Beogradska Lili Marlen

Sladunjavi šlager uvršten je 18. avgusta 1941. u redovni program nemačke vojne radio stanice u Beogradu i ubrzo postao popularan među vojnicima na obe strane. Za sedam decenija snimljeno više od 200 verzija, pesma otpevana na 48 jezika, inspirisala 39 filmova i TV emisija. Ostala je jedini nemački pohod koji je preživeo ishod velikog rata.

Glas kabaretske zabavljačice Lale Andersen bio je jedva osrednji, melodija Norberta Šulca ničim se nije izdvajala iz muzičkih klišea koji su važili krajem tridesetih, a stihovi malo poznatog pesnika Hansa Leipa o vojničkom cmizdrenju za devojkom totalno su patetični. Međutim, kombinacija ovo troje sa žudnjom miliona mobilisanih mladića za normalnim životom napravila je od sladunjave pesmice Lili Marlen jedan od najvećih hitova.

Sama po sebi neobična, priča o nezvaničnoj vojničkoj himni u Drugom svetskom ratu za nas je dodatno zanimljiva, jer je u njenom središtu nemačka vojna radio-stanica Zoldatzender (Soldatensender) u okupiranom Beogradu u čiji je redovni program Lili Marlen uvrštena u ponedeljak 18. avgusta 1941. Puštana je svako veče na kraju dnevnog emitovanja, tačno u 21,57, zbog čega je usred najveće klanice u istoriji postala šećerasto povečerje – i nemačkih, i savezničkih vojnika.

Oko Lili Marlen je ispredena legenda od mnoštva priča i likova među kojima su bili i najmoćniji ljudi svog doba. Mračni Jozef Gebels je hapsio krhku Lale, a Dvajt Ajzenhauer, saveznički komandant u Evropi (potom predsednik SAD), tražio je da mu dovedu Šulca, „jedinog Nemca koji je u ratu učinio nešto dobro za čovečanstvo“. Uz cigare i najbolji viski slušali su je energični čiča Vinston Čerčil i debeljuškasti hedonista Josip Broz Tito. Nije je podnosio Erik Honeker, bog i batina u Istočnoj Nemačkoj.

Kao u slučaju Marša Radecki koji je dosegao vanvremensku popularnost uprkos okolnostima u kojima je nastao (Johan Štraus Stariji posvetio ga je austrougarskom maršalu koji je 1849. brutalno pobedio u Prvom italijanskom ratu za nezavisnost), Lili Marlen se otrgla od kaljuge u kojoj je stvorena postavši globalni fenomen. Do danas je snimljeno više od 200 verzija, pesma je otpevana na 48 jezika. Direktno ili indirektno inspirisala je 39 filmova i TV emisija, o njoj je napisano pedesetak knjiga.

Poručnik Karl Hanjc Rajntgen dobio je zadatak da oživi predratnu stanicu u Beogradu koja je imala jedan od najjačih predajnika u Evropi. Njen singnal se čuo u celoj Evropi i na severu Afrike. Odmah po dolasku u okupirani grad budući direktor radija sa pet vojnika je upao u studio smešten u zgradi SANU, pogođenoj u bombardovanju. Tehnika je preseljena u Ulicu kneza Miloša 16, a emitovanje Zoldatenzendera na frekvenciji Radio Beograda počelo je 25. aprila 1941, dve nedelje po dolasku Nemaca.

Vojnička stanica je imala svega šezdesetak gramofonskih ploča, što je bilo nedovoljno za poludnevno emitovanje. Rajntgen se zato obratio državnom nacističkom Rajshradiu u Beču, odakle su poslata dva paketa otpisanih ploča. Među škartom koji je stigao niz Dunav bio je i gramofonski snimak iz 1939. sa numerom Lale Andersen, koju je Šulc komponovao na reči Leipove „Pesme mladog vojnika na straži“. Ploča je do tada bila prodata u jedva 700 primeraka.

Džejms Dunigan i Alfred Nofi u knjizi „Prljave male tajne Drugog svetskog rata“ tvrde da je direktor stanice puštao Lili Marlen tri puta dnevno jer se dopadala njegovom drugu, nemačkom vojniku u Africi. A onda, da li zbog zabrane sa višeg mesta ili zato što je Rajntgenu dosadila, pesma je nestala iz etra. Tada u priču ulazi još jedna markantna figura, nemački feldmaršal Ervin Romel. Na zahtev „Pustinjske lisice“ Lili Marlen je vraćena u program 18. avgusta 1941.

