Da li će veštačka inteligencija okončati masovnu migraciju i epohu liberalizma?

.

Malo poznati konzervativni nemački autor Tomas Vangenhajm iznosi niz dalekosežnih teza o nekim od najvažnijih pitanja ove epohe u svom novom spisu pod naslovom Kraj doba migracija i ukidanje liberalizma putem veštačke inteligencije [Das Ende des Migrationszeitalters und die Rückabwicklung des Liberalismus durch Künstliche Intelligenz]:

Kraj masovne imigracije u ekonomski visoko razvijene zemlje Zapada

Kraj epohe liberalizma

Krah srednje klase i njenog političkog značaja

Povratak jasnih staleških razlika i neke vrste feudalnog poretka

Regresija feminizma.

.

Stvarni razlog za masovnu imigraciju u visoko razvijene zapadne zemlje

.

Autor u prva dva poglavlja zauzima perspektivu ekonomskih i političkh elita ekonomski visoko razvijenih zapadnih zemalja u pokušaju da odgovori na pitanje – zašto je, iz njihove perspektive, uprkos svim problemima do kojih dovodi, masovna imigracija uglavnom niskokvalifikovanih ljudi iz siromašnih zemalja itekako poželjna?

Elitama na čelu visoko razvijenih privreda (pre svega Nemačka, SAD, Francuska, Velika Britanija, ali i neke druge, manje) je takva imigracija neophodna radi rasta ukupnog BDP. Ne nužno BDP po stanovniku, već ukupnog BDP – elitama ne smeta kada prisustvo imigranata u ekonomiji dovodi do smanjenja ekonomskog standarda grupa građana iz određene klase ili određenih profesija, kao ni do smanjenja BDP po stanovniku uopšte.[1] Ukupno povećanje BDP je elitama potrebno radi državnog budžeta iz kojeg se finansiraju izgradnja i održavanje razgranate infrastrukture, državna birokratija, stajaća vojska i projektovanje moći u inostranstvu na različite načine (ekonomske, vojne, diplomatske). Ekonomska nadmoć je veoma važna i zato što ona u slučaju rata biva prevedena u vojnu nadmoć.

Autor prezentira kratku istoriju imigracije u Francusku, kao prve industrijalizovane zapadne nacionalne države koja ju je iskusila. Francuska je, naime, usled ranijeg nastupanja sekularizma, prva među velikim evropskim nacijama iskusila značajno smanjenje stope fertiliteta, još u prvoj polovini devetnaestog veka (1830. godine ca. 3.6). Nemačka, je sa druge strane, održavala visoku stopu fertiliteta od prosečno petoro dece po ženi kroz čitav devetnaesti vek. To je rezultiralo time da je Nemačko carstvo 1914. godine imalo za dve trećine više stanovnika nego Francuska (67 miliona naspram 40 miliona), što mu je osiguralo ekonomsku, industrijsku i vojnu nadmoć u odnosu na Francusku. I do populacije od 40 miliona Francuska je došla (i tu brojnost uspela da održi do 1914.) pre svega zahvaljujući 4,3 miliona doseljenika u periodu od 1850. do 1914. godine.[2] Dakle, Francuska je bila prva useljenička zemlja među velikim industrijalizovanim evropskim državama.

Na pitanje zašto elite upravo imigraciju koriste za nadomešćivanje nedostatka stanovništva usled smanjenja fertiliteta, Vangenhajm, navodeći primere iz istorije Francuske i Nemačke, odgovara: Zato što alternativne mere, naime, mere podsticanja fertiliteta (pro-porodična politika, bračni zajmovi, promovisanje materinstva, etc.) nisu postigle potrebne rezultate.

Prema Vangenhajmu, zapadne elite su podsticale masovnu imigraciju tokom proteklih decenija zato što nisu htele da budu uskraćene za radnu snagu tih ljudskih resursa, za koju su očekivali da će svakako biti bolje i produktivnije iskorišćena u zapadnim visoko razvijenim ekonomijama nego u siromašnim i ekstremno siromašnim ekonomijama iz kojih imigranti dolaze. Autor citira jedan plakat CDU-a ‘U Nemačkoj danas radi više ljudi nego ikad ranije‘.[3] Do kraja Drugog svetskog rata ekonomski i tehnološki razvijene zemlje su do dodatnih ljudskih (i drugih) resursa dolazile putem vojnog okupiranja i kolonizacije manje razvijenih i nerazvijenih zemalja, a nakon Drugog svetskog rata putem organizovanja i podsticanja imigracije. Vangenhajm stoga migraciju naziva ‘u unutrašnjost prenetim ratom elita za osvajanje sveta‘[4].

