Црна морија

Лик Смрти у филму Седми печат Ингмара Бергмана делује, ако се тако може рећи, у великој мери тајанствено привлачно и дружељубиво, то је лик који мотивише, против кога играте партију шаха, партију шаха за споствени живот. Смрт је представљена као вечита сапутница, лукавог и облог лица, загонетног осмеха. Не, није јасно да ли је он или она, да ли је смрт неког рода. Смрт овде као да поручује: победи ме, победи ме још једном, опет, и тако стално.

Смрт се у античкој иконографији означава гробом, потом и као особа са наоружанам косом, божанством које у раљама држи човека, крилатим духом, двојицом дечака од којих је један црн, а други бео, јахачом, костуром, па још и плесом смрти, змијом, или било којом животињом психопомпом (коњем, псом, итд.), каже античка историографија.

Зао дух, костур, прекривен црном одеждом и капуљачом пребаченом преко главе у замаху обема рукама нишани жртву косом. Ово је вероватно и напознатија слика смрти, слика која је настала давно, јасна, упечатљива и сама по себи разумљива да и деца лако наслуте и препознају значење. То, опет, није коначна смрт, онај потпуни застој, барем не у сваком смислу, у симболици костура овај феномен пре изгледа обрнуто од опште познатог, као наговештај новог, облик новог живота. Костур из Веселове Анатомије има замишљен израз, ироничан осмех, показује знање онога ко је прешао у онострано, онога ко је проникнуо тајну.

Један запис о мистичном косачу каже како код себе има две лобање, мушку и женску, женску држи под ногом а мушка крунисана глава му је поред врха оштрице, около разбацане леже три руке, нога и кости, а главе које костур поседује задржавају израз лица као да су живе. Глава са десне стране носи краљевску круну, симбол владавине и моћи, способности и непоколобљивости да се од земаљског не одустане умирући. Лобања на левој страни још има женске црте лица и женске љупкости, са поруком да осећања не умиру, да душа воли и преко гроба. Руке које се дижу из земље, спремне на деловање, најављују да дело не може бити прекинуто, а ноге се нуде да наставе започето напредовање идеја, ништа не престаје, све се наставља.

Наша знања о смрти, ако то већ по себи не делује и тужно и смешно, увек су двосмислена, и то најмање. Мистици, којима ни лекари ни психолози на овом месту не противрече, приметили су да у сваком човеку, на свим нивоима постојања, једно поред другог постоје живот и смрт, то јест напетост између супротних животних сила.

Неко је једном рекaо да га не брине смрт него начин на који ће умрети. А куга је, у напону своје снаге, кажу, немилице уништавала људе да нису стизали накопати онолико гробних рака колико је мртвих било, па су их, мртве или полумртве, бацали у јаме које су на крају постале тесне и након њих заражене нису више ни сахрањивали него су их остављали да умру где су пали – ако је ко тога имао када да буде свестан. Чак је и папа аминовао дозволу да лешеве бацају у Рону. Ова болест је кренула из Азије, тачније из једне кинеске области.

Негде се на ову причу иронично надовезује и предање из кинеске митологије о постанку света, наиме, тамо је на почетку постојало само црно јаје чијим пуцањем се родио Пан-гу, први од свих живих бића; Пан-гу је стајао бранећи својим телом поновно спајање неба и земље, и када је умро од његових очију су се створили сунце и месец, као и инвентар дтугих ствари, и на крају, од бува у његовј коси постала су људска бића.

Током лета 1347. Ђеновљански трговци живели су са својим фамилијама у граду Кафи на Криму, данас град Федосија од око сто хиљада становника, када је место било нападнуто од стране Татара. Након дуготрајне опсаде коју су мештани Федосије превазилазили пружајући отпор, избијање болести на другој страни десетковало је Татаре. Причало се да је остатак одлазеће татарске војске у налету гнева катапултирао своје лешеве болесних жртава у град. Присутни трговци су летимице напустили Федосију и са својих дванаест бродова кренули пут родне Италије. Октобра те исте године у Месину је пристало свих дванаест бродова, посада је нађена како умире од непознате болести, оно што је остало од ње било је на умору.

