Bertrand Rasel Prilazim sada preliminarnom razmatranju pitanja: ˝Šta je reč?˝. Ali ono što sada imam reći biće dopunjeno detaljnim razmatranjima, koja će uslediti kasnije.
Reči su, od najstarijih vremena o kojima imamo istorijske dokumente, bile objekt sujevernog strahopoštovanja. Čovek koji je znao ime svog neprijatelja mogao je, služeći se njime, da stekne magičnu moć nad njim. Još upotrebljavamo izraze kao ˝u ime Zakona˝. Lako se prihvata tvrdnja: ˝U početku beše Reč˝. Ovo gledište leži u osnovi filozofije Platona, Karnapa i većine metafizičara između njih.
Da bismo mogli da razumemo jezik, moramo ga najpre lišiti njegovih mističnih atributa koji izazivaju strahopoštovanje. U tome je glavni cilj ovog poglavlja.
Pre no što priđemo razmatranju značenja reči, ispitajmo ih najpre kao pojave čulnog sveta. S tog stanovišta, postoje četiri vrste reči: izgovorene, čute, napisane i pročitane. Bez ikakvih smetnji pretpostaviću zdravorazumsko gledište o materijalnim objektima, budući da kasnije uvek možemo ono što je izraženo zdravorazumskim terminima prevesti na bilo koji filozofski jezik koji nam se sviđa. Otuda je moguće sjediniti napisane i pročitane reči i svaku od njih zameniti nekim materijalnim objektom kako Nojrat (Neurath) kaže, tragovima mastila – koji je napisana ili odštampana reč, shodno okolnostima. Distinkcija između pisanja i čitanja je, naravno, značajna, ali skoro sve ono što je potrebno reći o njoj može biti rečeno o distinkciji između govora i slušanja.
Data reč, recimo ˝pas˝, može biti od mnogih ljudi, u mnogim okolnostima izgovorena, čuta, napisana ili pročitana. Ono što se dešava kada neka osoba kaže neku reč nazivam ˝verbalni izraz˝; ono što se dešava kada neka osoba čuje neku reč nazivam ˝verbalni zvuk˝; fizički objekt koji se sastoji od jedne napisane ili odštampane reči nazivam ˝verbalni oblik˝. Razume se da se verbalni izrazi, zvukovi i oblici razlikuju od drugih izraza, zvukova i oblika psihološkim karakteristikama -˝intencijom˝ ili ˝značenjem“. Ali, za sada želim da ove karakteristike, koliko god je to
moguće, ostavim na stranu, a da razmatram samo status reči, ukoliko one čine deo čulnog sveta.
Izgovorena reč ˝pas˝ nije jedan izolovan entitet: to je jedna klasa sličnih kretanja jezika, grla i larinksa. Upravo kao što je skakanje jedna klasa telesnih pokreta, a hodanje druga, tako je izrečena reč ˝pas˝ treća klasa telesnih pokreta. Reč ˝pas˝ je opšta, kao što je i pas nešto opšte. Mi slobodno kažemo da možemo izreći istu reč ˝pas˝ u dvema okolnostima, ali, u stvari, možemo izreći dve instance iste vrste, upravo kao što kada vidimo dva psa, vidimo dva primerka iste vrste. Tako, u pogledu logičkog statusa, ne postoji razlika između psa i reči ˝pas˝; svaki je opšti i egzistira samo u instancama. Reč ˝pas˝ je izvesna klasa verbalnih izraza, upravo kao što je pas izvesna klasa četvoronožaca. Sve ovo podjednako važi i za čute i za napisane reči.
Moglo bi se pomisliti da ja neopravdano ističem vrlo očiglednu činjenicu kad insistiram da je jedna reč opšta. Ali postoji jedna skoro neodoljiva tendencija da mislimo, kad god nismo dovoljno pažljivi, o reči kao o jednoj stvari, i da dokazujemo da, dok postoje mnogi psi, jedna reč ˝pas˝ je primenljiva na sve njih. Otuda smo navedeni da mislimo da svi psi imaju neku zajedničku pseću suštinu, koja je ono što reč ˝pas˝ stvarno znači; te dolazimo do Platonovog shvatanja da pas obitava na inteligibilnom nebu. Dok, naprotiv, ono što stvarno imamo, to je je dan broj, više ili manje, sličnih zvukova, koji su svi primenljivi na jedan broj više ili manje sličnih četvoronožaca.
