Crtanje svetlom i kako je ono nastalo

Danas kada je fotografija široko rasprostranjena u dobu koje ne možemo da zamislimo bez reklama, dizajna i pokretnih slika, njena prošlost postaje zanimljiva i intrigantna – gotovo mitska. Kada sam počela da je istražujem, bila sam upozorena da je prepuna usamljenih junaka, spretnih varalica i, naravno, magije. Kako sama reč fotografija znači crtanje ili pisanje  svetlom ( phōs – svetlo i graphé – crtanje),  može li se  u samom nazivu očiglednije  i jednostavnije predočiti ono fantastično u ovoj radnji ? Ono što me je najviše interesovalo da saznam bilo je koja je to prva slika ikada iscrtana svetlom, na neki način to je pitanje Velikog praska u fotografiji.

Priču o fotografiji započinjem u Francuskoj, iako sam sigurna da bi me Englezi oštro prekorili zbog toga, delimično i s pravom zato što pojava fotografije nije fenomen koji pripada samo jednom delu Evrope, no Francuzima dajem malu prednost.

Zamislimo na trenutak sledeću atmosferu u ovoj zemlji : vladavina Luja Filipa (1830-1848),  kralja koji postaje tzv. „građanin- kralj“;  karakteristično za taj period jeste prosperiranje građanske klase i, kao rezultat toga, porast portretne umetnosti u slikarstvu – veća finansijska mogućnost da se kupi kičicom zabeležen momenat nečijeg bogatstva, mladosti, porodične raskoši  ili možda novorođenog deteta sa majkom i ocem ovekovečenim na  platnu u funkciji neopozivog dokaza postojanja ili uspomene. U ovome možemo primetiti večito nastojanje čoveka da „uhvati i zabeleži momenat“, što će biti glavni imperativ fotografskog medija.

U ovakvoj klimi razni pojedinci eksperimentisali su u oblastima hemije i fizike, svaki od njih doprineo je određenim otkrićem onome što će Joseph Nicephore Niepce zapravo uspeti da finalizuje. Pojedinačnih otkriča pre nastanka fotografije ima mnogo i praktično su se nizali vekovima. Tu se jasno vidi da je želja da se „uhvati slika“ kolektivna opsesija.

J. N. Nieps odrastao je u imućnoj porodici što mu je omogućilo da zajedno sa svojim bratom strastveno eksperimentiše na raznim naučnim poljima, ali u jednom je postao pionir – polje heliografije ( preteče današnje fotografije). Treba samo spomenuti glavne „sastojke“ ovog epohalnog otkrića i čitava stvar poprima alhemijsku konotaciju : bitumen, lavandino ulje, srebro, brom, kalaj, sunčeva svetlost… Za sve ovo bilo je potrebno pronaći adekvatnu meru i svaki sastojak imao je precizno kontrolisanu funkciju kako bi se slika pojavila i zadržala na ploči. Koristio je optiku koju je sam dizajnirao ( kasnije će to mnogo naprednije konstruisati Joseph Petzwal kao pionir u polju fotografske optike), takođe i cameru obscuru – najprostiji oblik fotoaparata, običnu drvenu kutiju sa jednom rupicom za svetlo.

Veliki korak čini kada odlučuje da fotoosetljivi materijal stavi u samu kameru.

Rezultat koji je dobio 1826. godine jeste prva zabeležena i sačuvana fotografija, heliografija kako je on tada nazvao, ili – slika iscrtana suncem- .

Posle ove prve sačuvane fotografije, sledi i niz drugih, manje ili više uspešnih, svakako neprocenjivih snimaka kada je u pitanju prošlost fotografskog medija.

