У југоисточној Албанији, на висоравни са западне стране Корчанске котлине, на месту где се некада уздизало Светло Москопоље, сада више нико није стално настањен. Од славног Москопоља остале су само рушевине, у коров зарасло и много пута оскрнављено гробље и пет цркава, оронулих и склоних паду, а на њиховим зидовима изгребане и ољуштене фреске с ликовима светитеља људском руком ископаних очију и унакажених лица. Само онај ко уме да чита археолошке трагове може да наслути минули сјај Москопоља. У близини рушевина лежи овчарско сеоце и хотел – ваздушна бања. Около су планински врхови, црногорична шума, пропланци, лети зелени, зими завејани и непроходни.

Путнику се, међутим, не намеће питање зашто на том месту нема сталне насеобине, јер одговор је јасан. Зашто би ико зидао варош на преко 1200 метара надморске висине, у пасивном крају без обрадивог земљишта, далеко од магистралних путева до којих се и из околних низина мукотрпно стиже уз нагнуте, уске и кривудаве путеве усечене у падину. Питање које се само поставља било би друго: како то да се баш на том месту не тако давно, пре свега две-три стотине година, уздизало и цветало Светло Москопоље, сребробогата цинцарска варош, једно од најзначајнијих градских средишта тога доба на Балкану. Посебно питање је где су се варош и њени становници денули? Куда су отишли? Која их је судбина задесила?

Но, као и све остало, и ова тајна има логично објашњење. Пре свега, град је био збег, склониште и ризница. А граду с тим особеностима одговара недоступно место које пружа безбедност која је његовим житељима била најпреча.

О Цинцарима

Цинцари говоре романским језиком који је близак румунском али и довољно различит да би Румунима био неразумљив а лингвистима посебан. О пореклу Цинцара историчари се споре. За Цинцаре, такође зване Власи и Аромуни, неки историчари тврде да су у средњем веку дошли из Румуније, други да су то потомци римских легионара који су ту неким случајем остали. Већина ипак верује да је реч о потомцима прастановника Балкана, који су током Римског царства романизовани да би потом одолели стапању са окружењем, неким чудом очувавши језик и културу. Као и Власи у Србији, Цинцари у Македонији, Епиру и Тесалији живе у издвојеним острвима на мапи, у вишим планинским пределима. Највише их има на планини Пинду у Грчкој, али и у западној Македонији, у јужној Албанији, чак и у Пирину, у Бугарској. Данас је македонска варош Крушево можда највеће етнички већинско цинцарско место, а некада су то били Громос и посебно Москопоље које је у доба краткотрајног врхунца, негде у 18. веку, било једна од најбогатијих и најмногољуднијих вароши на Балкану.

Цинцари су брђани. У почетку су били готово искључиво полуномадски сточари које је одликовао особит начин живота. Још у давна времена на москопољским висовима летовали су цинцарски чобани са својим стадима. Почели би да пристижу одмах иза Ђурђевдана, а око Светог Димитрија сваке године водили су благо да зимује у низинама, у Епиру, Тесалији и Мусанији. Годишње би прелазили и по неколико стотина километара, и тај полуномадски начин живота који више лежи ластама него људима и вичност путовању чинио их је посебним и способним за велике историјске улоге. Цинцари су живели у племенима, а понека богатија племена поседовала су и по неколико десетина хиљада оваца. Производили су огромне количине надалеко чувеног сира, а како је тај сир требало продати а у њихове крајеве ретко ко је залазио, они предузимљивији међу њима, а таквих није било мало, узели су ствар у своје руке и почели су да се баве трговином. Развозили су своје производе и продавали их надалеко. За трговину на цинцарски начин, познатију као кириџилук или торбарење, били су потребни умешност и храброст, али и превозна средства прилагођена пределу. Зато су цинцарски трговци држали караване брдских коња који су с временом одлазили све даље, односили једно, доносили друго, ишли тамо-амо по брдовитом Балкану непрестано продајући и купујући. Цинцари су, попут Дубровчана пре њих, били нешто као увоз-извоз превозничко предузеће. Куповали су по градовима од Битоља до Драча, Солуна и Скадра. Накуповали би свакојаке робе, у зависности од понуде и потражње, па би је, натоварену на коње, носили далеко, тамо где такве робе није било и где се могла добро продати. Куповали су на велико, продавали на велико и на мало – код кириџија је народ могао да купи и сира и жита, и соли и зејтина, и сољене рибе и сувог меса, и мирођија и тканина и сапуна. Годинама су каравани из Москопоља крстарили Балканом развијајући мрежу пословних веза. Кад би се каравани вратили, сребро стечено трговином сливало се у безбедност вароши. Сребра је било много, али су, као брђани, знали да су године берићета ретке и да тешко зарађени новац треба чувати за црне дане који ће неминовно доћи. Иначе, Москопољци су били познати по штедљивости.

