од нас.
Имао сам 20 година када сам прочитао “Демијана”, ту књигу која је почела да ми објашњава сопствена стремљења, и никад нећу заборавити то отварање душе за светлост сазнања које је свитало у мени призвано искуством бића које је неколико деценија раније преживљавало бојазни и недоумице попут мојих, али силније и искреније него ја, који сам их потискивао и (стидећи их се) занемаривао. Заиста, пријатељство је и прихватање истине која се улива у нас читањем искрених исповести које нам помажу да нађемо наше место у свету, присни кутак у коме смо у додиру с Богом, који нас повезује смислом.
Прочитао сам да је Хесе покушао самоубиство у 17-ој години, али га је Бог сачувао, па су касније, из пређе његове душе, настала незаборавна дела “Демијан”, “Сидарта”, “Степски вук”, “Нарцис и Златоусти”…која поклоњени живот не одбацују него нам обелодањују пуноћу неба чију тишину удишемо, која у нама сазрева и испуњава нас смислом.
Slažem se sa vama, meni je isto više pomagalo, duhovno prijateljstvo, pisaca, među mnogima, takođe Hese sve od njega u mladosti, sećam se krize,, sa oko23 god. Kada sam pročitala Eksponto,, mislim dame je,, spasilo,, pravog duhovnog prijatelja, među,, prijateljima i rođacima mislim sada, pošto imam oko 64g.nisam pronašla,
Nsšto ali slabo..
Slažem se sa vama, meni je isto više pomagalo, duhovno prijateljstvo, pisaca, među mnogima, takođe Hese sve od njega u mladosti, sećam se krize,, sa oko23 god. Kada sam pročitala Eksponto,, mislim dame je,, spasilo,, pravog duhovnog prijatelja, među,, prijateljima i rođacima mislim sada, pošto imam oko 64g.nisam pronašla,
Nsšto ali slabo..