Kod primanja izbeglica i migranata iz zemalja trenutno ili do nedavno zahvaćenih ratom ili iz prosto nefunkcionalnih i siromašnih država, radi se, prema autoru, pre svega o spašavanju radne snage. Elite ne žele da dopuste da ta radna snaga ostane u državama u kojima ne može da bude iskorišćena uopšte, ili ni blizu u onoj meri u kojoj može da bude iskorišćena u visoko razvijenim ekonomijama zapada.[5] Iz tog razloga, iz perspektive elita, glad i ratovi u Africi i na Srednjem istoku ne smeju biti sprečeni smanjenjem stope fertiliteta, već te viškove ljudi treba transportovati u razvijene zapadne zemlje, ukazuje autor.[6]

Dakle, glavni pokretač masovne migracije u bogate zapadne zemlje je ekonomski interes elita. I stoga će upravo krupne promene u ekonomiji i na tržištu rada biti onaj neumoljiv faktor koji će silom ekonomske logike dovesti do zaustavljanja imigracije i do remigracije.[7]

.

Kraj mentalnog napornog rada i krah srednje klase i hipertrofiranog akademskog sloja

.

Taj faktor je veštačka inteligencija (dalje u tekstu: VI), odnosno njena primena u području mentalnog napornog rada [geistige Fleissarbeit].

Autor tvrdi da je prosečno inteligentan čovek sve manje potreban ekonomiji[8]. U budućnosti biće važniji ispodprosečno inteligentni i iznadprosečno inteligentni.

Autor primećuje da VI znači prelaz iz mehaničke automatizacije u mentalnu automatizaciju – automatizaciju procesa mentalnog rada. To će, tvrdi on, značiti kraj mentalnog napornog rada.[9]

Prema autoru, milioni ljudi danas u bogatim zapadnim ekonomijama rade kancelarijske poslove i veruju da ono što rade predstavlja mentalni rad [geistige Arbeit], iako to nije tačno, jer to što oni rade jednako dobro ili bolje, i pritom brže i mnogo jeftinije može da obavlja veštačka inteligencija.[10]

Vangenhajm se u svojoj prognozi poziva na procene Goldman-Sachs-a i Pricewaterhouse-a, prema kojima će do sredine 2030-ih 25%, odnosno 30% radnih mesta – pre svega kancelarijskih sa srednje visokom platom – biti preuzeto do strane VI.[11]

Dok su fizički i industrijski radnici, koji su tokom dvadesetog veka bili zamenjeni mašinama koje su automatizovale fizički rad, većinom uspevali da se popnu na viši stupanj na tržištu rada preuzimanjem novih, fizički lakših poslova poput kancelarijskih, službenici na poslovima mentalnog napornog rada, čije će poslove preuzeti VI, neće imati tu opciju (sem retkih izuzetaka), smatra autor.[12]

‘Nalazimo se ekonomsko-istorijski na najdrastičnijoj tački koju čovek od početka industrijalizacije može razaznati, naime onoj na kojoj evropski čovek više ne može da prati korak napretka njegove sopstvene tehnike!‘[13] Vangenhajm smatra da će proces automatizacije, koji on razume kao proces industrijalizacije, time biti završen, što će dovesti do okretanja točka društvene istorije pravo natrag u predindustrijsko doba.‘[14]

Primena VI u području mentalnog napornog rada, značiće i kraj vrednovanja učenja napamet, kao i vrednovanja onih koji su bili ’prinudno akademizovani’ [zwangsakademisiert].[15]

Autor u ovom odeljku govori bez ustezanja:

‘Budućnost više nema mesta za te, za mišljenje nesposobne, ali sa diplomom i masterom opremljene simulante intelekta.[16]‘

‘To će biti čišćenje u prethodnim generacijama hipertrofiranog širokog akademiziranja takvih razmera da će snovi čitavih generacija profesijski propasti.‘[17]

‘Tada će čitava generacija fakultetski obrazovanih sedeti na ulici i cvileti pred izgledom da će po prvi put u životu morati da stvarno budu produktivni.‘[18]

‘Jedna sa lepim obećanjima kupljena generacija srednjeinteligentne omladine će tada postati opozicija koja zna samo za jedno osećanje: ‘Prevarili su nas! I sada bivamo eksploatisani!‘‘[19]

Njihovim sposobnostima i učinkom nezasluženo relativno blagostanje pripadnika srednje građanske klase, bilo je moguće tokom perioda od najviše 100 godina i tome sa prodorom VI u svet mentalnog rada dolazi kraj, tvrdi Vangenhajm.

