“Čemu…” (moja) muzika

Kompozitor i gitarista, Milan Nenin je skrenuo pažnju kritičara i publike svojom specifičnom muzikom koja je mešavina savremene klasične, ‘art roka’ i ‘world’ muzike. Rođen je 1983. u Novom Sadu. Muzika je postala njegova opsesija, još u njegovoj ranoj mladosti, a kasnije i životno opredeljenje. Kao tinejdžer, eksperimentisao je sa svim žanrovima muzike – od klasične do džeza i roka. Klasična gitara je ipak ostala njegov glavni izvor muzičke kreativnosti i inspiracija. Bio je angažovan u nekoliko filmskih i pozorišnih projekata. Značajno je Milanovo učestvovanje u muzičkim projektima, kao što je “Agora Ensemble” koja je istraživala muziku iz Portugalije. Bio je član “Crossing Worlds Sextet”-a, u kome je sarađivao sa Borisom Kovačem i ostalim članovima. Radio je i kao studijski muzičar. Učestvovao u izvođenju muzike za film Olega Novkovića “Beli, Beli Svet”, i bio gost muzičar na albumu “Catalogue of Memories” Borisa Kovača. Na Milanovom prvom solo albumu “Incident” (2009) učestvovalo je preko 20 muzičara.

Milan Nenin (http://www.milan-nenin.com/) govori za P.U.L.S.E o svojoj muzici:

“Dva su bitna tehnološka dostignuća obeležila noviju muzičku istoriju. Oba su se desila u rasponu od stotinjak godina. Prvi je tehnologija koja omogućava snimanje i reprodukovanje muzike. Druga je pojava interneta i .mp3 muzičkog formata.

Tehnologija snimanja i reprodukovanja muzike je dovela do toga da se stvori pojam “muzička industrija”. Muzika je mogla da se snimi i na nosaču zvuka proda ljubiteljima muzike. Ali pojava interneta i .mp3 formata je promenila osnove na kojima je muzička industrija počivala. Muzika je postala dostupna svima, brzo i lako. Od autora do slušaoca- bez posrednika.

“Odgovor” muzičke industrije na ovo je hiperprodukcija; nove muzičke zvezde svake nedelje… Vidimo poluuspešne pokušaje da se kroz vizuelni medij nadomesti nekvalitet muzike, koja ne može biti iskrena, “iz srca”, jer se industrijski “proizvodi”, a ne- Stvara (čast izuzecima).

Gde je onda mesto mojoj muzici u svemu tome? Upravo u onome što “proizvedena muzika” nema: Iskrenost.

Moja muzika je introspekcija. Introspekcija pretvorena u zvuk. Ta introspekcija je, pre svega, na emotivnom nivou. Moj način pisanja muzike je takav da, kada se desi nešto u realnom Svetu što me potakne na razmišljanje, i izazove emociju kao posledicu tog razmišljanja, tu emociju pretačem u muziku. Na impulsivan način. Zadržavam u sebi određeni osećaj do “tačke pucanja”. U tom momentu uzimam instrument u ruke. Prepuštam podsvesti da stvori melodiju ili harmonski niz koji dalje zanatski razrađujem. Ovakakv način rada je možda neobičan (manje je “zanatski” u kompozitorskom smislu). Moguće je da prođe mnogo vremena pre nego što me nešto potakne na Stvaranje. Ali, s druge strane, daje čistu emociju i introspekciju; iskrene reči u muzičkom obliku. Ovo bitno u današnjem muzičkom svetu, gde je hiperprodukcija imperativ. Postojim i ja, sa svojim emocijama, iskrenim koliko sam i sam iskren.

A gde je tu publika? Pa odgovor je jednostavan- svugde i u svemu. Imam potrebu da te emocije podelim s drugima. Imam potrebu da možda pomognem nekome da svoju introspekciju drugačije doživi. A zašto se pri tom slušalac ne bi i zabavio?Dakle moja muzika je pre svega emotivna introspekcija kroz koju svoje Ideje delim sa drugima. Nema tajni, skrivenih poruka. Sve je “čisto” i rasterećeno preterane konceptualizacije. Upoznajući se sa mojom muzikom, upoznajete mene.

I to je suština poslednjeg albuma “INCIDENT”. Posle više godina posmatranja Sveta i samog sebe, pretočio sam u muziku sve ono što me “bolelo i radovalo”. “INCIDENT” muzički opisuje razne događaje, moj emotivni odnos prema njima; i prema samom sebi.

Naravno, moram spomenuti i svoj rad na primenjenoj muzici, posebno za pozorište i film. Dramska umetnost je od detinjstva moja velika ljubav. Biti uključen u kompleksne projekte kao što je snimanje filma je za mene veliko uživanje. Moj stvaralački proces je manje-više isti. S razlikom što je sad impuls za stvaranje Ideja dramskog teksta (scenarija); i zajednička perspektiva mene i autora predstave/filma. Još jedan izazov u pisanju primenjene muzike je prilagođavanje. Ma koliko ja voleo svoju muziku, ona mora podržavati tuđu Ideju i Emociju. Time je moj “radni prostor skučeniji”, ali i to je deo uzbuđenja. Naročito kada se sveukupno delo formira i kada gledam i slušam kako je moje stvaralaštvo doprinelo stvaralaštvu drugog i dalo mu na umetničkoj snazi.”

http://www.milan-nenin.com/

[youtube]-fV-_H1TIV4[/youtube]