Kada pokušamo da definišemo izgovorenu reč ˝dog˝ (˝pas˝), nalazimo da to ne možemo da učinimo a da ne uzmemo u obzir intenciju. Neki kažu ˝dawg“2, ali mi prepoznajemo da oni imaju na umu ˝dog˝. Nemac je sklon da kaže ˝dok˝3; ako ga čujemo da kaže ˝’dok’ vrti repom kada je zadovoljan˝, mi znamo da je izgovorio instancu reči ˝dog˝, dok bi Englez, koji bi proizveo isti zvuk (dok) izgovorio jednu instancu reči ˝dock˝. U pogledu pisane reči, isto to važi i za one čiji je rukopis loš. Tako, dok je sličnost sa standardnim zvukom ili oblikom – onim govornika na BBC-ju ili u udžbeniku kaligrafije – esencijalna pri definisanju instance neke reči, ona ipak nije dovoljna, te nužan stepen sličnosti sa standardom ne može biti precizno definisan. Reč je, u stvari, jedna porodica4, upravo kao što su psi jedna porodica, i postoje nedovoljno jasni prelazni slučajevi isto kao u evoluciji, gde su morali postojati posrednici između pasa i vukova, na primer.
U ovom pogledu štampani tekst je poželjniji. Izuzev u slučaju kada je štamparska boja izbledela, osoba sa normalnim vidom teško bi mogla da sumnja da li je reč ˝pas˝ odštampana na izvesnom mestu ili nije. U stvari, štampani tekst je smišljen da zadovolji našu sklonost za klasifikacijom. Dva primera slova A su veoma slična, a svaki od njih se veoma razlikuje od nekog primera slova B. Koristeći crnu štamparsku boju i beli papir, mi štampanjem svako slovo oštro kontrastiramo sa podlogom. Tako se jedna štampana strana sastoji od jedne kolekcije diskretnih oblika, koje je lako klasifikovati: dakle, raj za logičara. Ali on se ne bi smeo zavaravati mišljenjem da je svet, izvan knjiga, podjednako šarmantan.
Reči, izgovorene, čute ili napisane, razlikuju se od drugih klasa telesnih kretanja, zvukova ili oblika time što imaju ˝značenje˝. Mnoge reči imaju značenje samo u odgovarajućem verbalnom kontekstu – kao što su reči ˝nego˝, ˝ili˝, ˝međutim˝, koje ne mogu stajati same. Objašnjenje značenja ne možemo početi ovakvim rečima, jer one pretpostavljaju druge reči. Međutim, postoje reči – uključujući sve one koje dete najpre uči – koje mogu biti izolovano upotrebljavane: vlastita imena, imena klasa poznatih vrsta životinja, imena boja, itd. To su one reči koje nazivam ˝objekt-reči˝ i one čine ˝objekt-jezik˝, o čemu ću više govoriti u jednom kasnijem poglavlju. Ove reči imaju više osobenosti. Prvo, njihovo značenje je nauče no (ili može da bude naučeno) konfrontacijom sa objektima koji su ono što one znače. Drugo, one ne pretpostavljaju druge reči. Treće, svaka od njih, sama sobom, može da izrazi ceo iskaz; možete uzviknuti ˝vatra!˝, ali bi bilo besmisleno uzviknuti ˝nego!˝. Očigledno je da svako objašnjenje ˝značenja˝ mora početi ovakvim rečima; jer, slično ˝istinitosti˝ i ˝lažnosti˝ i ˝značenje˝ ima hijerarhiju značenja koja odgovara hijerarhiji jezika.