‘Jedan ceo sloj službenika će odjednom postati suvišan, biće zamenjen! To je kraj cele jedne klase stanovništva: one koju, konačno, nazivaju srednjim slojem, a povremeno građanskim, i koji nisu bili ništa drugo nego radnici 19. veka koji su se nepravedno uspeli.‘[20]

Lament iksera, a naročito milenijalaca i generacije Z nad činjenicom da je široki sloj srednjekvalifikovanih pripadnika bumerske generacije za svoj rad dobijao znatno više nego oni, previđa da je to bilo moguće samo u jednom periodu od 50 do najviše 100 godina, te da su oni za svoj učinak dobili više nego što su zaslužili i da je njihov udoban srednjeklasni položaj bio posledica njihove privilegovanosti, smatra autor.[21]

‘Taj srednji sloj je bio srednji sloj samo zato što je služio kao kratkotrajna zamena [Ersatz] za srednji duhovni nivo koji je tek trebalo automatizovati.‘[22]

‘Mediokritetski duh je automatizovan i tera ove ‘privremene radnike‘ dvadesetog veka natrag u njihove nasleđene, niže profesije.‘[23]

Vangenhajm zaključuje da će prodor VI u svet rada dovesti do stavljanja industrijalizacije u rikverc – ne u tehničkom smislu, već u smislu njenih društvenih efekata.[24] Prema njemu, prodor AI u svet rada će dovesti i do kraja liberalnog društva i povratka neke vrste feudalizma. Dovešće i do kraja doba migracija i početka remigracije.[25]

Uspon srednjekvalifikovanih iz sektora poslova sa niskim kvalifikacijama u srednji sektor tokom dvadesetog veka, doveo je do praznine u nižem sektoru rada, koja je morala biti popunjena migrantima (zbog nedovoljnog fertiliteta).[26]

Sa prodorom VI u svet mentalnog rada za tim više neće biti potrebe. Jer će srednjekvalifikovani, nakon što VI preuzme njihove poslove srednjeg sektora, morati da prihvate poslove iz nižeg sektora rada.[27]

Kako će oni onda obavljati te poslove, neće više biti potrebe za migrantima, koji su u najvećem broju dosad obavljali te poslove.[28] Fabrike jeftinih proizvoda su zbog strogih ekoloških regulativa i troškova premeštene u zemlje jeftine ili relativno jeftine radne snage, tako da ni na takvim poslovima za migrante neće biti mesta.[29] Isto važi i za poslove u nižem uslužnom sektoru. Zbog višestrukog smanjenja srednje klase, doći će i do smanjenja broja radnih mesta u tom sektoru, jer njegove klijente čini većinom upravo ta klasa, tvrdi autor. Kako poslovi nižeg uslužnog sektora postoje većinom zato što njihove usluge traže pripadnici srednje klase koji obavljaju poslove srednjeg sektora, sa drastičnim smanjenjem njihovog broja, doći će nužno i do korespondirajućeg smanjenja broja uslužnih poslova iz nižeg sektora. Biće, stoga, mnogo manje radnih mesta na poslovima poput frizera, raznih prodavaca, radnika u salonu lepote, i tome slično.[30]

Vangenhajm na osnovu navedenih razmatranja zaključuje da će se pokazati da je masovna migracija bila jedno prelazno rešenje za popunjavanje privremenog manjka radne snage u visoko razvijenim ekonomijama Zapada. Sledeći taj zaključak, on takođe dolazi na pomisao da je smanjenje fertiliteta evropskih naroda ispod nivoa održanja postojeće brojnosti populacije moglo zapravo biti posledica instinktivnog predosećanja skorog pada potražnje za radnicima.[31]