Један очевидац описао их је болест након њиховог пристанака као болест која је скоро прогризла и прионула за кости. Како је куга са једног континетна прешла на други?

Рецимо овако: једрењаци којима су допловили трговци имали су поред људске посаде и животиње – путничке пацове, који су на једрењаку уживали бесплатну храну. Потом су се бродски пацови мешали са домаћим пацовима и међу њима купили буве заражене смртоносним клицама да би се на крају вратили на једрењак. Буве које су се гнездиле на кожи пацова имале су разлог да се нађу на пацовима, пиле су им крв такође ради хране. А када је куга уништила већину пацова буве су прешле на људе. Преживели пацови су по пристанку у Месину сишли с брода носећи са собом смтроносне буве. Одвећ слаба хигијена средњовековних градова помогла је пацовима и бувама у размножавању. И поново, када су пацови угинули, буве су прешле на људе и почеле се хранити људском крвљу. Због бува болест у литератури носи назив бубонска куга.

За мање од два месеца укупна популација Месине је преполовљена. До раног пролећа болест се преко луке раширила Италијом и досегла друге градове а да је у већини случајева на свим местима преполовила број живих. У јануару 1348. још један Ђеновљански трговачки брод испловљава носећи заразу у Марсеј. До лета исте године куга је стигла у Париз. Но, ту није стала. Потом се проширила на исток Немачке и север Енглеске, да би дошла до Лондона децембра 1348.

Време културног уздизања које је тада било на сцени у Европи доласком епидемије куге бива прекинуто.

Од 1347. па у наредних шест година цела Европа ће бити ухваћена таласом нове болести, а историчари тврде да је током епидемије настрадала трећина становништва. Постоје процене које су и горе.

Начини на који су многи у тадашње време схватали нову болест и начини на који су се против ње борили као да су изашли из некакве апокалиптичне панике и незнања. Људи су напуштали куће у градовима и бежали на село, у међувремену криминал је у таквим условима процветао, лопови су претресали и крали остављене куће и тако, као да само раде свој посао, излазили на улице по којима су на колским запрегама вукли натоварене лешеве поред низа врата премазаних црвеним крстом којим су означени заражени домови. Други су просто лумповали покушавајући да се забаве пре него што их болест стигне.

Куга је споља остављала утисаk нечег језивог. Зараженој особи су отицали лимфни чворови, долазило је до повраћања, искашљавања крви, повишене темературе и убрзаног дисања. Смрт би уследила три, четири или пет дана након заразе. Но ипак чини се да су гнојне отеклине биле горе од свега јер их је било по читавом телу, развијале су се под пазухом, на препонама и по врату, на свим лимфним жлездама. Отеклине су првобитно биле ружичасте а затим јаркоцрвене величине наранџе.

На улицама је било и оних који су се самокажњавали бичем сматрајући да је оно што им се дешава последица божије казне за нагомилане грехе. Бичевање је било један од начина да се спречи ширење куге. Али на тај начин су самобичеваоци, познати као флагеланти, заправо помогли ширење заразе. Лекари заштићени кожним маскама које личе на кљун птице иду около од зараженог до зараженог, они верују да маска напуњена биљем чисти ваздух и спречава кугу. У неким случајевима лекари су саветовали заражене да је болест излечива лежањем каткад на левом или десном боку. Један од начина борбе против куге био је и лек чији састав опсије бизарну беспомоћност, лекарски рецент је укључивао сецкане змије, десетогодишњу меласу, вино и преко 50 других састојака.

Други су потапали марамице у ароматична уља, носили талисмане, купали се у људском урину, постављали лешеве угинулих животиња у ћошкове домова, богатији су пили течно злато, сиромашнији пили цеђени гној или забадали пијавице на тело до пуштања крви или стављали мртве жабе на тело верујући да ће преко њих зацелити отрове.