Stanica je vrlo brzo stekla veliku slušanost. Putem centralne emisije „Beogradski mladi stražar“ od vojničkih priloga skupljeno je milion maraka povodom rođendana Adolfa Hitlera 1943. Novine u okupiranom Beogradu o tome su pisale pod naslovom „Vođa Rajha zahvaljuje vojničkom Radiju Beograd“. Zbog Lili Marlen saveznici su takođe masovno slušali stanicu iz okupirane prestonice Srbije sve do poslednjeg dana emitovanja, 13. oktobra 1944.

Lale Andersen se udala sa sedamnaest za molera u rodnom gradu na severu Nemačke, rodila mu troje dece, a onda 1929. shvatila da je taj brak potpuni promašaj. Klince je ostavila kod brata i sestre i sa 24 godine otišla u Berlin. Htela je da studira glumu, ali je završila kao kabaretska zabavljačica. Prvu verziju Lili Marlen u aranžmanu Rudolfa Zinka, koji je napisao muziku za još neke pesme Hansa Leipa, pevala je od 1936, kada je nastupala pod umetničkim imenom Liselot Vilke.

Kabare-damu zapazio je Norbert Šulc, mladi i perspektivni kompozitor. Šulc se nije libio nikakvog posla. Pisao je muziku za film, reklame, ali i koračnice po narudžbini nacističkog režima, zbog čega mu je posle rata bilo zabranjeno da komponuje tri godine. Između ostalog, on je autor i marša „Bombe za Englesku“. Po priznanju Bi-Bi-Siju 1990, muziku je napravio kao radijsku reklamu za zubnu pastu. Melodija je, ipak, uparena sa Leipovim stihovima, ali za drugog pevača. A onda ju je Šulc ponudio Andersonovoj.

Hans Leip, učitelj iz Hamburga, pesničku inspiraciju je dobio kao vojnik nemačke carske armije za vreme Prvog svetskog rata. U zbirci njegovih pesama štampanoj 1937, uz tri originalne strofe pripisane su još dve. Pesma je postala poznata kao Lili Marlen zbog imena dve žene koje je Leip kombinovao u stihovima. Tvrdio je da su se tako zvale njegova devojka i prijateljica. Šuškalo se, međutim, da su to zapravo imena dve prostitutke u čijem je društvu kratio vojničke dane.

Lale Andersen je prvu verziju snimila 1938, ali ona koja je stekla veliku popularnost nastala je 1939. Pevačica je ušla u berlinski studio Elektrola 31. jula. i za dva dana snimila pesmu uz pratnju vojničkog hora i orkestra. Ploča je izdata 2. avgusta, mesec dana pre nemačkog napada na Poljsku, sa kojim je počeo Drugi svetski rat. Pesma je nazvana „Devojka ispod fenjera“ (imala je alternativni naziv „Pesma mladog stražara“). Bio je to loš tajming pošto sentimentalno lelekanje nikako nije išlo uz blickrig.

Rodžer Tidi u knjizi „Hitlerov radio rat“ tvrdi da je nemački ministar propagande Jozef Gebels mrzeo Lili Marlen govoreći da ima „smrad leša“. Po istom izvoru, Hans Hanke, sekretar za radijski program u Gebelsovom ministarstvu, pesmu je opisao kao „defetističko cvrkutanje koje vodi ka podrivanju borbenog duha nemačkih vojnika“. Zato je Gebels naterao Andersenovu da u junu 1942. snimi novu verziju u kojoj se u pozadini čuju vojnički bubnjevi. Po njegovom nalogu pesmu je otpevala i na engleskom.

Gestapo je 1942. presreo prepisku Lale Andersen sa kompozitorom Rolfom Libermanom iz Švajcarske, inače Jevrejinom, kojeg je molila da joj pomogne u bekstvu iz Trećeg rajha. Pobesneli Gebels je naredio da je uklone iz javnog života, više nije pevala, nisu objavljivani tekstovi o njoj, niti njene slike. Otkazan je i put za Beograd gde je trebalo da gostuje povodom prve godišnjice Zoldatenzendera. U kućni pritvor je stavljena 16. septembra 1942. U njemu je bila osam meseci, pokušala je samoubistvo.

Posle nestanka Lale Andersen iz javnog života, Bi-Bi-Si je u programu na nemačkom jeziku uz Lili Marlen javljao da je pevačica ubijena u koncentracionom logoru. Kako bi dokazao da i saveznici lažu, Gebels je u maju 1943. oslobodio Andersenovu, ali uz nekoliko uslova: da javno ne izvodi Lili Marlen, da je uvek dostupna takozvanom „Propaganda-džez odeljenju“ Gebelsovog ministarstva koje je bilo zaduženo za demoralisanje saveznika i da se dva puta nedeljno javlja u Gestapo.