Pripadnici srednje klase kancelarijskih radnika dosad uglavnom nisu bili u konkurenciji sa migrantima za radna mesta, ali će se u toj situaciji naći nakon što usled efekata VI na tržište rada budu primorani da prihvate poslove iz nižeg sektora rada. Tada će sukobi između migranata i domaće populacije eskalirati (nalik onome što se od pre nekoliko meseci događa u Velikoj Britaniji i Irskoj).[32]

Prema autoru, preuzimanje poslova iz nižeg sektora rada od strane srednjekvalifikovanih dovešće do značajnog poboljšanja kvaliteta rada na poslovima nižeg sektora, i stoga i do povećanja vrednovanja tih poslova. Vangenhajm smatra da okolnost da će oni za te poslove često biti na ovaj ili onaj način prekvalifikovani nije razlog za žalbe, već upravo uslov za zaista dobro ili čak odlično obavljanje tih poslova.

‘Samo industrijski robot ne mora da radi ništa više nego što je za njega u jednom striktnom radu na pokretnoj traci isplanirano. Jedan produktivan čovek bi trebalo da može znatno više – da ima dublji uvid, da procenjuje sa većom širinom – nego što usko ograničenje njegove profesije najpre dozvoljava da se nasluti.‘[33] ‘Ta bravura, naime to preispunjavanje svih zahteva, je jednom bilo motor i sjaj Evrope. I kao takvo će se vratiti. To će biti Evropa budućnosti.‘[34]

‘Dobrih vesti ima za telesno vredne, sposobne i vešte, kao i za duhovno zaista nadarene. Ko nije telesno vredan i sposoban, ali je samo osrednje inteligentan, biće iz svog socijalno-liberalnog sna grubo probuđen‘,[35]upozorava autor.

I to neće dovesti samo do kuknjave i razočarenja, dodaje on, već i do pozitivnih društvenih posledica. Oni će tada morati da budu delatni na polju koje odgovara njihovom duhovnom nivou, i tu će dovesti i do, kako je već navedeno, određenih poboljšanja u procesu i kvalitetu rada.[36] To će, prema autoru, dovesti i do prevazilaženja rasprostranjenog nihilizma među tim slojevima stanovništva.[37] Reč je o nihilizmu izazvanom besmislenim, deprimirajućim, kancelarijskim ‘bullshit poslovima‘ [bullshit jobs] o kojima je pisao David Graeber, koji dovode, između ostalog, do ‘bored out‘ sindroma.

.

Povratak staleškog poretka

.

Prema autoru, nakon preuzimanja srednjeklasnih poslova mentalnog napornog rada od strane VI, imajući na umu da su poslovi fizičkog rada u industriji u velikoj meri već preuzeti od strane robota i automatizacije, doći će do povratka društvenog poretka nalik onom iz predindustrijskog vremena.[38]

‘I, kao što je bez bundes-građanina liberalizam posleratnog vremena nezamisliv i sa njim pada i čitav moderni stil života, tako sa padom industrijskog radnika pada i industrijsko društvo kao celina. Nakon ove VI-transformacije naći ćemo se ponovo, stoga, ne u 1950. godini, ne u 1870. godini, već zaista u 1820. godini, dakle u Geteovom vremenu!‘[39] Autor tvrdi da taj obnovljeni staleški poredak neće, naravno, biti istovetan onom iz predindustrijske epohe, ali će se sa njim ‘podudarati u osnovnim tendencijama‘.[40]

Radnici i veći deo današnjih pripadnika srednje, građanske klase će, smatra on, u pogledu društvenog statusa tada biti svedeni na nivo seljačkog staleža i zanatlija iz osamnaestog veka.[41]

Kako je udeo žena zaposlenih na poslovima mentalnog napornog rada (u odnosu na broj zaposlenih žena uopšte) veći nego udeo muškaraca[42], žene će biti u većoj meri pogođene preuzimanjem ovih poslova od strane VI. To će prema autoru, dovesti do povratka rodnih odnosa iz vremena devetnaestog veka i do prilične regresije feminizma, utoliko što je, kako navodi, savremeni feminizam u velikoj meri bio omogućen širokom pristupačnošću takvih srednjeklasnih poslova ženama.[43]

