Andrej Končalovski: Gladovanje podržava život. Sitost je bliže smrti.
Život – to je bol, da. Drvo takođe sve boli. Ali uprkos svega život – to je više željenje. Život to je deficit. Obilje to je smrt. Kada vidite zamro pogled i odsustvo bilo koje želje, gotovo je, život je završen.
Treba podsticati svoje želje dok god ih imaš, i svega će biti. I stvaralaštva, i svega ostalog. Gladovanje podržava život. Sitost je bliže smrti.
Deficit rađa divan osjećaj zadovoljstva. Kada sam gladan, ili držim dijetu, javlja mi se potpuno drugačiji odnos prema hrani i komadu hleba.
Deficit je veoma važan u svemu. U slobodi, deficit je potreban, čak neophodan.
Čim čovjek ima svu slobodu ovoga svijeta, postaje životinja.
Ne treba ne misliti o smrti, štaviše, sa starošću njeno je prisustvo neophodno. Što dalje živiš, tim ti je interesantnije razumijevanje toga, da si konačan. Konačna je tvoja ispoljena i neispoljena suština. Mi ne znamo koliko umiremo. Mislim da tamo, iza crte, postoji nešto što ostaje zauvijek. Rekao bih ovako, hedonizam nestaje kada shvatiš da postoji život, sa njegovim nasušnim hljebom i pticama koje pjevaju, ali bez tebe. Naravno, to plaši. Ali dok tjeraš to od sebe, ti si živ.
Ljudska prava – to je himera i lažno kretanje evropske civilizacije. Ovo je ogroman diktatura laži. Ljudska prava se nigdje ne poštuju.
Sve velike civilizacije su se izgrađivale na obaveznosti, ne mogu se staviti prava čovjeka iznad njegovih obaveza.
Oni koji ne ispunjavaju obaveze, ne mogu imati pravo. Pogledajte kinesku civilizaciju, hrišćansku civilizaciju – tamo su prije svega obaveze. Kada čovjek dobije sva prava on grubo rečeno, gubi čovječji oblik. Šta je obaveza? To je kultura! Po mom mišljenju, liberalna evropska misao vodi prema propasti, samo zato što je fetišizovala prava. To je put u pakao. Ja sam u tom smislu opskurant.
Globalizacija uništava suverenitet država… I naši gledaoci, nažalost, po mom mišljenju, postaju kino amerikanci. Jedu kokice tokom seanse. Zašto je sada tako glasan film? Jer svi žvaću. Holivud snima filmove za žvakače. Ja snimam film za čitaoce.
Zakon tržišta, kada potražnja određuje ponudu, to vodi ka uništenju kulture. Jer je potražnja uvijek niža nego što treba da bude. Masovnost je pogubna. Čovjeku je svojstvena individualnost. Nije uzalud u Bibliji kazano da je put prema vrhu težak i uzak. Zbog toga, se to dešava u umjetnosti, jer tržište postaje sve masovnije.
Čovjeku je lakše da živi bez napora, ali bez napora nema rasta. Često govorim svom sinu da ljudi koji čitaju knjige, će upravljati onima koji ne čitaju.
Znate li šta je najskuplje za režisera? Ćutanje gledaoca nakon filma. To je pokazatelj dodira sa onim što se riječima ne može izraziti.
Размишљања Андреја Кончаловског скрећу пажњу на важну истину: живот је немерљив
Вредност живота чине осећања и догаћаји, љубави, радости и патње који се не могу измерити.
Западна цивилизација, напротив, све покушава да укалупи и сведе на број и коначност, да ограничи бескрај и запечати га у теглицу која се држи на полици уображене имитације културе. Доступан и затворен може се мућкати по жељи и користити као предјело или колач самозадовољне засићености.
На описани начин – лаж постаје етикета која замењује истину и људски живот затвара у уске оквире биологије, заменљивих органа и омеђеног трајања.
“Бар нешто велико!” завапио је пред смрт добри Степан Трофимович у роману Достјевског “Зли дуси” када је сагледао ситничарску огољеност “новог света” за чији се долазак читавог живота и сам залагао. Он је у смртном часу схватио да је био у заблуди и ослободивши је се, умро је спокојно као праведник.
На нама је да развејемо заблуде које нас затрпавају и умртвљују од самог рођења.
На крају бих цитирао једну мисао Кончаловског, у преводу Бебе Муратовић, као закључак овог коментара:
“Човјеку је лакше да живи без напора, али без напора нема раста”.
Ne sećam se da sam skoro pročitao bolji tekst, niti boji komentar na tekst od ovog. Svaka čast, zaista..