„To što se trenutno u svetu događa nije čak niti kriza humanizma – to je drugorazredna tema – već je to kriza samog čoveka. Postavlja se pitanje hoće li se biće, kome pripada budućnost, nazivati čovekom kao i pre”, govorio je Nikolaj Berđajev, pokušavajući da spozna granice čovekovih težnji ka bogočoveštvu ili bogozverstvu.

Čovek, ta pčela u haotičnosti mnoštva, biće zadojeno idejom vučjih interesa, ovca u potrazi za izgubljenim stadom i pripadnošću, sabijena slojevima psihičkog i intrapsihičkog iskustva, ukrcava se na kabasti, pretovareni i oštećeni brod. Čovek pokušava da diše i da gleda, pa makar i u gomili, u kojoj smrdi, ali je toplo.

Sumnjam da će u gomili videti više od zgužvanih telesa, nabora, sala i nabreklina. Kandže čopora privlače ga sebi gramzivo i beskompromisno, a on se i dalje uzda u svoj identitet, verujući da je u masi samo trenutno, dok se ne raščisti gužva, razredi vazduh, otvori koji prozor, ili, na kraju krajeva, brod ne počne da tone. A on, Čovek, naravno, neće potonuti među prvima. Jer on, Čovek, može da funkcioniše tek onda kada sve počne da odlazi u nepovrat i dubinu, iako od početka zna da je težina opterećujuća i da među telesima nije u stanju da vidi kormilara, ako ga uopšte ima.

E, taj Čovek, providni anđeo, oduvek je znao za slobodu, iako se nje seti tek kada njegov iskonski, prvobitni hedonistički poriv odjednom biva doveden u pitanje. Kada oseti pritisak, on u svest prizove prodavače pertli, one koji nude usluge digitalnog merenja težine, čistače cipela, šeširdžije, časovničare, ljude koji prevazilaze epohu, nasuprot njemu, koji se poput sardine tiska u konzervi autobusa, zarađuje za vreme koje posle nema i biva obezličen, sputan, satrven i vraćen u majčicu zemlju gde će se, ako u to veruje, reinkarnirati u puter na nečijem hlebu ili životinju, što je tokom života, na neki način, i bio.

Ako uzmemo za proučavanje psihu Čoveka na brodu koji tone, moglo bi se izvući mnogo vidova njegovog postojanja i mehanizmi preživljavanja, koje toliko voli i kojih se ne bi odrekao ni po koju cenu.

Uljuljkivanje u sigurnost konformizma; jer kome je toplo, njemu ne treba krzno, što znači da mu ne treba ni ubijanje, što povlači sa sobom mirnu savest i osećanje spokoja i hrišćanske čistote.

Potom, pijetistički otklon od sveta, neučestvovanje i učaurenost, usled stečenog i blaženog uverenja u lepotu gledanja svog posla, jer, nevolje ljudske se zaboravljaju, dovoljno je samo proći pored njih na ulici ili promeniti TV kanal.

Neodoljiva potreba da sve bude lako, razumljivo i dostupno, i da se ide od tačke A do tačke B. Ono između nije toliko važno, jer ako ostane između i ne izlazi izvan okvira datog, neće se ni primetiti suvoća jezgra koji misli da je smisao.

E, to jezgro i taj Čovek, na brodu se svađaju oko smisla i ne mogu da se razumeju. Ustvari, Čovek, koji je dole, u zagušljivoj masi, hvatajući se za nagoveštaje i odjeke nečeg višeg i vrednijeg, čemu je propustio da pruži priliku, razmišlja o suštini svog života i definiše egzistencijalno tle na kome se nalazi u datom trenutku. Gomila je suviše surova i borbena. Brod je klimav i preopterećen. Nebo iznad njega je daleko. A on, Čovek, pametan je prekasno. Sloboda je pojas za spasavanje koji biva bačen u vodu, ali oni koji se tiskaju na brodu u težnji za opstankom, nemaju hrabrosti da krenu po njega.

Čovekov lik se poljuljao i, nakon što se otkrio, počeo polako da se drobi. Pobeđuje goli instinkt i apetit. Misao i stvaralaštvo se instrumentalizuju i podvrgavaju gluposti, neznanju i diktaturi nagona. Oko samilosti se hvata rđa i plesan. Ljudska kakvoća i dostojanstvo se okamenjuju i urušavaju. Ljudski duh postaje samo fenomen za proučavanje i odlazi nepovratno u istoriju.

Za P.U.L.S.E Jasna Rakićević

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Jasna Rakićević, Psihologija, Život