Alber Kami: Jedan napravljen korak unapred, često je napravljenih par koraka unatrag.

Razgovarali smo sa ovogodišnjim dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Alberom Kamijem o mnogim, zanimljivim temama, a kako on doživljava svet i ljude u njemu pročitajte u nastavku.

Dobar dan gospodine Kami. Čekala sam na ovaj razgovor jako dugo i sa ogromnim nestrpljenjem, stoga mi je jako drago što ste se odazvali na moj poziv. Usudiću se da postupim neprofesionalno i kažem Vam, vi ste moj omiljeni pisac.

Dobar dan, drago mi je što cenite moj rad, samo nisam siguran u to da ljudska validacija igra presudnu ulogu u proceni kvaliteta. Postoje mnogi ljudi koji ne vole moj rad, ali da li to znači da imaju tu sposobnost i da mi ga ospore. Ne bih baš rekao. Koliko se sećam vrlo brzo sam pristao na razgovor sa Vama. Odakle onda toliko čekanje?

Čekanje dopire iz moje nesigurnosti, prevelike brige da sve bude u redu i želje da ispunim Vaša i moja očekivanja.

Ali, ja apsolutno ništa nisam očekivao od ovog razgovora, Vas, današnjeg dana, svog života. Tajna je u tome da ništa ne očekujemo jer ništa ne zavisi od nas. Naše je da prihvatimo situacije koje se događaju i razvijamo mehanizme zahvaljujući kojima bismo mogli da im se lakše prilagođavamo ne bi li nastavili sa življenjem života približnog kvaliteta kao i pre svih dešavanja. Ljudi nisu razočarenja, oni su proizvod naših očekivanja, tako je i sa životom.

Razumljivo. Hajde da odmah pređemo na pitanja da ne bismo gubili vreme.

Ne bih se složio sa tim da vreme može da se izgubi. Vreme nije stvar koja se zaturi i završi iza kreveta jer dugo nije upotrebljavana. Vreme je merni interval prepun mogućnosti, za svašta i ništa, ali hajde da se vratimo na temu.

Moje prvo pitanje je-Šta je za Vas sreća?

Sreća je apstrakcija čovekove nade u boljitak koji mu predstoji, izvor koji može da presuši usled nedostatka optimizma. U svačijim rukama drugačije izgleda, jer ona zapravo i ne postoji, pravimo je-mi. U čovekovom biću utkana je sposobnost konstrukcije različitih emocija, vizija i oseta. Svako je konstruktor sopstvene sreće i zato se ljudi ne bi trebali ljutiti ni na jednu višu silu ukoliko se ne osete srećnim.

Kako pronaći smisao u životu?

To je isto kao da ste me pitali kako pronaći čoveka na adresi na kojoj on ne stanuje, nikada nije stanovao, niti će stanovati. Prosto je nemoguće. Nemoguće je tražiti smisao u besmislenom svetu koji nudi bezbroj pitanja i nijedan odgovor dovoljan da utoli glad nezasitog filozofa. Besmisleno je težiti jasnoći procesa u nejasnom svetu u kome se iluzija, vrlo često, izjednačava sa stvarnošću i odlično je ugrožava poput patogena čovekov imuni sistem. Sve je to jedan veliki apsurd čije raščivijanje stvara samo dodatnu konfuziju u već konfuznom svetu.

Da li u Vašem životu značajnu ulogu igra prijateljstvo?

Nikad nisam posmatrao prijateljstvo kroz prizmu pozorišne, ili filmske umetnosti, možda bih trebalo da razmislim o tome. Svakako, prijateljstvo je blagodet koja je pružena svim živim bićima, na svim nivoima organizacije. Od one najprostije, kolonijalne građe, preko čopora, krda, jata, sve do kruga prijatelja. Razmena razmišljanja, ideja, planova, osećanja, hod i rad u timu, u toku svih godišnjih doba, nepogoda i blagostanja. Moj najbolji prijatelj zove se Oliver, znamo se još iz školske klupe. Imam veoma malo prijatelja jer nije svako u mogućnosti da po par sati odćuti umesto da se ispriča. Zbog toga dobre prijatelje mogu izbrojati na prste jedne ruke, ali ja sam i više nego zadovoljan. Bio bih zadovoljan i da postoji makar i jedna osoba koja bi umela da istrpi ,,druženja“ sa mnom. (smeh)

Da li ste strog roditelj i na čemu najviše insistirate kod Vaše dece?

Začuđujuće sam blag, iako mi mnogi ne veruju i misle da se šalim. Svojim najvećim uspehom smatram svoju decu jer nimalo ne liče na mene i ne gaje ista interovanja. Rastu u dobre ljude, pametni su, društveni i radoznali. To mi je sasvim dovoljno informacija da mogu da zaključim da neće praviti iste greške koračajući mojim, već utabanim, stopama. Od dece zahtevam da brinu o svom zdravlju i da na odlazak kod lekara ne gledaju kao na nužno zlo. Tetka za koju sam bio jako vezan preminula je od teške bolesti nakon samo par meseci od odlaska kod lekara, ustanovljeno je da je prilikom posete lekaru bolest bila već u poodmaklom stanju. To mi se duboko urezalo u sećanje i od ranog detinjstva vodio sam ih na rutinske kontrole i usadio im, kroz razne igre, važnost brige o zdravlju. Sve ostalo, u životu, je na njima i zavisi od njihovih izbora.