Nakon smrti  brata, činilo se da je Nieps izgubio potrebnu volju za dalje istraživanje, te se 1829. godine udružio sa Luj Dagerom ( Louis Daguerre ) u radu na zajedničkim eksperimentima u ovoj oblasti, a ubrzo posle je umro, 1833. godine. Dager nastavlja da koristi njegove izume u sopstvenom radu. Uspeva da patentira novi izum nazvavši ga Dagerotipija i 1839. traži od Francuske da ga kupi. Dagerotipija je nastala zahvaljujući Niepsovom istraživačkom radu, ali Niepsovo ime nije bilo spomenuto u čitavom izumu, njegov sin nije dobio nikakvu novčanu naknadu, a Luj Dager uspeva da šarmira Francusku gestom poklanjanja dagerotipije narodu, te dobija novčanu isplatu od države kao i pozamašnu penziju. Dagerotipiju čini slika na ispoliranoj srebrnoj ploči koja liči na ogledalo. Treba zamisliti Dagera kao mađioničara koji na trgu u Francuskoj pred fasciniranim narodom predstavlja portrete uradjene za trideset minuta, portrete koji su u potpunosti realni i deluju kao zamrznuti trenuci u vremenu, zarobljeni u ogledalu. Suvišno je spomenuti da dagerotipija biva jako brzo rasprostranjena i da njena popularnost raste. Vremenom su se –ogledala- sa portretima počela držatii u kitnjastim ramovima, kutijicama napravljenim da nalikuju na mauzoleje za fotografije, čuvanim poput relikvija.

Otprilike u isto vreme kada je nastala dagerotipija, još jedan Francuz, Hipolit Bajard ( Hippolyte Bayard ), uporedo radi na sopstvenom fotografskom izumu. On razvija negative na papiru, za razliku od Dagerovog pozitiva na staklu. Iako Bajarovo otkriće biva potpuno nezavisno od Dagerovog, a prilično autentično, splet okolnosti ( i Dagerova snalažljivost ) presudili su da Dager prvi dođe do priznanja za fotografsko otkriće i prvi izloži komisiji i narodu svoj izum, ostavivši Bajara frustriranog i nepriznatog. H. Bayard u znak protesta tome pravi prvi autoportret ikada snimljen  – Ja kao utopljenik-  uz posvetu naučnom društvu Pariza :

„Leš koji ovde vidite je H. Bajara, izumitelja procesa čiji vam je rezultat ovim putem pokazan. Koliko mi je poznato, ovaj eksperiment uzeo mu je tri godine života. Vlada koja je bila toliko velikodušna prema gospodinu Dageru izjavila je da ne može ništa da učini za gospodina Bajara, te se nesrećnik namerno utopio.. Njegov leš je u mrtvačnici je već nekoliko dana, niko ga nije prepoznao niti sahranio. Dame i gospodo, budite spremni da uvredite vaša čula mirisa zato što, kao što vidite, ruke gospodina su već počele da se raspadaju…“

Zanimljivo je što Bajar manipulacijom na papiru zaista od sebe čini mrtvaca kome, se, dobijamo utisak, raspadaju ruke. Usitinu, prilično zanimljiv prvi autoportret ikada napavljen u ovom mediju.

Posle ovoga, tačnije u toku ovih dešavanja, dolazimo i do Velike Britanije.

Ser William Henry Fox Talbot je obrazovam i svestran plemić, član naučnog Kraljevskog društva. Među njegovim mnogim interesima je i zarobljivanje slike. Međutim, budući da ga zanima i biologija kao i ostale naučne discipline, zapostavlja svoj eksperiment i posvećuje se drugim oblastima. Čuvši za Dagerov izum, naprasno, gotovo takmičarski, nastavlja da intezivno radi na onome što će kasnije nazvati kalotipija ili talbotipija. Takođe pruža dokaz da je pet godina pre Dagera imao rezultata u ovom procesu, time postavši jedan od pionira fotografije. Englezi još uvek tvrde da je talbotipija starija od dagerotipije – pitanje ostaje nerazrešeno i diskutabilno. Ono što je probilo talbotipiju kao izum jeste to što je ona negativ, što znači da je moguće napraviti bezbroj kopija jedne iste fotografije, dok dagerotipija kao unikat i pozitiv to ne može. Kasniji  fotografski procesi biće negativ procesi upravo zbog ove pogodnosti. U odnosu na dagerotipiju, talbotipija je manje oštra i izgleda manje “živo”.

