Kada je 1970.godine Stanley Kubrick pozvao telefonom umetnika Allen Jonesa /odmah nakon Jonesove izložbe u Londonu na kojoj je umetnik izložio vrlo uznemirujuće i krajnje bizarne, kinky skulpture – žensko telo napravljeno od fiberglasa, u klečećem položaju, četvoronoške, sa perikom na glavi, kožnim stilleto čizmama, rukavicama i u korsetu i služi kao postolje za staklenu ploču za sto /sto je bio u kompletu sa stolicom i čivilikum/ Allen Jones je tek krenuo u osvajanje britanske umetničke scene.
Zaintrigiran erotskim i seksualnim nabojem grotesknog nameštaja Kubrick ga je odmah ukomponovao za odredjene scene u filmu, koje bi naglasile otudjenost i atmosferu futuristickog nihilizma, a koji je bio u procesu realizacije, A Clockwork orange.
‘Ja sam vrlo poznat filmski režiser i vaš nameštaj će videti ceo svet i vi ćete postati slavni,’ rekao je Kibrick Jonesu u telefonskom razgovoru.
Allen Jones je bio iznenadjen Kubrickovom arogancijom i njegovim egoističkim nastupom i jednostavno odbio njegovu ponudu.
‘Udaljio sam slušalicu od uveta i nisam mogao da verujem da uopste postoji tako arogantan umetnik sa tako velikim egom,’ prokomentarisao je poziv Allen Jones.
Set dizajner za film A Clockwork Orange je dizajnirao nameštaj inspirisan Jonesovim originalima, mada mnogi i dalje misle da je Korova Milk Bar bio zajednički projekat Kubricka i Jonesa.
Sve se to dešavalo pre 40 godina. Allen Jones danas ima 73 godine i za protekle četiri decenije neprestanog stvaranja njegov plodonosan umetnički rad je obišao ceo svet i izlagan u najprestižnijim i najpoznatijim muzejima u svetu . Smatraju ga ikonom prve generacije britanske Pop umetnosti. Kupci njegovog nameštaja i njegovih dela su bogati kolekcionari i poznate ličnosti i njegovo ime je, i bez Kjubricka, postalo slavno.
Medjutim i posle 40 godina aktivnog stvaralaštva ime mu se još uvek vezuje za taj period iz kasnih 60-tih, za te skulpture, poznatije kao ‘Allen Jonesove žene’, i pored toga što je Jones isto tako poznat slikar i grafički dizajner. Njegov nameštaj je postao deo pop-kulture, kao Warholova Merilyn ili Lichtensteinove grafike.
Nameštaj je svojom pojavom izazvao burne komentare i emocije, ne samo zbog sadržaja već i zbog njegovog interesovanja za fovizam, Junga i Nietyschea kao i insistiranja da izjednači biseksualnu prirodu ljudske psihe. Medjutim, u odnosu na skulpture Jeff Koonsa i Chapman brothers, ‘Allenove žene’ mogu slobodno da se svrstaju u ‘tradicionalni’ nameštaj.
Feministkinje su ga kritikovale i smatrale da njegovi radovi nisu o ženama, već nesto mnogo dublje, ilustruju Jonesovo psihološko stanje i njegove demone i strahove u striktno frojdovskom smislu. Žena je tu predstavljena primarno kao seksualno biće i objekat muškog seksualnog iživljavanja i fizičkog zadovoljstva. Žena je prikazana kao pasivna, često bez glave, spremna ‘da zadovolji’ u svakom trenutku i na raspolganju.
Umetnički kritičari ne doživljavaju Jonesove skulpture kao fetiše često prisutne u pornografiji, već kao parodiju na mesto i položaj žene u društvu.
Zar svrha umetnosti nije da provocira na razmišljanje i na pitanja, da nam proširi i promeni način razmišljanja?
Ova mala retrospektiva za P.U.L.S.E o Allen Jonesu je inspirisana omažom o njemu koji se pojavio u martovskom broju britanskog magazina POP , koji su priredili Sean and Seng, umetnički fotografi iz Londona zajedno sa manekenkom Devon Aoki koja je za tu priliku pozirala u modelima iz Jonesovog portfolija, pod nazivom Allen Jones: Umetnost koja se nosi.
Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić
Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E
Allen Jones added by Snežana Moračić on
View all posts by Snežana Moračić →