Kako izbeći pravljenje grešaka?

Kako izbeći čeoni sudar sa zalutalim kamionom u tunelu sa samo jednom trakom? Ukratko, nikako. Oduvek me je fascinirala ljudska potreba da izbegnu da načine grešku. Greška je ozloglašena i njeni benefiti su apsolutno obezvređeni u očima sveta. Iz toga proizilazi perfekcionizacam koji teži savršenstvu koje ne postoji u svom jasnom obliku. Svakoga bih posavetovao da što više greši, to znači da se otisnuo u nepoznato. U strahu od greške krije se strah od suočavanja sa posledicama naših postupaka. Ljudi su skloni tome da se sažive sa svojim navikama i vremenom im takvo koegzistiranje stvara užitak koji vrlo teško, najčešće nikako, napuštaju. Ostajući u poznatom, donoseći odluke koje vode već poznatom ishodu, ljudi onemogućavaju sebi da greše, nesvesni činjenice da time onemogućavaju sebi da uče i razvijaju nove veštine.

Kada dolazi uspeh?

Ovo je pitanje na koje je vrlo teško dati odgovor. Prvenstveno zbog toga što je poimanje uspeha različito i varira od individue do individue i njihovih vlastitih težnji. Ne mogu da kažem kada će nešto doći, kada ne znam šta je to čiji se dolazak očekuje. Ono što mogu da Vam kažem jeste da sve stiže onda kada nam je potrebno i to se često označava terminom ,,pravo vreme“. Nekada kada u potpunosti odustanemo od nekih želja i zamisli, one nam se ostvare, nije u pitanju kazna, u pitanju je potreba. Nikada se ne ostaje bez neophodnih i potrebnih stvari, sve je tu kada je to za nas potrebno i ništa nije tu kada nam to zaista nije potrebno.

Kada biste morali da izaberete između filozofije, novinarstva i književnosti koja bi bila vaša najveća ljubav?

To bi definitivno bila književnost. Jedina profesija koja mi je pružala opravdanje za beg iz sveta realnosti i lutanje u nekim drugim dimenzijama. Rado se obratim poeziji kada svet oko mene postane previše neshvatljiv, to je skoro uvek. Ne postoji ništa što mašta književnika ne ume da izmašta i stvori u svojim mislima.U poeziji je spas, uteha, bunt, bezuslovna ljubav utkana u svaki pokret potreban da se ispiše slovo, reč, rečenica, celo delo. Volimo knjige koliko i ljude, volimo pesme koliko i decu, volimo priče koliko i životinje.

Na koje delo ste najponosniji?

Skoro sam o tome razgovarao sa kolegama na jednom okupljanju i moj odgovor će biti-,,Nesporazum“. Smatram da je to delo koje zaslužuje mnogo više pažnje od one koju je dobilo. Najponosniji sam na to što nisam podlegao pritiscima i komercijalizovao ga predvidljivim krajem, nečim što nisam ja. Ostao sam istrajan u svojim namerama i produkt mog rada mi se izuzetno dopao. Za publiku se, većinski, nerazumljivost dela graniči sa besmislom. Upravo u tome leži čar i besmisao mora da se osmisli.

Koji ženu ste najviše voleli?

Nijednu i svaku. Ukoliko bismo ljubav posmatrali očima urbanog sveta, kao ozbiljnu prepreku samoljublju, oštru pretnju slobodi i neodoljivu želju za kontinurianim dobijanjem iste mogu reći da nikada nisam ni voleo. Tako nikada nisam voleo. Ukoliko bismo proširili vidike i videli ljubav kao uzvišenu emociju, jedinu igru sa dva pobednika, rekao bih Vam da sam svaku ženu voleo svim srcem. Pružajući uvek sve što sam mogao, priznaću Vam da to vrlo često ženama nije bilo dovoljno, ali ih nije sprečavalo da mi se predaju isto koliko sam i ja njima.

Da li smatrate da će se Vaša dela čitati i u budućnosti?

Možda, ukoliko život do tada ne pruži sve moguće odgovore, razjasni sve nedoumice, odgonetne sve zagonetke i ljudi dokuče sve što im je bilo nedokučivo. Ukoliko sve postane kristalno jasno, u nekoj tamo dalekoj, modernoj budućnosti tu neće više biti mesta za moje knjige.

Da li verujete u život nakon smrti?

Da li mislite da verujem u smrt?(blagi osmeh) Vera je čudo prirode, guma za spašavanje davljenika. Imati moć da sa sigurnošću veruješ u nešto što nisi doživeo i osetio svojim čulima je dar, za koji sam ja ostao uskraćen. Verujem da sam trenutno živ, osećam to. Verujem da fizička smrt postoji, mnoge ljude koje volim sam sahranio, ali nisam prestao da ih volim, nisam prestao da se sećam njihovih dela, ponašanja. Uspem da u galami čujem glas koji me podseti na njihov, pomislim da sam ih video u gužvi na raskrsnici. Nisam ih zaboravio, samo ih više ne viđam. Njihova smrt ogleda se u odsustvu tela, određene mase, ali njihov duh je tu. Ostaje i traje. Ukoliko za sobom ostavite ljude koji vas vole, živećete večno, to je ono u šta sa sigurnošću verujem.

za P.U.L.S.E Mina Kicara

Kreativni program Epifanija

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Alber Kami, Društvo, Epifanija, Kicara Mina, Razgovori