1850. godine će Frederic Scott Archer svojim otkrićem postepeno u potpunosti zameniti dagerotipiju – u pitanju je mokri kolodijumski proces. No, kako gospodin Arčer nije patentirao svoj izum, a ovaj se zbog te pogodnosti brzo razvija i preuzima popularnost ostalim tehnikama, Foks Talbot tužio je pojedince koji su ga koristili tvrdeći da je mokri kolodijum samo varijacija talbotipije, ali ubrzo postaje jasno da su to dva odvojena i nezavisna procesa koja postaju uporište za sve dalje fotografske postupke koji će nastati. Kolodijum je smesa čiji je glavni sastojak biljna celuloza, nanosi se na staklenu ploču i , u kombinaciji sa jodidom i bromidom, pravi emulziju koja je osetljiva na svetlo sve dok se ne osuši (oko desetak minuta)  – opet alhemijski momenat gde jedna supstanca poput celuloze dobija nove mogućnosti kombinovanjem i transformacijom.

Ovaj postupak bio je efektan koliko i smrtonosan, jedna greška prilikom senzibiliranja ili nanošenja emulzije mogla je biti fatalna za čovekova pluća.  Budući komplikovan, sam pospupak iziskivao je portabilne, mini laboratorije prilično zanimljivog i neobičnog izgleda koje bi putovale zajedno sa fotografom.

Treba istači jednu od prvobitnih uloga koju je fotografija imala u samom društvu u drugoj polovini devetnaestog veka kao već dovoljno razvijena tehnika.  Oko 1854. godine, Andre Eugene Disderi pravi takozvanu -carte de visite- , skraćeno CDV. Konstruišući aparat sa četiri objektiva koji pravi 4-8 snimka,  baca jednu naciju u pomamu za CDV. To su bile kartice različitih dimenzija sa nalepljenom fotografijom i služile su kao neka vrsta najranijeg oblika vizit karte. Takođe prvi oblik masovne produkcije u istoriji fotografije. Na njima bi bila slika onoga ko ih naručuje, portret u prostoru nameštenom tako da se vidi socijalni status na koji ukazuje neki detalj poput pera za pisanje, komada haljine, ili bogatog nameštaja.

Ovakva vrsta reklame brzo se proširila i Disderi se ubrzo obogatio. Poznate ličnosti imale su sopstvene CDV, neki i više kreativne od drugih, npr Aleksandar Dima sa ljubavnicom, grofica Castillone sa maskama, Lewis Caroll sa portretima dece itd. Nakon određenog vremena, počinju da se pojavljuju i drugi motivi na njima, poput kolažiranih kostima, leševa i pornografije. Zapravo, sve što je ljudsko oko želelo da zabeleži, a bilo je raznih pobuda, gotovo bizarnih. Nažalost, ne dovoljno, ovakva fotografija se uglavnom zadržavala na ustaljenoj portretnoj postavci. Većina primera ovde predstavlja odstupanja.

Došlo je do masovne proizvodnje CDV kartica, ali i do automatskog eliminisanja bilo kakvih naznaka umetničkog u fotografiji koja je poprimila narcisoidne i trivijalne oblike.  Disderijev odličan reklamni izum vrlo brzo zloupotrebljen je – uništio ga je koliko i proslavio. Disderi je završio u bolnici za mentalno obolele, u totalnom siromaštvu.

Na veliku sreću, uvek su postojali pojedinci poput Felixa Nadara koji su od početka tretirali fotografske tehnike kao potencijalna stvaralačka oruđa. Nadar je svojim inovativnim idejama bio jedan od prvih koji su iskoračili iz CDV klišea lišenih kreativnosti i usmerenih na čisto narcisoidno konzumiranje mogućnosti “beleženja”.  On je takođe bio inovator i naučnik pomalo neuobičajenih sklonosti, napravio je veliki balon za letenje, inspirisan Žil Vernovom knjigom i zapamćen je kao veliki ekscentrik. Nadar je bio usamljeni pojedinac, pionir u ambiciji da fotografiše estetski  pročišćene, psihološke portrete poput Bodlerovog, Kurbeovog, Lista, Dime i mnogih drugih.

Zaustavljam se na prvoj polovini 19. veka i nagoveštavam da će put fotografije od naučnog izuma do umetničkog medija biti dugačak, svakako i zanimljiv.

Sledeći nastavak

Za P.U.L.S.E:  Luna Jovanović

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  Fotografija, Istorija, Luna Jovanović, Umetnost