Rečima se služimo na više načina: prilikom naracije, postavljanja pitanja, izricanja naredbi i zahteva, govora o fiktivnim entitetima, itd. Ali najelementarnija upotreba je demonstrativna upotreba, kao u uzviku ˝lisica!˝, kada je lisica vidljiva. Skoro je podjednako primitivan vokativ: vlastito ime je upotrebljeno da bi ukazalo na željeno prisustvo imenovane osobe. Ali to nije baš tako primitivno kao što izgleda, jer značenje jedne objekt-reči mora biti naučeno u prisustvu objekta. (Isključujem takve reči koje su naučene pomoću verbalne definicije, pošto one pretpostavljaju neki već postojeći jezik.)
Očigledno je da se znanje jednog jezika sastoji u odgovarajućoj upotrebi reči i u odgovarajućoj reakciji, kada se one čuju. Nije nužno da budemo u stanju da kažemo šta one znače, ništa više no što je za jednog igrača kriketa nužno da zna matematičku teoriju projektila. Uistinu, u slučaju mnogih objekt-reči, strogo uzev, nemoguće je reći šta one znače, izuzev tautologijom, jer su to reči sa kojima jezik počinje. Vi možete objasniti, na primer, reč ˝crveno ˝ samo pokazujući nešto što je crveno. Dete razume čutu reč ˝crveno˝ kada je ustano vilo vezu između čute reči i crvene boje.
Ono je ovladalo izgovorom reči ˝crveno˝ kada je u stanju, ako primećuje nešto crveno, da kaže ˝crveno˝ i pobuđeno je da tako postupa.
Prvobitno učenje objekt-reči je jedna stvar, a upotreba jezika, kad je ovim sredstvom ovladano, druga je stvar. U životu odraslih svaki govor, slično pozivanju po imenu, premda manje očigledno, jeste u intenciji, u zapovednom načinu. Kada se čini da se radi o pukom tvrđenju, treba lo bi da mu prethode reči ˝znaj da…˝. Mi znamo mnoge stvari, a tvrdimo samo neke od njih; stvari koje tvrdimo su one koje želimo da naši slušaoci znaju. Kada ugledamo svetleći meteor i jednostav no kažemo ˝pogledaj!˝, mi očekujemo da ova jedna reč izazove odgovarajuću reakciju prisutnog posmatrača, da ga i on opazi. Ako imate nekog nepoželjnog posetioca, vi ga možete izbaciti ili mu samo reći ˝izlazi!˝, pošto ovo poslednje implicira manje trošenje fizičke energije i poželjnije je ako već ima isti rezultat.
Sledi da, ako se kao odrasli služite nekom reči, vi to, po pravilu, ne činite samo zato što je u vašim čulima ili u vašoj imaginaciji prisutno ono što ona ˝označava˝, nego zato što želite da vaš slušalac učini nešto povodom nje. Ovo nije slučaj kod deteta, kad uči jezik, niti uvek u kasnijim godinama, pošto ima zanimljivih okolnosti u kojima se upotreba reči odvija automatski, po navici. Tako, ako biste iznenada ugledali prijatelja za koga ste pogrešno verovali da je mrtav, vi biste verovatno izgovorili njegovo ime, iako vas ni on niti iko drugi ne bi mogli čuti. Ali takvi slučajevi su izuzetni.
U značenju jedne rečenice postoje tri psihološka elementa: spoljašnji uzroci izricanja, efekti čuvenja izrečenog i (kao deo uzroka izricanja) efekti koje govornik očekuje da se jave kod slušaoca.