Autor polaže velike nade u mnogo manji, preostali deo građanstva koji će uspeti da se održi iznad jaza stvorenog prisustvom veštačke inteligencije na tržištu rada. Taj sloj će, tvrdi Vangenhajm, biti spreman da zauzme pozicije realpolitike bez obaziranja na ‘strašljive i pokorne poglede‘[44] nekadаšnje široke pseudo-srednje klase. On smatra da će taj preostali gornji sloj građanstva biti dovoljno smeo za velike ambicije i veću ulogu u društvu, za razliku od današnjeg sitog, hedonističkog, srednjeklasnog ‘poslednjeg čoveka‘ (Niče). Taj sloj višeg građanstva, VI jazom jasno staleški odvojen od širokog sloja radnika, delovaće uzorno i podsticati stremljenje ka višem.[45]

‘Šanac inteligencije‘ kojim će dominirati VI, veći deo nekadašnje – ‘lažne‘ – srednje klase, koja je u međuvremenu bila primorana da preuzme poslove iz nižeg sektora rada, neće uspeti da premosti[46]. To će, prema autoru, biti ‘neprobojna klasna barijera‘, kakvu nismo imali ‘još od staleškog društva iz perioda pre pupajućeg liberalizma u devetnaestom veku.‘[47]

Zaključna razmatranja

.

Autorova ocena o širokoj srednjoj klasi kao o nečemu što je ne samo privremenog karaktera, već i istorijska aberacija upućuje na izvestan afinitet prema staleškom poretku, kao i na smisao za istorično posmatranje društvenih formacija i razumevanje istih kao cikličnih. Građanska klasa je u određenim uslovima nastala tokom moderne epohe, dostigla veliki uspon i čak i sprovela političke revolucije. Postala je veoma važan društveni, politički i kulturni činilac. I, sada, gubi na značaju.

Postavlja se pitanje, zašto bi u slučaju smanjenja veličine srednje klase za, recimo, polovinu došlo do obnove upravo, uslovno rečeno, feudalnog, a ne nekog drugog ranijeg poretka? Pritom, treba imati na umu da autor ne predviđa povratak feudalnog plemstva, već povratak uticajnog višeg građanskog staleža, (i iz njega prozilazeće više Bürgerlichkeit) nalik onom iz vremena kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka (Jahrhundertwende). Veliko smanjenje brojnosti srednje klase (nakon svetskih ratova, e.g.) istorijski je doprinosilo rastu ideoloških masovnih pokreta poput fašizma i komunizma. Odgovor koji iz Vangenhajmovog spisa proizilazi je – zato što bi u scenariju koji on opisuje krivac za krah srednje klase bila IT tehnologija, a ne svetski rat ili mahinacije političke ili internacionalne finansijske elite. Koga bi levičarski ili desničarski političari, koji bi u slučaju ostvarenja takvog scenarija pokušavali da pridobiju podršku brojnih nekadašnjih pripadnika srednje klase, onda mogli da okrive za njihov pogoršan socijalno-ekonomski položaj? Veštačku inteligenciju?

Ja sam mišljenja da evropske zemlje, naročito one visoko ekonomski razvijene, uopšte nemaju manjak radne snage, već imaju višak radne snage zaposlene na ‘bullshit‘ kancelarijskim poslovima[48], koji postoje uglavnom samo radi održavanje stope zaposlenosti veštački visokom i postizanja privida niske stope nezaposlenosti[49]. Tome je išla naruku i okolnost da je prevelikom broju ljudi u proteklih trideset-četrdeset godina dopušteno da steknu fakultetsku diplomu i sa njom i uverenje da im pripadaju srednjeklasno, ‘građansko‘ zaposlenje i status.

Procenjuje se da će većina poslova koji se sastoje od unosa podataka i administrativnih zadataka, i 30-50% poslova netehničke korisničke podrške i onih poslova tehničke podrške koji se sastoje od rešavanja uglavnom jednostavnih problema i zadataka, biti ukinuto usled primene VI.  Procenjuje se da je dosad već trećina prevodilačkih i copywriter poslova preuzeta od strane VI.

Trend sadašnjice je uopšte samousluživanje: Samouslužne kase u supermarketima, samouslužna kupovina i izmena karata za prevoz preko vebsajta transportne kompanije ili njenih automata na stanici; aparati za samouslužno pripremanje kafe; samouslužne praonice veša; male prodavnice bez osoblja; govorni automat na koji ste neizbežno upućeni kada zovete korisnički centar vašeg internet ili mobilnog provajdera, čija svrha je da na što veći broj pitanja korisnika pruži odgovor na osnovu informacija dostupnih u databazi i odgovora korisnika na od strane automata postavljenih pitanja, kako bi broj upita koji zahtevaju razgovor sa agentom korisničke podrške bio što je moguće manji.