Pevačica je potkraj rata otišla u dobrovoljno izgnanstvo na ostrvo Langeog u Severnom moru, gde je i sahranjena posle infarkta 1972. Tamo joj je podignut spomenik u prirodnoj veličini. U poratnim godinama bezuspešno je pokušala da napravi karijeru. Nije izabrana za predstavnicu Nemačke na prvoj Pesmi Evrovizije 1958, nastupila je 1961. kada je Jugoslavija prvi put učestvovala. Lale Andersen je sa tri boda osvojila 13. mesto, naša Ljiljana Petrović je bila osma.

Jedn od prvih prepeva nastao je u Beogradu 1941, pesmu je na srpskom izvela anonimna pevačica. Iste godine francuska glumica Suzi Solidor snimila je Lili Marlen na maternjem jeziku. Njoj je posle rata suđeno zbog saradnje sa Nemcima. Italijansku verziju je 1942. otpevala Lina Termini. Olga Čehova, popularna nemačka glumica ruskog porekla, snimila je 1943. pesmu na ruskom. Na reči Toma Konora prvu englesku verziju otpevala je Ana Šelton, putem Bi-Bi-Sija vojnicima je pevala i Vera Lin.

Na frontovima su pravili svoje prepeve. Na nemačkom se pojavila i kao koračnica pancer-divizije „Velika Nemačka“, koja je bila najbolje opremljena jedinica Vermahta. Saveznički vojnici u Italiji sročili su verziju „The D-Day Dodgers“ kao odgovor na prozivke u britanskom parlamentu da se opijaju i kurvaju. Pesma je dospela čak i na američku top-listu 1944. Inače, melodija je postala zvanična koračnica britanskih i australijskih specijalnih vazduhoplovnih službi, te kanadskog Puka princeze Patriše.

Marlen Ditrih je uživo izvodila pesmu pred savezničkim vojnicima, a njene verzije na nemačkom i engleskom, snimljene krajem četrdesetih važe za naboje. Lili Marlen su pevale i druge zvezde, poput Grete Garbo, Edit Pjaf i Iv Montan. Nemačka izdavačka kuća „Bear Famili Rekords“ 2006. je izdala komplet od sedam diskova na kojima je zabeleženo 195 različitih izvođenja. U istoj zemlji ranije se pojavio i dvostruki album „Soldaten Sender Belgrad“ sa Lili Marlen kao udarnom numerom.

Kod nas je 1973. pesmu na očajnom nemačkom otpevala Lepa Lukić u epizodi „Okupacija“ muzičke serije TV Beograd „Naše priredbe“. Autor je bio Vojislav Voki Kostić, a u pomenutoj epizodi igrali su Rahela Ferari, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović. Takođe na nemačkom, pesmu je pod filmskim batinama pevao i Toma Zdravković u „Balkan ekspresu“ 1983. Ekstra Nena ju je izvela na koncertu. Kusturica je uzeo za muzičku podlogu u „Podzemlju“, trubači je sviraju u „Drugu crnom u NOB-u’“.

Nemci su sa kolaboracionistima u Beogradu osnovali koncentracione kampove na Sajmišu (ubijeno najmanje 48.000 ljudi) i na Banjici (najmanje 30.000 žrtava), iza njih je ostalo masovno stratište u Jajincima. Iz zatvora Gestapoa na današnjem Trgu Nikole Pašića i Glavnjače na Studentskom trgu mnogi nisu izašli, na Terazijama su vešani ljudi. U bombardovanju 1941 poginulo je najmanje 2.250 ljudi, američke bombe 1944. ubile su nekoliko stotina Beograđana.

Kada se tome dodaju manje poznati podaci, na primer da je u Beogradu isprobana prva gasna komora za ubijanje ljudi, ili da je nemački zapovednik za Srbiju izvestio Berlin kako je to prva zemlja u kojoj je „rešeno jevrejsko pitanje“, slušanje sladunjave Lili Marlen kod nas obavezno treba da prati osećaj gorčine. Fenomen njene nesumnjive globalne popularnosti, ma kako da se objašnjava, ne može da sakrije surovost koja je snašla Beograd tokom tri i po godine okupacije.