Uopšteno uzev, možemo reći da se govor, osim nekih izuzetaka, sas toji od zvukova proizvedenih od strane neke osobe, sa namerom da uzrokuje željene akcije drugih osoba. Međutim, njegove indikativne i asertoričke mogućnosti ostaju fundamentalne, jer zahvaljujući njima, kada čujemo neki govor, on nas može navesti na akciju, na način koji odgovara nekom obeležju sredine, koje je uočeno od strane govornika ali ne i od slušaoca; ili kojih se govornik seća, na osnovi prošlih opažanja. Izvodeći posetioca iz svoje kuće, noću, možete mu reći: ˝Ovde su dva stepenika niz koje treba sići˝, što njega navodi da postupi kao da je video stepenice. Ovo pak implicira izvestan stepen blagonaklonosti prema vašem posetiocu. Ali iznositi činjenicu nikako nije uvek svrha govora; može se, upravo, govoriti sa namerom da se drugi obmanjuju. ˝Jezik nam je dat da bismo mogli da prikrivamo naše misli.˝ Tako, kada mislimo o jeziku kao o sredstvu za izražavanje činjenica, mi prećutno podrazumevamo izvesne želje govornika. Interesantno je da jezik može izražavati činjenice; a takođe je interesantno da on može izražavati i laži. Kad izražava jedno ili drugo, onda se to dešava s obzirom na neko delanje slušaoca koje bi time bilo izazvano. Ako je slušalac rob, dete ili pas, rezultat se jednostavnije postiže upotrebom imperativa. Međutim, postoji razlika između delotvornosti laganja i delotvornosti istine: laž proizvodi željene efekte samo ukoliko se očekivala istina. U stvari, niko ne bi mogao učiti da govori ukoliko istina ne bi bila pravilo. Ako detetu, kad vidi psa, nasumično kažete ˝mačka˝, ˝konj˝ ili ˝krokodil˝, vi nećete moći da ga obmanete time što ćete reći ˝pas˝ onda kad to nije pas. Dakle, laganje je jedna izvedena aktivnost, koja pretpostavlja istinitost kao uobičajeno pravilo.
Premda su većina rečenica primarno imperativne, proizilazi da one ne mogu ispunjavati svoju funkciju uzročnika akcije kod slušaoca, osim na osnovu indikativnog karaktera objekt-reči. Uzmimo da kažem ˝trči˝ i da osoba na koju se zapovest odnosi trči; ovo se dešava samo zato što reč ˝trči˝ ukazuje na izvesnu vrstu akcije. Viđena u svojoj najprostijoj formi, ova situacija se pokazuje na vojnim vežbama; ustanovljen je uslovni refleks, tako da izvesna vrsta zvuka (zapovesti) proizvodi izvesnu vrstu telesnog kretanja. U ovom slučaju možemo reći da je vrsta određenih zvukova ime određenih vrsta kretanja. Ali reči koje nisu imena telesnog kretanja imaju manje direktnu vezu sa delanjem.
Samo u izvesnim slučajevima ˝značenje˝ verbalnog izricanja može biti poistovećeno sa efektom koji se hteo postići kod slušaoca. Zapovedne reči i reč ˝pogledaj!˝ su takvi slučajevi. Ali ako kažem ˝pogledaj, eno lisice˝, ja ne nameravam samo da proizvedem izvesnu akciju kod slušaoca, nego mu obezbeđujem i motiv za akciju, opisujući jednu karakteristiku okoline. U slučaju narativnog govora distinkcija između ˝značenja˝ i nameravanog efekta još je očiglednija.
Samo rečenice imaju nameravane efekte, dok značenje nije ograničeno na rečenice. Objekt-reči imaju značenje koje ne zavisi od njihovog javljanja u rečenicama.
Na najnižoj ravni govora ne postoji distinkcija između rečenica i izolovanih, pojedinačnih reči. Na ovoj ravni, izolovane reči služe da ukažu na čulno prisustvo onoga što one opisuju. Preko ove forme govora objekt-reči i dobijaju svoje značenje, i u ovoj formi govora svaka reč je jedna tvrdnja. Sve ono što prevazilazi tvrdnje o onome što je čulno prisutno, pa čak i neke tvrdnje koje to ne čine, može se postići samo pomoću rečenica; ali ako rečenice sadrže objekt-reči, ono što one tvrde zavisi od značenja tih objektreči. Ima rečenica koje ne sadrže objekt-reči, to su logičke i matematičke rečenice. Ali svako empirijsko tvrđenje sadrži objekt-reči, ili reči definisane pomoću njih. Tako je značenje objekt-reči fundamentalno u teoriji empirijskog saznanja, jer je jezik preko njih povezan sa nelingvističkim okolnostima, na način koji ga čini sposobnim da izražava empirijsku istinu ili laž.
Preveo Vladislav Nikolić
Biblioteka GRADITELJI FILOZOFSKE MISLI
Osnivač i urednik Dragan Mojović
Bertrand Rasel – Šta je reč? added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →