Budi hrabar, služi se razumom – Kant

Kada danas pričamo o Kantu, pre bi se moglo reći da u prvi plan izbija fakt pluratiteta kantovskog nasleđa, nego neka Kantova jasna i nedvosmislena poruka koja bi svoju snagu imala u našem vremenu. Ali, upravo je Kant bio mislilac koji je neprestano insistirao na tome da iza mnoštva obličja treba tragati za onim jedinstvenim. Možda je najbolji pristup da se razume Kantova poruka upravo taj da se u mnoštvu pojava i fenomena, predstava i iluzija, strasti i nasilja, ne izgubi ono što je bitno – da je čovek mesto jedinstva podataka koje daje priroda i jedino mesto moralnog zakona u svetu u kojem vladaju mnoštvo sila i interesa, da su priroda i moralnost ujedinjeni u jednom naumu da se svet u kome ljudi žive učini boljim nego što jeste.

.

Kritika i interpretacija 

Kant je sa pravom nazvan kritičkim misliocem. Ovo se i sa pravom može objasniti činjenicom da tri njegova ključna dela već u samom nazivu sadrže reč “kritika” – “Kritika čistog uma” (1781, 1787), “Kritika praktičnog uma” (1788) i “Kritika moći suđenja” (1790, 1793). Međutim, ovi naslovi su zaista opravdani s obzirom na potpunu novost koju je Kant u pomenutim delima ponudio u odnosu na prethodno mišljenje. Kantse, naime, zapitao kako je moguće da su svi prethodni mislioci redom bezupitno prihvatali činjenicu da je tako nešto kao znanje o prirodi. slobodi ili umetnosti moguće. Ukoliko su oni u to verovali, a nisu se i zapitali kako je njihovo verovanje moguće, onda je sva prilika da uprkos veličanstvenosti njihovih uvida, sami ovi uvidi moraju u neku ruku da budu dogmatični. Sam Kant priznaje da se i njegova sopstvena filozofija pre kritičkoh preokreta može označiti kao “Dogmatski dremež”.

Sasvim u skladu sa zahtevom prosvetiteljstva da se kritički preispitaju vladajuće dogme i zablude i da se kao istinito ne prizna ono što se zasniva na umu i razumu, Kant ovaj veličanstveni poduhvat pokušava da izvede na čitavoj tradiciji filozofije ili metafizike, koja je od najranijih dana ime za prvu filozofiju. Kant osnovnu lozinku prosvetiteljstva svojim rečima sažima u poruku “Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom”. Ovom osnovnom lozinkom određen je i njegov napor da se ispitaju kako um, tako i razum. Upravo ono u šta se ulažu najveće nade moralo bi da bude beskrupulozno preispitano. Ništa, dakle, ne bi trebalo da važi kao izvesno i prihvaćeno što um sam nije kao takvo priznao i prihvatio. Ništa ne bi smelo da se tvrdi u ime uma, dok prethodno nisu ispitane moći samog tog uma.

I upravo na ovom mestu kritičke upitanosti postaje jasan smisao onoga što se smatra “kopernikanskim obrtom”. Bilo bi, znači, pogrešno da se neko saznanje drži za istinito, a da prethodno nisu proučene subjektivne moći koje to znanje čini mogućim. Umesto da se ispita šta je to saznanje nekog objekta, trebalo bi proučiti uslove mogućnosti saznanja bilo kog objekta. Ali, ako se ne može poći od objekta, već od subjektivnih uslova mogućnosti onda to proučavanje mora da bude, kako to Kant kaže, transscendentalno. Transcendentalno ili čisto proučavanje, ono koje ne zavisi od spoljašnjih uslova ili okolnosti, jeste jezgro kritičke filozofije, jer je ono samo na sebe oslonjeno i na taj način oslobođeno od svakog dogmatizma. Um je samo ono što on sam iz sebe samog može da odredi.

Zato bi trebalo istaći da Kantov kriticizam nije sam sebi svrha, nije po svojoj suštini rušilački. Jednom kada je dostignut nedogmatski nivo istraživanja, onda bi trebalo konstruisati i jednu transcendentalnu filozofiju ili sistem takve filozofije. Kritika se tako pokazuje kao konstitutivni element upravo konstruktivnog zahteva. Ono što je prethodno dovedeno u pitanje trebalo bi shodno novim načelima ponovo dovesti u jedinstvo. Jedinstvo percepcije uprkos haotičnosti opažajnog materijala, jedinstvo razuma, s obzirom na sled predstava, jedinstvo uma s obzirom na heteronomiju strasti i interesa, to su neki od glavnih zadataka koje transcedentalna filozofija ima da reši. A Kantovo rešenje, ukratko rečeno, jeste da prostor i vreme kao osnovne forme našeg opažanja i pravila kao forme razuma čine mogućim naše saznanje prirode.

.

Stvarni svet oko mene i moralni zakon u meni

Um kao moć principa je, s druge strane osnov svakog praktičnog postupanja. Kant je pokušao da ide toliko daleko da ujedini obe ove oblasti u jednu celinu. Ako tako nešto kao svrhistvovost uopšte postoji, a Kant je mislio i dokazivao da postoji, onda je pravi smisao i cilj prirode da ljude učini slobodnijim i boljim. Upravo je plan prirode takav da se kroz istoriju ljudskog roda dođe do jednog svetskog građanskog poretka koji bi se zasnivao na moralnosti.

Kant je u izgrađivanju sopstvene koncepcije praktične filozofije ssvim dosledno insistirao na tome da moralna filozofija takođe treba da bude izgrađena na transcendentalnim principima. Zasnivajući je na takav način Kant će poput Rusoa zaključiti da smo obavezni da se pokoravamo samo onom zakonu koji smo sami sebi propisali. Nema dakle nikakvog drugog zakona kome slobodna individua treba da se pokorava osim moralnog zakona koji ona sama određuje. Ali već iz navedenih formulacija daju se uočiti i izvesne teškoće jedne ovakve koncepcije. Prva primedba bi se sastojala u tome da je Kant suviše optimistički shvatio problem moralnosti i da je taj optimizam upravo rezultat čistog istraživanja koje ignoriše realne okolnosti i pravu prirodu postupaka.. Sa tim u vezi je i druga jedna primedba, da se ne može pouzdati u Kantovo viđenje moralnosti pošto to što čovek sam sebi može da propiše ne mora nužno da bude dobro.

Međutim, ovakve zamerke suštinski previđaju ono što je Kant pokušao da istakne svojim moralnim učenjem. Moralni zakon, koji je fakt uma, jeste suštinsko, a ne puko polazište za objašnjenje ljudske moralnosti. Gledano u čisto vremenskom smislu, Kant polazi od znatno pesimističnije pretpostavke da ljudi slede svoje sebične interese i da se pritom najčešće ogrešuju o пrincipe moralnosti. Polazeći od te činjenice kao date, Kant se onda pita – kako je moguće da u takvom jednom svetu ljudi ipak opstaju zajedno, šta je to što čini da njihovo zajedništvo ne iščezava u hobsovskom ratu sviju protiv svih? Ako iz te sveopšte vreve strasti i interesa nije moguće izvući nikakav zaključak, on možda leži u čistoj mogućnosti čoveka da dela u skladu sa moralnim zakonom.

Kant sasvim jasno uočava da neko može da odabere za maksime koje određuju njegovo ponašanje i neke koje koje bi bile sasvim rđave. Čovek ima tu slobodu da izabere kako moralno dobre, tako i moralno rđave postupke. Ono što nam, pak, um u obliku moralnog zakona kazuje, jeste da ne treba nikad postupati drugačije do tako da naša maksima može da opstane opšti zakon.  Da bi se neštp moglo okarakterisati kao moralno, ono bi moralo da prođe kroz test univerzalnosti. Kant se tako pita da li se može želeti da univerzalno važi da treba lagati. Sasvim jasno se vidi da svaki ovakav pokušaj zasnivanja moralnosti ima samorazorne efekte. Ako pristajem na to da je laž ili krađa neto univerzalno, onda time priznajem i raspad svakog društva i zajednice.

Već na ovom najjednostavnijem primeru se vidi da Kantova ideja ni izdaleka nije tako apstraktna i udaljena od svakodnevnog života kako se pretpostavlja.

.

Svetski građanski poredak

Činjenica je, naime, da kada se sa plana transcendentalnosti pređe na plan svakodnevnog života, ovaj univerzalni karakter moralnog zakona ne nestaje, već upravo strukturiše međuljudske odnose. To da ih strukturiše znači da je samo lice i da postoji i naličje koje je često nemoralnog karaktera. Poredak koji bi u potpunosti bio zasnovan na moralnim načelima je naprosto merodavan za svaku dobro uređenu zajednicu.

Kao krajnju svrhu kojoj istorijski proces teži Kant je označio jedan svetski građanski poredak. Međutim, Kantovo gledište ni ovde nije, kako bi to moglo da se učini, ostalo na nivou ideala. Kant polazi od date činjenice da su odnosi među državama pre odnosi sukobljenosti i nesloge, nego nego nekakvog idealnog zajedništva. Pitanje koje bi trebalo rešiti na političkom planu jeste kako polazeći od ove sveopšte suprostavljenosti doći do stanja u kome mir ne bi bio samo privremeno nego i stalno rešenje. U knjizi “Večni mir” (1795-1796) Kant predlaže da bi samo jedna federacija država mogla da bude garant mira koji bi bio trajan. Države bi tako čuvajući svoju slobodu i samostalnost, istovremeno poštovale i ugovore međunarodnog prava koji bi bili univerzalnog karaktera. Time se uspostavlja izvesna paralela između racionalnih individua koje slede svoje interese poštujući istovremeno univerzalne zahteve moralnosti, i slobodnih država koje poštuju određene univerzalne norme. Kantova poruka bila bi, dakle, da nema ni prave zajednice, niti zajednice država bez poštovanja moralnih načela.

Derida je primetio, s obzirom na Kantovo mišljenje, da jedan deo svetskih institucija poput Ujedinjenih nacija, jesu zapravo filozofski u svojoj suštini. Dobar deo onoga što je Kant mislio postalo je naša stvarnost. To međutim ne bi trebalo da nas zavede na pomisao da je svetski građanski poredak o kome je Kant govorio i ostvaren. Ako se Kant dosledno čita, onda bi se pre moglo reći da takav jedan poredak i dalje ostaje zadatak.

Ivan Mladenović

“Politika”;  godina XLVI

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Kant, moralni zakon