Tvrdnje koje se iznose već desetak godina da je Nemačkoj svake godine ‘neophodno‘ 400 000 dodatnih radnika kako bi se sprečili ‘kolaps penzionog sistema i socijalnog fonda‘ i ‘ekonomska stagnacija‘ (pa, šta ako bi par godina, kao što se niz puta, usled ciklične prirode kapitalističke ekonomije, tokom moderne evropske istorije desilo, privreda jedne bogate zemlje zaista i bila u stagnaciji?), Francuskoj 200 000, Italiji 400 000, su, po mom mišljenju, obična propaganda kojom se opravdava masovna imigracija većinom sa evropskim kulturama kulturno i svetonazorski nekompatibilnih migranata sa niskim ili nikakvim profesionalnim i obrazovnim kvalifikacijama u te zemlje. U vremenu velikim delom automatizovanog fizičkog rada (čija automatizacija pritom nije završena) i, postepeno, očekuje se, sve više putem VI automatizovanog mentalnog rada, u ekonomski visoko razvijenim zemljama ne može postojati značajan nedostatak radne snage.

Slažem se sa autorovom kritikom – kako je on to ispravno formulisao – hipertrofiranog akademiziranja stanovništva. Ne razumem savremenu težnju ka bezuslovnom povećanju stope fakultetski obrazovanih građana, kao faktoru koji navodno nužno vodi ka boljim opštim ekonomskim ishodima.

Početkom dvadesetog veka procenat stanovnika sa fakultetskim obrazovanjem u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji bio je manji od 1. Pritom, period od pola veka između Austrijsko-pruskog i Prvog svetskog rata u Evropi je poznat po velikom broju važnih pronalazaka, naučnih otkrića, kao i privrednom rastu koji nije bio manji od onog u zapadnoj Evropi između e.g. 1967 i 2015 godine. Navedimo neke od važnih izuma i naučnih otkrića u Evropi iz tog perioda: Generator i transformator električne energije, gramofon, telefon, bežični telegraf, radio, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i automobil, rashladna tehnika, video-kamera i film, Mendelove pravilnosti nasleđivanja, Kohovi postulati i druga fundamentalna otkrića u mikrobiologiji, radioaktivnost, rentgen zraci, otkriće elektrona, specijalna teorija relativnosti, etc. Taj period je doneo velike doprinose i u humanističkim i umetničkim disciplinama: zasnivanje psihologije, psihoanaliza, impresionizam, ekspresionizam, filozofski iracionalizam, fenomenologija, nadrealizam, modernizam, art nouveau, kubizam, prve građevine modernističke arhitekture, etc. Sva ta i brojna druga manje poznata postignuća ostvarena su u društvima u kojima je broj fakultetski obrazovanih građana činio manje od 1%, što je obrazovni nivo koji je, posmatrano iz perspektive 21. veka, prilično nizak. Dakle, itekako je bilo moguće stremiti visoko i postizati stvari od fundamentalnog i dalekosežnog značaja u oblastima tehnologije, prirodnih nauka, humanističkih nauka i umetnosti, bez ičega nalik današnjim velikim grupama diplomiranih politikologa, sociologa, ekonomista, menadžmentologa, pravnika, filozofa, antropologa i diplomaca ‘rodnih studija‘.

Neko bi mogao da upita: kako je to bilo moguće sa ca. četrdeset puta manjim brojem fakultetski obrazovanih u ukupnom stanovništvu nego u periodu od početka ovog veka? Tako što su ta postignuća, onda kao i u ranijim i kasnijim epohama, bila proizvod onih čija je inteligencija znatno iznad proseka, visoka i veoma visoka. Koncentracija intelektualno nadarenih među studentima i diplomcima fakulteta i tehničkih škola je tada, međutim, morala biti bar nekoliko puta veća. Ta okolnost je omogućavala održavanje nastave i uopšte studija na znatno višem, zahtevnijem nivou, a efekti uzajamnog podsticanja studenata su stoga bili mnogo snažniji. To, naravno, nije moguće kod savremenog masovnog studiranja, u kojem nivo diskusije i studija nužno biva diktiran prosečnim nivoom intelektualnih sposobnosti kao što su učenje, shvatanje, analiza, sinteza, zaključivanje i formulisanje.

