Jesus, be a fence around me every day

Jesus I want you to protect me as I travel on my way.

 Fences, August Willson

Šta nam je na korist, šta na spasenje? Da li je čoveku potreban Bog ili Drugi da ga zaštiti od samoga sebe?

Da opišemo svet oko nas obično se služimo kategorijama koje možemo da potvrdimo iskustvom. Ono što možemo da vidimo, čujemo, opipamo, tj. dokažemo kako empirijski, tako i naučno, čini se najprihvatljivijim i najrasprostranjenijim oblikom mišljenja. Shodno tome, ljude oko nas opisujemo osobinama fenotipskog karaktera kao što su boja očiju i kose, koje nisu ništa drugo do manifestacija genetskog nasleđa. Međutim, ako bismo želeli da klasifikujemo osobu na osnovu njenih primarnih i sekundarnih polnih karakteristika, u zavisnosti od toga gde se nalazimo, situacija se komplikuje. Tako moderna istraživanja iz oblasti rodnih studija polaze od premise da je rod (za razliku od pola) društveno konstruisan, a ne da je, recimo, uslovljen polom. Time je donekle poljuljan pozitivistički pristup po kom je ljudsko ponašanje konstantno i predvidljivo. Dakle, pitanje koje se postavlja nije da li je neko muško ili žensko, već kako se ta osoba oseća, a da to odredimo ne pomažu nam čula.

Kako definišemo čoveka po novom imperativu individualizma ne sme da se suprotstavi osećanju individue. S obzirom na to da to osećanje takođe može da varira, stvari se dodatno komplikuju. Drugim rečima, pojava koja je do nedavno tumačena kao prirodna razvojna faza čoveka, a to je da način ispoljavanja ličnosti ne korelira stopostotno sa slojevima ispod površine, dobija jednu novu dimenziju. Rod, pol i seksualnost se po potrebi razdvajaju ili trpaju u isti koš. Osim toga, čitava paleta pojmova biva obojena ovim novim pogledom na rodove. Dovode se u pitanje uloge oca i majke kako u okvirima tradicionalne porodice, tako i izvan njih. A ta nova nijansiranost tematike, međutim, ne zalazi u sfere metafizike jer osećaji i osećanja nisu potpuno izvan i iznad stvarnosti i iskustva, ili možda ne?

Napravio nas je otac, rodila nas majka, a onda smo sami sebe izmislili. U čijim je rukama poslednja četvrtina našeg sopstva?

Met Volš je prodrmao nekolicinu delova tela i razuma postavivši jedno sasvim jednostavno pitanje, koje je ujedno i naslov istoimenog dokumentarca Justina Folka – Šta je to žena? Nažalost, danas nam pada teže nego ikada da se ujedinimo oko isto tako jednostavnog odgovora. Okamova oštrica i biologija su zakazali kao instrumenti rasuđivanja. Tabu je postalo govoriti o biološki uslovljenim inklinacijama kao što su na primer ženska intuitivnost i muška analitičnost. Dok se u pojedinim afričkim i azijskim zemljama još uvek sprovode rituali inicijacije za pristup u svet žene ili muškarca, u zemljama Zapada čini se da ne postoji više nikakav kompas. Svi možemo sve, a da li smo podjednako u svemu dobri i da li je raspodela uloga možda imala svrhu – pitanje je koje ne zanima ovaj moderni svet sklon dekonstrukciji.

Francuska proslavlja legalizaciju abortusa do završetka četrnaeste nedelje, Nemačka novi zakon o mogućoj promeni pola svake dve godine. I dok proslavljamo eru koja je samo naizgled suprotstavljena diskriminaciji žene i muškom šovinizmu, živimo u svetu u kom se pored postojanja istopolnih brakova i surogat majki paralelno praktikuju, za naše pojmove, prilično zaostali, ako ne i gnusni obredi, naime genitalno sakaćenje devojčica (Sijera Leone, Gana, Senegal…) , kao i obred inicijacije u svet muškarca u kom dvanaestogodišnji dečaci oralno zadovoljavaju zrele pripadnike zajednice i gutaju njihovu spermu (Papua Nova Gvineja).