Iako bez pitanja ili pristanka njegovih stanovnika, okupirana prestonica Srbije ipak se našla u središtu jedne od retkih lepih priča iz Drugog svetskog rata. Jednostavna pesmica iz Beograda uspevala je nakratko da ujedini neprijatelje, zaustavljavši tri minuta puščanu i topovsku paljubu. Lili Marlen, otpevana čak i na hebrejskom, jeziku naroda koje je nacizam doveo na rub istrebljenja, ostala je bukvalno jedini „pohod“ koji nije anuliran porazom Nemačke. Pohod započet iz Beograda.

Gordan Brkić

Danas online

Lili Marlen

Pesma mladog vojnika na straži

Pred kasarnom

Pred glavnim ulazom,

Stajao je jedan fenjer

I stoji još pred njom

Ako se ponovo budemo videli

Kod tog fenjera ćemo stati

Kao nekad, Lili Marlen.

Naše dve senke

Izgledale su kao jedna

Po tome je svako video

Koliko se volimo

I svi ljudi neka vide

Pod svetlom kako stojimo

Kao nekad, Lili Marlen.

A u to poviče stražar

I trubač zasvira povečerje

To može koštati tri dana

„Druže, odmah dolazim“

Kažemo jedno drugom „doviđenja“

A tako sam želeo da odem sa tobom

Sa tobom, Lili Marlen.

Fenjer zna tvoj korak

I tvoj lepi hod

Svaku noć on gori

A mene je već zaboravio

I ako mi se dogodi najgore

Ko će kod fenjera stajati

Sa tobom, Lili Marlen?

Iznad ovog tihog mesta

Duboko pod zemljom

Uznose me kao u snu

Tvoje ljupke usne

I kad se zatalasa magla u ovim kasnim satima

Stajaću kod tog fenjera

Kao nekad, Lili Marlen.

Vešala na Terazijama

Samo dan pre nego što je Lili Marlen uvrštena u redovni program Zoldatenzendera, Nemci su na beogradskim Terazijama obesili leševe petorice građana koji su prethodno ubijeni u zatvoru Gestapoa. Oni su pogubljeni zbog optužbe da su pružali otpor okupatoru. Tela su, u znak pretnje, danima visila na centralnom gradskom trgu. Sedamdeseta godišnjica ovog zločina obeležena je juče polaganjem cveća ispred spomenika obešenim rodoljubima.

Mala stanica

Mihailo Blam u knjizi „Džez u Srbiji 1927-1944“ čije drugo izdanje je objavljeno pre nekoliko dana tvrdi da je Jozef Gebels zabranio izvođenje Lili Marlen 1943. kada je shvatio koliko je pesma popularna kod saveznika. On kaže da je pesma skinuta sa svih vojničkih stanica u Evropi, ali da je posle brojnih pisama beogradskom Zoldatenzenderu dozvoljeno da je emituje. Blam tvrdi da je osnovana i manja stanica koja je dobila ime „Lili Marlen“, a jedan sat njenog programa svakodnevno je preuzimao Radio Beograd.

Pismo iz Amerike

Pisma su u Zoldaten Zender stizala tokom celog rata jer je program imao i segment sa željama i pozdravima. Rekord je navodno bio 12.460 prispelih pošiljki u jednom danu. U većini tih pisama vojnici su tražili da čuju najpopularniju pesmu. Na kovertama je često pisalo samo „Lili Marleen, Belgrade“. Postoji čak legenda, naravno nepotvrđena, da je u okupirani Beograd stiglo pismo iz Amerike sa novčanicom od 20 dolara i molbom da se pusti Lili Marlen.

Autorska prava

Norbert Šulc je postao svestan popularnosti pesme kod saveznika tek 1945. kada su ga američki vojnici u Berlinu pozdravili ovacijama posle njenog izvođenja. Šulc je posle rata nastavio intenzivno da komponuje, najviše filmsku muziku. Odrekao se prihoda od autorskih prava za dela napisana između 1936.iI 1945, između ostalog i Lili Marlen, u korist Crvenog krsta Nemačke. Udovica Hansa Leipa je tokom osamdesetih dobijala 60.000 švajcarskih franaka godišnje za autorska prava na Lili Marlen.

Okupacioni džez

Jedno od objašnjena popularnosti Lili Marlen kod savezničkih vojnika kaže da je beogradska stanica puštala dobru muziku. Mičel H. Kater u knjizi „Džez u nacističkoj Nemačkoj“ navodi da je uz Rajntgenovu blagonaklonost džezer Fridrih Mejer je u Beogradu oformio big-bend orkestar koji su činili lokalni muzičari. U programu stanice nastupali su popularni nemački izvođači. Šarlota Tremlova (umetničko ime Keri Barnet) dobila je čak i nadimak „sirena Beograda“.

