Ako nismo Zapad, šta smo? – Ima već nekoliko godine kako su ruske zvanične vlasti, deputati Dume i televizijski komentatori, svi u isti mah, iznenada otkrili postojanje osobene „ruske kulture“ koja je oštro suprotstavljena evropskoj bezduhovnosti.

Istinu govoreći, oni nisu izmislili ništa novo. Još je Hitler u svom Majn kampfu surovu nordijsku kulturu suprotstavljao tekućem evropskom razvratu i bezduhovnosti. Za fašizam je to sasvim uobičajen ideološki pristup. Pod izgovorom oslobađanja nacije od „tuđe kulture“, fašizam tu naciju lišava svake kulture i istovremeno je utapa u vremena i navike primerene varvarstvu.

S tim u vezi se javlja i sledeće pitanje: a koja je to naša, osobena „ruska kultura“?

Nesporno je da ruska kultura doista postoji, i da je ona svetskoj kulturnoj baštini ostavila zaista velika muzička, pesnička i književna dela. No problem je u tome što je ruska kultura postala velika tek pošto je Rusija postala jedna od evropskih zemalja.

Veličanstvena muzika Čajkovskog se nije rodila iz balalajke. Puškinova prekrasna književnost nije potekla iz priča Arine Rodionovne, već iz znanja i nazora stečenih školovanjem u Carskoseljskom liceju. Da se kojim slučajem Puškinov kulturni prtljag sastojao isključivo iz priča njegove dadilje Arine Radionovne, njega prosto ne bi bilo. Uostalom, on se upšte ne bi ni rodio da nije bilo njegovog afričkog pretka – Arapina Petra Velikog. Sva ruska nauka, ruska literatura, ruska muzika i slikarstvo, od Lomonosova do Landaua, od Puškina do Tolstoja, od Brjulova do Musorgskog, cela ruska kultura je postala velika tek kada je postala i deo zapadne kulture.

Šta više, da Petar I nije od Rusije stvorio zemlju koja je postala deo evropskog sveta, ne samo da ne bi bilo Tolstoja i Turgenjeva. Ne bi bilo ni najomiljenije teme naših patriota – ruske imperije. Ona prosto ne bi postojala.

Moskovska Rus sa njenim Domostrojem,^[1] ksenofobijom, tehničkom zaostalošću i, uzgred, masovnim homoseksualizmom koji je šokirao tadašnje zapadne zapisivače, na geopolitičkoj karti sveta bi zauzimala otprilike isto mesto koje zauzima drevna i zaostala Persija.

Naši patrioti danas ne bi morali da kukaju zbog gubitka Ukrajine. Ukrajina bi bila deo Velike Poljske ili Velike Litvanije. Naši patrioti bi bili pošteđeni i ostalih naših muka. Na Krimu bi živeli Tatari, Smoljensk bi pripadao Poljacima, eksploatacijom urengojskog gasa bi se bavila Velika Švedska, a granica sa Japanom, industrijskom supersilom koja je početkom 20. veka u potrazi za prirodnim resursima započela intenzivnu kolonizaciju, protezala bi se negde duž padina Urala.

Upravo je Petar Veliki bio taj koji je na tu rusku samoniklu divljaku nakalemio, ili tačnije rečeno, nadkalemio evropski kulturni kalem. Jer prvi kalem su privezali još Vikinzi, no kasnije su to već gotovo stasalo drvo, skoro do korena srubili Tatari. Da nije bilo Petra, to bi drvo posle pokore Tatara, u ignorantskoj neukosti, u teškom pijanstvu, u dubokom mraku neprosvećenosti, s opričninom i sve s plesom Feđke Basmanova^[2] pred carem kome svi ushićeno i u strahu ljube čizme dok im on odseca glave, tako i nastavilo da raste. Posle Petra smo počeli da se odevamo u evropska odela, posle njega su žene izašle iz mračnih bojarskih terema, posle njega su pesnici počeli da pišu „ode“ i „epitafe“, a aristokratski obešenjaci da vezu priče o „Veneri“ i „Bahusu“, posle njega su naučnici pošli na zapadne univerzitete da se školuju i tek posle njega se kod nas rodila, za Evropu centralna a ruskom plemstvu dotada apsolutno nepoznata reč – „čast“. I zahvaljujući toj plemićkoj reči „čast“, novi ivani grozni (Petar III i Pavle I) su umesto opričnine dobili zlatnom tabakerom po slepoočnici.^[3] 