Enormno povećanje procenta fakultetski obrazovanih u proteklih četrdeset-pedeset godina (trenutno 32% u Nemačkoj, ca. 40% u Francuskoj) u odnosu na period pre 1945. doprinelo je snižavanju nivoa fakultetskog obrazovanja, a može se tvrditi i da je na izvestan način doprinelo povećanju nezadovoljstva u društvu, jer prosto nema ni izbliza dovoljno onakvih poslova kakve brojni pripadnici velikog akademskog sloja smatraju da zaslužuju. To je među pripadnicima tog sloja dovelo do frustracija usled izneverenih očekivanja u pogledu njihovog klasnog položaja. Neki su u prevelikom broju takvih diplomaca fakulteta društvenih nauka i književnosti koji su diplomirali tokom dvehiljaditih i ranih dvehiljadedesetih videli razlog za društvene nemire u SAD u proteklih pet do deset godina.[50]

Usled napretka veštačke inteligencije i uvećanja oblasti njene primene, značajno smanjenje broja radnih mesta na poslovima mentalnog napornog rada je neizbežno. Na mnogim takvim poslovima vreme provedeno u efektivnom radu je nekoliko puta kraće od dužine smene, i ima mnogo praznog hoda i zadataka koje je moguće automatizovati i obavljati bez upotrebe ljudskog intelekta. Da li će se navedene prognoze velikih konsultantskih kuća, na koje se Vangenhajm oslanja, o smanjenju ukupnog broja radnih mesta za  25 – 30 % (ca. 2/3 kancelarijskih radnih mesta mentalnog napornog rada) u narednih desetak godina, ostvariti, ostaje da se vidi.

.

za P.U.L.S.E:  Bojan Viculin

.

[1]      T. Wangenheim, Das Ende des Migrationszeitalters und die Rückabwicklung des Liberalismus durch Künstliche Intelligenz, Schmidtsche Verlagsbuchhandlung, Waltersdorf, 2024, S. 20-22.

[2]      https://www.britannica.com/place/France/Immigration

[3]      T. Wangenheim, Das Ende des Migrationszeitalters und die Rückabwicklung des Liberalismus durch Künstliche Intelligenz, Schmidtsche Verlagsbuchhandlung, Waltersdorf, 2024, S. 20.

[4]      Ibid., S. 28.

[5]      Ibid.

[6]      Ibid.

[7]      Ibid., S. 29.

[8]      Ibid. S. 35-36.

[9]      Ibid., S. 36.

[10]     Ibid. Autor dodaje i da oni sami to naslućuju.

[11]     Ibid., S. 42.

[12]     Ibid., S. 38.

[13]     Ibid., S. 40.

[14]     Ibid.

[15]     Ibid., S. 48.

[16]     Ibid.

[17]     Ibid.

[18]     Ibid.

[19]     Ibid., S. 49.

[20]     Ibid., S. 41.

[21]     Ibid., S. 42.

[22]     Ibid.

[23]     Ibid.

[24]     Ibid.

[25]     Ibid.

[26]     Ibid., S.44.

[27]     Ibid.

[28]     Ibid.

[29]     Ibid.

[30]     Ibid.

[31]     Ibid., S. 44.

[32]     Ibid., S. 51-53.

[33]     Ibid., S. 47.

[34]     Ibid., S. 47.

[35]     Ibid., S. 49.

[36]     Ibid., S. 50.

[37]     Ibid.

[38]     Ibid., S. 53.

[39]     Ibid., S. 54.

[40]     Ibid.

[41]     Ibid., S. 54.

[42]     Autor citira podatak iz istraživanja Fondacije Friedrich Ebert ‘Frauen, Automatisierung und die Zukunft der Arbeit‘, da će 21% više žena nego muškaraca biti pogođeno VI automatizacijom.

[43]     Ibid., S. 57-58.

[44]     Ibid., S. 56.

[45]     Ibid.

[46]     Ibid. S. 58-59.

[47]     Ibid., S. 59.

[48]     Opise i klasifikaciju takvih poslova možete naći u knjizi: D. Graeber, Bullshit jobs: a theory, Penguin books, London, 2019.

[49]     Ibid.

[50]https://www.noahpinion.blog/p/the-elite-overproduction-hypothesis

  Bojan Viculin, Društvo, Ekonomija, Politika, Sociologija, Tomas Vangenhajm