Успон и врхунац

Негде пред крај 17. века Москопоље је почело знатно да расте. Град никао на месту где су стајале чобанске бачије, својим миром и богатством привлачио је многе. Ту су се доселиле многобројне избеглице из других насеља с ветрометине. Педесетих и шездесетих година осамнаестог века у Москопољу је било око 12.000 огњишта и до 80.000 душа. У Москопоље се доселио владика корчански, ту је отворена грчка школа. Основана је штампарија у којој су штампане књиге на грчком и цинцарском. Ту је издата и прва граматика цинцарског језика и четворојезични цинцарско-грчко-албанско-македонски речник за трговце који је саставио одређени поп Данаил.

Од сеоцета печалбара, кирајџија и чобана, Москопоље је постало стожер верског и културног живота Цинцара. Ако се изузму Стамбол и Солун, у то доба на Балкану је било мало тако великих и напредних вароши. Не знамо како је изгледало јер описа је сачувано мало а гравура још мање, али знамо да је било опасано баштама, градинама и ниским зидовима. Град је имао поплочане улице, водовод од глинених цеви који је доводио воду од планинских извора, чесме на раскршћима и шадрване у авлијама великих кућа грађених од камена. У дућанима и магазама пословали су трговци и занатлије свих заната. Постојала је и сточна пијаца.

Град је уживао приличну административну аутономију, чак је имао и сопствену полицију. Општином је управљао одбор представника најмоћнијих еснафа, трговачких и занатлијских. Предање вели да се градом управљало веома мудро, да је напредак био тако брз и богатство тако велико да су за време кратке и сјајне историје Москопоља у граду подигнуте 72 православне богомоље. Ако је то истина, а велика је вероватноћа да јесте, јасно је зашто је Москопоље урезано у колективно сећање као „светло” и „славно”.

Пад

Године 1769. несрећа је први пут закуцала на москопољске двери. Те године на Пелопонезу букнуо је устанак. Богати и моћни Москопољци, који су се осећали Грцима и са Грцима саосећали, подржавали су и потпомагали устанак. Османлије су ипак биле сувише силне и пелопонеска буна угушена је у крви. Ратно стање, у коме се све чини допуштеним, али и прећутно одобравање турских власти, отворили су могућност за безвлашће, па су хорде пљачкаша, регрутоване углавном међу албанским становништвом из околних области, кренуле да похарају по богатству надалеко чувено Москопоље. Најезди зулумћара град није могао да одоли. Цинцари нису били довољно вични рату да би се одупрли насиљу. Из Москопоља, из богатих кућа, радњи, магаза, јавних грађевина, однесено је све што се однети да. Народ се дао у бежанију носећи шта је могао, пљачкаши су одвукли шта су у вароши затекли. Пале су и многе жртве.

Више од половине живља избегло је да се никада не врати. Москопољци су се расули на све четири стране света, највише по градовима где су већ имали трговачке везе и станице, широм Македоније, Србије, Босне, до Војводине и дубље у Угарску и све до Беча и Пољске. Игром историје јужна Албанија наједном је изгубила на значају, путовања су постала опасна, трговина је изгубила живост, нестало је осећаја недодирљивости и безбедности у граду. Град се није опорављао, таворио је као сенка себе самога.

Деветнаест година иза првог напада, Москопоље је и други пут разорено. Сценарио је био готово исти као и раније, али је сада било мање плена и мање робља. Ипак, део становништва није одустајао и поново се окренуо раду и дизању вароши из пепела. Тридесетак година доцније, 1821. године, у подухватима против грчких устаника, Москопољу је коначни ударац задао од султана одметнути господар Али-паша Јањински са својим арнаутским четама. Страшан је зулум почињен. Куће, радње и цркве похаране су и попаљене, становништво се поново разбежало, многи мушкарци су побијени а многе жене одведене у робље. Избеглицама није било повратка и, немајући друге, отиснули су се у свет, ко ближе ко даље, свако онде где је имао неког свог да му пружи помоћ. Доста их је отишло у ослобођену Србију. То је био крај Москопоља. Отада се никада није опоравило и сада га више нема, осим у миту.

Исељеници из Москопоља али и из других цинцарских места са собом су понели шта су могли, преостало сребро, своје иконе, књиге. Расути по градовима, образовани, марљиви и пословично штедљиви, а у великом броју случајева и с повеликим богатством, избегли Цинцари брзо и лако су се уклапали у нове средине. Један од основних чинилаца у настајању српске чаршије били су баш Цинцари, и то пре свега Москопољци. Са својим урбаним менталитетом, образовањем, везама по региону и радиношћу, у великој мери допринели су стварању интелектуалне, политичке и економске елите. Тако успешни и уклопљени у нова окружења, полако су се у њих и утопили.

Ипак је у свести Цинцара а и оних који знају да им у венама тече макар мало цинцарске крви, Москопоље постало мит, изгубљени престони град, сличан Јерусалиму у Јевреја.

Дејан Станковић,

Политикин Забавник (2911/2007)

Извор: Поуке

Moskopoljski argonauti

Uz zapadnu ivicu Korčanske kotline, u jugoistočnom delu današnje Albanije, uspinje se stari asfaltni put, koji će posle savladanih serpentina, krivudajući desetak kilometara po visoravni, dovesti putnika namernika do starog cincarskog grada Moskopolja. Danas je to naselje sa albanskim življem i nazivom Voskopoja (kasnije nastalo uz razrušeno Moskopolje), u kojem par stotina stanovnika svoju egzistenciju vezuje za obližnji sanatorijum za lečenje plućnih bolesnika, jer osim čistog planinskog vazduha, drugih uslova za ekonomski razvoj skoro da nema.

Ali, ono što su danas nepovoljni uslovi za opstanak i razvoj značajnijeg naselja (teško pristupačan teren, loše saobraćajne komunikacije), dva i po veka unazad, u uslovima nesigurnosti pod naletima osvajača, za jedan miran narod bila je prednost. Ovo je priča o njihovom životu u takvoj izolovanoj sredini i prilagođavanju istorijskim okolnostima koje će dovesti da se njihovo Moskopolje ugasi, a svi oni nađu u rasejanju. Ali, ovo je i podsećanje na njihov doprinos bogatijem i lepšem životu u Srbiji u prošlim vekovima, naročito razvoju građanskog društva sa svim svojim atributima.

POREKLO

Retki su majstori pisane reči, poput Solženjicina ili našeg Andrića, koji jednom rečenicom uvedu čitaoca u materiju o kojoj pišu. Svojim kapitalnim delom O Cincarima (1937) Dušan Popović im se pridružuje – i kao istoričar i kao spisatelj. Tako on o Cincarima kaže: “Odgovor na pitanje šta treba razumeti pod rečju Cincarin, nije tako jednostavan: Cincarin je po poreklu Tračanin ili Ilir, po jeziku Roman, po veri pravoslavan, a po kulturi, bar u varošima, Grk, po zanimanju stočar, trgovac ili zanatlija; sve ostalo njegovo ime, prezime, nacionalno osećanje, državljanski položaj, političko mišljenje, sasvim je neodređeno.”