Inspirisala Fasbindera

Britanski režiser Hemfri Dženings 1944. je snimio dokumentarac „Istinita priča o Lili Marlen“. Film „Kao nekad Lili Marlen“ iz 1956. delo je nemačkog režisera Pola Verhovena (ne treba ga mešati sa holandsko-američkim režiserom istog imena koji je autor „Robokapa“, „Niskih strasti“…). U tom filmu Lale Andersen i Karl Hanjc Rajntgen glumili su same sebe. Poznati režiser Rainer Verner Fasbinder snimio je 1981. „Lili Marlen“, do tada najskuplji film u Nemačkoj i njegov jedini koji je nominovan za Oskara.

Titov saborac opijen „šećernim“ glasom

Britanac Ficroj Meklejn, predvodnik savezničke misije u Titovom štabu, u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ (Eastern Approaches, 1949) tvrdi da je Lili Marlen slušao čak i u Valjevu, koje su partizani oslobodili 15. septembra 1944. „U Valjevu smo opet uključivali naš radio… Još nije otišla, govorili smo jedni drugima“. On je postao ljubitelj pesme dok se borio u Severnoj Africi. „Promukao, osećajan, nostalgičan, šećerni glas preplavljivao nas je dok je pevljiva melodija nosila sentimentalne reči. Beograd… Evropa se činila tako dalekom“, prisećao se Meklejn dana u saharskoj pustinji 1942.

I pošto je padobranom iskočio iznad okupirane Jugoslavije, nastavio je da sluša Lili Marlen. „Ponekad noću, pre spavanja, uključivali smo naš prijemnik i slušali Radio Beograd… Beograd je i dalje bio daleko… Ali sada, kada smo bili u Jugoslaviji, pesma je za nas dobila novi smisao. Beograd je postao naš glavni cilj, a nostalgična melodija je simbolizovala taj cilj… A onda smo sa blagim osećajem krivice isključivali radio jer smo znali da su partizani šokirani tim čudnim zadovoljstvom slušanja pesme nemačke žene koja se ustoličila u njihovoj prestonici.“

Garaže koje su zapalili „otpisani“

Lita Magnus Andersen u knjizi o svojoj majci „Lale Andersen – Lili Marlejn“ tvrdi da su za nastanak Vojničkog radio Beograda zaslužni auto mehaničari iz 553. Armijskog voznog parka (Heereskraftfahrparks – HKP 533). Prvobitni zadatak jedinici bio je monstruozan: što pre osposobiti zaplenjene kamione uništene jugoslovenske vojske za transport 9.000 Jevreja u koncentracione logore. Usledile su popravke vozila koja su išla ka istočnom frontu, pa je u garažama bilo na stotine točkaša.

Za razonodu pripadnika HKP 533 osposobljen je bioskop, sala za stoni tenis, kantina. A onda su vojnici tražili radio, pa je pokrenut Zoldatenzender tvrdi Magnus Andersen. Inače, garaže u Mileševskoj i Grobljanskoj ulici, 16. jula 1941. zapalili su beogradskih ilegalci. Za odmazdu Nemci su 28. jula streljali oko 120 ljudi, uglavnom Jevreja, a nemačka komanda je odredila kaznu od 10.000.000 koju je Grad Beograd platio zbog nastale štete. Napad na garaže tema je jedne od epizoda serije „Otpisani“.

Nedić naredio slušanje radija

Stanica je u početku bila namenjena samo nemačkim vojnicima, ali su kasnije uvedene i „srpske emisije“ u trajanju u proseku od dva sata dnevno, navodi Olivera Milosavljević u svom radu „Potisnuta istina – Kolaboracija u Srbiji 1941-1945“. Program na srpskom jeziku činili su govori političara i intelektualaca, zatim „Veselo srpsko popodne“ uz učešće poznatih glumaca i pevača ili je sa Kolarčevog univerziteta prenošeno „Šareno popodne“. Emitovani su i časovi nemačkog.

Iako je imao mali uticaj na uređivanje stanice, Milan Nedić je doneo Uredbu o obaveznom prenošenju i slušanju radio emisija po javnim lokalima. Tim aktom je propisano da se moraju prenositi i slušati sve „srpske obaveštajne emisije Radio-stanice Beograd“. Za vreme prenošenja vesti, izjava, govora ili poslanica, u kafanama je morala da „vlada potpuna tišina“, a gosti nisu smeli da budu posluživani. Kazne za nepoštovanje mogle su biti novčane, zatvorske, oduzimanje prava na rad i upućivanje na prinudni rad.

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Istorija, Lili Marlen, Muzika, Radio Beograd