Svet koji poznajemo se obrušava. Temelji su iskopani. Sve što ostaje jeste kako se predstavljamo.

Ono što bi moralo da nas opominje jeste moralnost određenih odluka. Samo zato što je moguće, da li je i moralno unajmiti ženu da iznese trudnoću umesto nas? – pita Dr Halard Welzer. Samo zato što željeno telo, lice ili ime danas ne prevazilaze sferu mogućeg, da li smo u pravu ako prebacimo preko sebe ogrtač mađioničara i konzumiramo ljude čije je sopstvo prevedeno u uslugu? Da li se vraćamo autentičnom sopstvu ili naprotiv, kupovinom onoga što nas čini ljudima, stvaramo društvo apsurda – dva su aspekta koja prožimaju preoblikovanje modernog društva. A glasilo tog društva jeste da ako ti nešto nedostaje – kupi!, ako ti se ne sviđa – odbaci! Nažalost, ako nam se ne dopada ko smo iznutra, teško ćemo to nadomestiti bilo kakvom korekcijom spolja, a negiranjem sopstvenog pola rizikujemo da se zapletemo u još veći paradoks – da ako su rodovi iskonstruisani a zapravo fluidni, postoji skup osobina koje određuju pol. Ovakav rezon dekonstruiše u potpunosti postojanje pola kao takvog i onemogućava identifikaciju.

Naravno da postoji i druga strana medalje, koja nije nimalo ružičasta. Reakcije na kozervatizam i patrijarhat su umnogome i same radikalne u svojoj realizaciji. Stoga doživljavamo da se pojave poput transrodnosti i istopolnih zajednica do te mere demonizuju da ljudi gube živote. S druge strane, pri sudaru kultura i svetova, usled velikih migracija, događaju se u zemljama Zapadne Evrope masovna silovanja devojčica bez orjentira, pod iznudom i izgovorom da je moral opao i da bi ista ta devojčica morala da bude odgovorna za svoje oblačenje, odevanje i ponašanje. Iskorišćavanje je ljudska pojava koja ne preza od pola, uzrasta i sredine. Meta su fragilni pojedinci ili grupe. Kako u tradicionalnim, tako i u modernim društvima, jaz između površine i dubine često se premošćava floskulama i etabliranjem istih kao univerzalnih istina. Pojava interseksualnosti, na primer, odnosno fenomen da se kod novorođenčadi usled nedostatka enzima koji testosteron oblikuje u penis, biva potpuno iščašena iz konteksta, a samim tim je i velika nepravda naneta ljudima koji detinjstvo započnu kao devojčice (jer su mošnice skrivene unutar tela) i tek u pubertetu razviju primarne odlike muškarca. Iako se nauka slaže da su za nastanak muškarca potrebna dva različita hromozoma – X i Y – čak ni to nije uvek garantovano.

Tragična sudbina Davida Reimera kom je greškom povređen penis prilikom obrezivanja umesto da rasvetli debatu nature vs. nurture kao da je samo pojačava. Nakon povrede David je operisan i odgajen kao devojčica, međutim nikada nije mogao da se saživi sa novom ulogom i kao odrastao se podvrgao reverzibilnoj operaciji koja mu je omogućila da živi kao muškarac. Dakle, rodni identitet je više od pola, odgoja, kombinacije hromozoma i primarnih polnih karakteristika. Međutim, ako našem oku i mozgu podela na muško i žensko tako lako pada širom sveta, kako je moguće da je pitanje preraslo sva moguća objašnjenja i razbilo se na onoliko odgovora koliko je jedinki na svetu?

Kako definišemo čoveka?

Moramo priznati da i žena različito pati. Jedna se bori za pravo da odlučuje samostalno o svom telu, dok druga oseća da mora da pravda svoju želju za porodom. Nadalje, dok jedna podvezuje jajnike ili s razlogom pobacuje, druga se podvrgava hormonalnoj terapiji pokušavajući da opravda svoje postojanje u svetu nastavljanjem života. Međutim, žena je samo potencijalno i majka. Na samom kraju famoznog dokumentarca supruga Meta Volša nudi najočigledniji odgovor na pitanje šta je to žena,  a to je da je žena odrasla jedinka ženskog pola.