Meni se mnogo toga na savremenom Zapadu ne sviđa, i o tome često pišem. Ali o tome pišem baš zato što sebe osećam delom tog istog Zapada. Puškin je pisao o Andre Šenijeu, a Ljermontov je prepevao Hajnea zato što su sebe osećali delom evropske kulture. Andre Šenije je za obojicu bio manje egzotičan od islamskog Kavkaza kojeg je osvojila Rusija. To što su tada osećali Puškin i Ljermontov, isto to osećaju milioni naših sugrađana koji danas odlaze na Zapad i koji se tamo vrlo lako integrišu. Obratite pažnju: Rusi, a ne Arapi i narodi afričkih zemalja, su nacija koja najlakše prihvata društveni sistem i uslove života koji vladaju u SAD i Evropi. Da li ste ikada čuli bilo šta o Rusima koji tamo desetinama godina sede na socijalnoj pomoći, i tu pomoć tretiraju kao dobrovoljni prilog za pravoslavni džihad.

Meni se mnogo toga u savremenoj Kini dopada. No meni, kao ni milionima drugih ruskih građana, nikada ni na kraj pameti nije bilo da emigriram u Kinu.

Naravno, šmekerski je danas, onako nadmeno izjaviti kako mi nismo taj „izopačeni Zapad“. Ali ako nismo Zapad, šta smo?

Ko je poznatiji ruskom čitaocu, lepa Helena trojanska ili Jang Guifei? Ko je za nas veliki vojskovođa, Hanibal ili Zhuge Liang? Koga mi prepoznajemo kao osnivača prve imperije, Julija Cezara ili Ćin Ši Huanga? Da li se koreni klasične ruske literature nalaze u delu Herodota ili Sima Ćena, u Ilijadi ili u Ramajani? Da li se na njenim stranicama češće citiraju odlomci iz Biblije ili Kurana? S čime je Puškin uporedio mesec, s normanskim štitom, holandskim sirom ili kineskim mesečevim zecom? Koliko reči i izraza u savremenom ruskom jeziku zapravo predstavljaju kalkove francuskih, a koliko kineskih ili arapskih reči? Da li se u našim gimnazijama, na časovima klasičnih jezika učio starogrčki i latinski ili se učio jezik Kurana? Da li su se na tim časovima čitali Zapisi o galskim ratovima ili Ši Jing?

Ma kakva gimnazija! Izađite na Trversku i počnite redom da čitate nazive firmi, prodavnica i restorana: Bar 02 Lounge, The Ritz-Carlton Moscow, Bosco, Evalar, Inkom-Nekretnine, Calzedonia, Balkan-express, BM-estate, prodavnica Lonsdale, salon Ortobest, Transmegapolis, Universaltours, Massimo Dutti, TJ collection, Braccialini, Adams, Randevu, Rosbank! Nijednog Šive, nijednog Barakata, nijedne Guanjin i čak je vrlo uočljiv (što je zaista čudno) i izrazito veliki deficit Ilje Muromca, Sadka i Domostroja.

Dok hodate ili se vozite našim ulicama, pogledajte reklamne panoe i izbrojte čega tamo ima najviše. Jesu li to relativno referentni simboli i pojmovi koji nas upućuju ka Zapadu, ka Istoku ili ka drevnо-ruskim starinama? Time se, onako usput, već dosta dugo bavim i verujte, rezultati su zaista zadivljujući. Na primer, kod nas se čak i elitna vikend naselja radije nazivaju imenima Grinfild, Ričmond, Helvecija. I uzgred, prebrojte koliko ruskih, a koliko zapadnih reči sadrži sintagma „elitno vikend naselje“ (элитныйкоттеджныйпоселок).

Nema sumnje da smo mi nekada imali svoju samosvojnu rusku kulturu. Bili su tu Perun, i Daždbog, i Veles, no ruku na srce, da li ste negde videli salon ženske lepote s imenom Mokoš ili, seća li se neko od čitalaca ovog teksta da se Princeza-žaba nije tek tako pojavila u ruskim bajkama? Ona je ovo svoje mesto „zaslužila“ time što je kod starih slovena žaba-rodilja bila boginja plodnosti. Da, mitovi i legende o bogu Perunu su mogli da se razviju u nekakav naš originalni pogled na svet koji ne bi bio ništa manje istančan od grčkog ili kineskog. No nažalost nisu, a razvijati ih sada je više nego kasno.

I na ovom mestu će se verovatno pojaviti čitalac koji će uzdahnuti i ogorčeno reći: da li je moguće da smo samo mi toliki baksuzi? Svi imaju svoju kulturu, a samo nama su u nasleđe ostavljeni nekakvi pozajmljeni ogrisci.

Dužna sam da umirim našeg ogorčenog čitaoca. To nije izuzetak – to je norma. Samo tri zrele savremene nacije mogu pretendovati na hiljadugodišnju autohtonost svojih kultura: jevrejska, kineska i indijska. Sve ostale su melezi, hibridi, mešanci.

Japanska i korejska su kalemi kineske kulture. Rimska kultura je bila pozajmljena od Grčke, a o „evropskoj“ da i ne govorimo. Sve same međusobne pozajmice. Koja je to „drevna engleska kultura“? Kultura normanskih zavojevača ili kultura pokorenih Saksonaca koji su pak svojevremeno ratom oteli Englesku od Kelta? Ili je to možda kultura Kelta koja je u vreme saksonskih osvajanja bila pozajmljena od Rima? Ili na primer, koja je to „drevna pruska kultura“? Prusi su bili paganski narod čiji jezik tada nije bio nemački, već litvanski, a njihovu kulturu i jezik su tokom 13. veka uništili pripadnici Livonskog viteškog reda. I šta sad? Sve to mi treba da obnovljamo, šta li?

Ponoviću još jednom: „drevna ruska“ kultura ne postoji, kao što ne postoji ni „drevna pruska“, ni „drevna britanska“, a isto tako, kako god to razumeli, ne postoji ni „drevna evropska kultura“. Zvuči paradoksalno, no kako većine tog drevnog „kulturnog rastinja“ više nema, sav taj „biljni svet“ oko nas, baš zbog toga i jeste kultura. Velika većina kultura nisu „drevne“ i baš zbog toga one i jesu kulture.

Bilo koja od savremenih civilizacija je u svom dinamičnom razvoju zapravo rezultat taloženja viševekovnih kulturnih pozajmica. A s kraja 19. veka, „drevnim kulturama“ se bave isključivo etnografija i antropologija. Drevne kulture i danas postoje, recimo među Papuancima. No hvala bogu mi nismo Papuanci, mada se naše vlasti iz sve snage trude da nas u njih pretvore.

U društvu koje danas doživljava ubrzanu fašizaciju, pod parolom „Vratimo se velikoj ruskoj kulturi“ nama zapravo predlažu da prostakluk, pijanstvo i primitivizam smatramo drevno-ruskim dostignućima. Agresivno nas ubeđuju u to da je piti, odsecati glave i uzimati mito od iskona bila i ostala glavna ruska karakterna osobina. A sve ostalo je tobože truli Zapad.

Nažalost, u bezdušnoj surovosti i krvi nema ničeg „drevno-ruskog“. To je prosto divljaštvo koje je bilo svojstveno svim mladim civilizacijama. Henri VIII je svojim ženama odsecao glave, no teško da bi Dejvid Kameron, kolko god se pozivao na „drevne britanske tradicije“, to isto danas mogao da ponovi. Sve uspešne civilizacije su prolazile kroz period podlog skotstva i varvarstva, ali nijednoj od njih danas neće pasti na pamet da to uzima za svoj obrazac. Tako nešto samo fašizmu pada na pamet.

Julija Latinjina 

Новая газета, 10.09.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

Izvor: Peščanik

17.09.2014.

  Društvo, Istorija, Rusija