Većina istoričara veruje da su Cincari potomci prastanovnika Balkana (Tračana i Ilira), koji su tokom Rimskog carstva romanizovani, u procesu koji je trajao oko 600 godina. Istraživanja govore da su bili čuvari drumova u rimskoj vojsci, pre svega u teško pristupačnim predelima Balkana, i da su se vremenom počeli baviti trgovinom i snabdevanjem rimske vojske hranom i drugom robom. Cincari su veoma rano prihvatili hrišćansku veru i dugo ostali verni Rimu, da bi se posle bure velikih seoba na Balkanskom poluostrvu povukli u planine u osnovali svoje naselje.

MOSKOPOLJE

Brojni su materijalni dokazi da je naselje postojalo i u doba Rimljana i u doba Vizantije, ali smo ostali bez materijalnih dokaza o njegovoj tadašnjoj veličini. Veličinu naselja ne možemo utvrditi ni za prvi period osmanlijske vladavine, ali zato materijalni dokazi potvrđuju da je u periodu između 1750. i 1769. godine Moskopolje imalo 12.000 domaćinstava sa oko 50.000 stanovnika i samim tim bilo tada najveće naselje u jugozapadnom delu Balkanskog poluostrva.

Skoro svi stanovnici Moskopolja bili su Cincari, sa nešto Grka i Slovena, koji između sebe nisu imali sukoba. Kako se zbog sve većeg broja stanovnika s jedne strane i ograničenih pašnjaka s druge strane, nije moglo živeti samo od stočarstva, moskopoljci su se počeli baviti i trgovinom i to veoma uspešno. Ubrzo su imali i svoje vlastite karavane pa su posao razvili širom Balkana.

Sticanjem bogatstva razvijao se i grad: kuće su zidane od kvalitetnog materijala, ulice su popločavane, otvarane su javne česme, a vremenom i škole, hramovi, pa i štamparija (knjige su štampane na cincarskom i grčkom jeziku). Grad je imao svoju administraciju i policiju, a po njegovim ulicama slobodno su šetale dame u haljinama donošenim iz tadašnjih prestonica evropske mode, Venecije i Beča. Gradom je upravljao odbor sastavljen od predstavnika pedesetak najmoćnijih zanatsko-trgovačkih esnafa.

O stečenom bogatstvu, koje je pristizalo od brojnih trgovaca pečalbara u rodno Moskopolje, najbolje govori podatak da je na vrhuncu svoje moći ovaj grad imao 72 pravoslavna hrama (danas 9 očuvanih).

Ali, 1769, pre tačno 240 godina, nesreća je zakucala na moskopoljske dveri. Nakon što su u krvi ugušili ustanak Grka na Peloponezu, Osmanlije su se okomile na daleko čuveno Moskopolje, čijim je bogatstvom ustanak bio potpomognut. Nedovoljno vični ratovanju Cincari su našli spas u bežaniji, koja nažalost nije prošla bez žrtava. Rasuli su na sve četiri strane, najviše po gradovima gde su već imali razgranate trgovačke veze i stanice: širom Makedonije, Srbije, Bosne, Rumunije, Bugarske, pa sve do Beča i na sever do Poljske. Smrtni udarac došao je tri decenije kasnije. Godine 1821. odmetnuti Ali-paša Janjinski je sa arnautskim četama poharao ono što je preostalo. Mnogi muškarci su pobijeni, a mnoge žene odvedene u roblje. Od tada se Moskopolje preselilo u mit.

LOJALNI SVAKOJ DRŽAVI

Suočeni sa istinom da im nema povratka u postojbinu, Cincari su sve svoje snage (znanje, umeće, bogatstvo) usmerili u razvoj nove otadžbine. U vreme kada su stvarane nove nacionalne države na Balkanu, ne praveći razliku među njegovim stanovnicima, javljali su se kao vatreni grčki, srpski, bugarski, albanski i rumunski nacionalisti, a ujedno i kao osnivači građanskog staleža, odnosno intelektualne, političke i ekonomske elite. Ostaje pitanje da li su u oslobađanju ovih naroda videli i šansu za stvaranje sopstvene autonomije. U Srbiji su uživali sva građanska prava i uvek bili ravnopravni u učešću u vlasti, pa im izgleda zalaganje za neku autonomiju nije bilo ni potrebno. Ali jedno je sigurno: Cincari su sačuvali svoje osobenosti (poslovičnu marljivost i štedljivost), želju da ne zaborave svoj maternji jezik, svoju prošlost i sećanje na velike ljude svoga korena.

U političkoj i kulturnoj istoriji Srbije značajno mesto zauzimaju sledeće ličnosti poreklom Cincari: ustaničke vojvode Cincar Marko i Cincar Janko; ustanički diplomata Petar Ičko; komediograf i diplomata Alkibijad Nuša tj. Branislav Nušić; lekar i pesnik Jovan Jovanović Zmaj; komediograf i pesnik Jovan Sterija Popović (tvorac nezaboravnog lika Kir Janje u istoimenoj drami u kojoj oslikava cincarskog trgovca); romansijer i pripovedač Stevan Sremac; romantičar i začetnik srpskog modernog pesništva Laza Kostić; političar Mihailo Polit Desančić; znameniti ministar finansija Lazar Paču; veliki državnik Nikola Pašić (iz poznate cincarske porodice Pasku); političar Kosta Kumanudi (bio i gradonačelnik Beograda); hemičar Marko Leko; svetski priznati naučnik Mihailo Pupin; književnik Aleksandar Vučo; general, diplomata i književnik Konstantin Koča Popović; glumac Taško Načić. Naravno, tu su i znamenite porodice: Karamata, Spirta, Puljo, Fila. Grčka se ponosi svojim nacionalnim junakom Rigom od Fere (Konstantin Riga), Makedonija slavi revolucionara Pitu Gulija i prerano nastradalog pevača Tošeta Proeskog (Todor Proja iz Kruševa, grada sa danas najvećim brojem Cincara), a obe države se ponose braćom Manaki (Janaki i Milton), pionirima filma i fotografije, Cincarima rođenim na teritoriji današnje Grčke, koji su svoj stvaralački zenit dostigli u Bitolju (Makedonija).

Prema nekim procenama, Cincara (naziv u Srbiji, sami se nazivaju Armani) danas na Balkanu ima oko 150.000, od toga u Grčkoj 65.000, Rumuniji 50.000, Albaniji 22.000, Makedoniji 10.000, Bugarskoj 4000, dok ih u Srbiji živi oko 5000 (prema poslednjem popisu samo se 248 građana izjasnilo kao Cincari, u Vojvodini 45).

Savet Evrope je prepoznao uticaj ovog naroda na evropsku istoriju pa je 24. juna 1997. godine doneo preporuku broj 1333 i odluku broj 674/7.1 Komiteta ministara kojima poziva države u kojima žive Cincari da se aktivno uključe u projekte cincarskih organizacija kako bi se sačuvao cincarski jezik kao kulturno blago Evrope. Sa istim ciljem u Beogradu deluje i Srpsko-cincarsko društvo Janjina, koje pored jezika, svojim aktivnostima, uspeva da sačuva i ostalo kulturno blago svojih predaka.

Zorica Janković

Izvor: Vreme online

  Cincari, Istorija, Politikin Zabavnik, Pouke, Vreme online