Što se tiče muškarca, u filmu Ettorea Scole Poseban dan, nacistička ideologija diktira da je muškarac muž, otac i vojnik, a protagonista, homoseksualac, izbačen iz vojske, pokušava da pronađe svoje mestu u svetu koji to ne dozvoljava, zapravo ga briše. Ova priča rezonira sa tako mnogo sudbina iz poslednjih tridesetak godina. Iako se zakonski ljudi homoseksualne orijentacije više ne zatvaraju i ne ubijaju, bar ne u Evropi, čini se da tolerancija na pluralitet ipak ima granice, i to ne samo van ove zajednice.

Velika su spoticanja i unutar same LGBTQ zajednice, kao što su velika raslojavanja u pokretu feminizma. Tako svedočimo dodavanju slova i novih imenilaca gorenavedenom akronimu, kako bi svaki pojedinac bio verno predstavljen. Međutim, pitanje šta to znači u društvu u kojoj seksualna orijentacija ne bi smela da bude bilo kakav kriterijum uključenja ili isključenja u društvo. Dok je muškarac nekada imao jasnu viziju o svojoj ulozi, danas je ona definisana jasno samo u smislu negacije onoga što je bilo. U drami Augusta Willsona Ograde otac je skrbnik i radnik, ali takođe nasilnik i egoista. Žena i deca su podređena njegovoj volji i frustraciji. Ipak, on ceo svoj život provodi u ograđivanju svog malog „raja“ da bi naposletku sam vodio život van ograde, a porodicu koju je izolovao od ostatka sveta osudio na pakao.

Čaša se puni, nas je sve više. Gušimo se misleći da smo u okeanu.

Svi bismo voleli da smo nekonformisti, nekonvencionalni u pogledu na život, drugačiji, jedinstveni. Međutim, naša ljudska priroda nas opovrgava na svakom koraku. Možda manifestujemo sopstvene strahove i ograničenja različito, ali mehanizmi koji nas vode kroz život su manje-više isti. Pored geografskih migracija živimo u vreme migracija svesti. Navikli smo se na našminkane muškarce dugih kosa, u haljinama i potpeticama, kao što prihvatamo manje ženstvene žene u košuljama i kravatama ne pitamo se više toliko da li su ova „odstupanja“ ponukana estetikom, marketingom, genetikom ili psihologijom. Štaviše, lestvica koja razdvaja prihvatljivo od neprihvatljivog se pomera od slučaja do slučaja u oba smera. Više nas zanima šta to zadire u našu intimu i da li i u kojoj meri promocija određenog stila života može da odredi put našim potomcima. Toliko smo opsednuti našim da kao samosvesne jedinke ne primećujemo da to obuhvata svaku jedinku i promenu u ovom društvu. Ono što ne smemo zaboraviti jeste upravo da iskakanje iz šablona i klišea ne iziskuje dekonstruisanje sveta. Klinički psiholog Jordan Peterson naglašava da možete biti devojčica iako ne volite roze, da se igrate sa lutkama i bojite nokte u crveno, kao i da  ako slušate operu, imate afinitet prema modi i seksualno ste privučeni istim polom, ne znači automatski da niste muško.

Bilo bi lepo da možemo da živimo različitosti u okviru postojećih kategorija ili uopšte u okviru bilo kakvih kategorija, kao što bi bilo lepo da brak, porodicu, heteroseksualnost i podelu na rodove prema polu ne shvatamo kao pretnju. Kada konačno shvatimo da pogledati u oči nauci nema nikakve veze sa diskriminacijom, možda ćemo se lakše pogledati u ogledalo i videti u njemu sve ono što tražimo (k)od drugog pola. Možda unutar sopstvenih ograda nismo zaštićeni, već ograničeni, ali bez ikakvih ograda smo samo hrpa nasumičnih sudara i projekcija.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

  Aleksandra Đorđević, Društvo, rod, seksualnost, Sociologija