Džon Bojn – Dečak u prugastoj pidžami

Džon Bojn – Dečak u prugastoj pidžami

Dečak u prugastoj pidžami je (The Boy in the Striped Pyjamas) roman koji je 2006. godine objavio irski autor Džon Bojn (John Boyne). Već 2008. godine je snimljen i istoimeni film, koji je, uprkos teškoj temi kojom se bavi, i dalje veoma aktuelan i omiljen.

O čemu se zapravo radi? Priča počinje 1942. godine u Berlinu. Bruno, dečak iz čijeg ugla pratimo celu priču, u svojoj sobi zatiče kućnu pomoćnicu kako pakuje njegove stvari u kofere. Saznajemo da je njegov otac dobio unapređenje, te da čitava porodica mora da se seli iz Berlina u novu kuću. Nova kuća je u “Ajšicu”, jer kako Bruno kaže “Firi” ima velike planove za njegovog oca. Naravno, jasno je kada se čita između redova da je “Ajšic” zapravo jedan od najozloglašenijih logora – Aušvic, a da je “Firi” niko drugi do glavom i bradom Adolf Hitler (koji im dolazi na večeru i Bruno zaključuje da je najneprijatniji čovek koga je upoznao).

U svakom slučaju, kuća u “Ajšicu” je manja od one u Berlinu, a Bruno nema čime da se zabavi i nema u novom okruženju sa kim da se igra (osim njegove starije sestre Gretel, nema druge dece). Međutim, budući da je veoma radoznao dečak i da želi da postane istraživač (kao Kolumbo ili Amerigo Vespuči), Bruno traga za avanturama i pored svoje kuće otkriva sasvim novi svet, koji se nalazi iza visoke ograde. Tamo žive neobični ljudi u prugastim pidžamama i kod Bruna se javljaju brojna pitanja: ko su ti ljudi i zašto su po ceo dan u pidžamama? Na kraju, zašto žive iza ograde?

Tokom jednog od svojih istraživanja Bruno upoznaje Šmuela, dečaka koji živi sa druge strane ograde. On takođe ima devet godina (u filmu osam) i čak se ispostavi i da su rođeni istog dana – 15. aprila 1935. Između njih dvojice se rađa neobično prijateljstvo. Oba dečaka su svesna koliko je njihovo druženje neobično: sa starim prijateljima oni su, na primer, igrali fudbal; Bruno i Šmuel samo sede i pričaju. Ipak, obojici se sviđalo takvo prijateljstvo: i jedan i drugi bili su manje usamljeni.

Iako priča u suštini nije zasnovana na istinitom događaju (pod “istinitim događajem” mislim na prijateljstvo između Bruna i Šmuela), činjenica je da je komandant koji je živeo u Aušvicu poveo svoju porodicu u novu kuću – a imao je petoro dece. Pitanje je kako je život na takvom mestu mogao na njih da utiče. Kroz knjigu se nekoliko puta pominje kako je Brunova majka nezadovoljna što joj deca rastu na takvom mestu.

Dečak u prugastoj pidžami je knjiga napisana vrlo jednostavnim stilom – neki nastavnici je čak koriste kako bi deci približili priču o Holokaustu (a da ih pritom mnogo ne uplaše). Pa ipak, ova knjige je dobijala i negativne kritike, uglavnom zbog nekih nedoslednosti koje čitalac teško može da ne primeti. Na primer, Bruno i Šmuel pričaju “preko ograde” – zaista nisam mogla a da se ne zapitam kako se Šmuel tako slobodno šeta po Aušvicu i kako je moguće da niko od stražara to ne primećuje? U filmu postoji scena u kojoj njih dvojica igraju šah, što može, po nekim kritičarima, da stvori iluziju kod dece o tome kako je izgledao život u logoru. Na kraju, mnogi su primetili i da u Aušvicu nije mogao biti dečak od devet godina – svi koji nisu bili dovoljno stari ili sposobni da rade, odmah bi bili poslati u gasnu komoru. Ipak, prema nekim podacima, u Aušvicu je bilo i dece, uglavnom dečaka – smatra se da su uglavnom tu bili kao “maskote”.

Pa ipak, bez obzira na greške koje su se, verujem slučajno, našle u samoj priči, Dečak u prugastoj pidžami jeste knjiga o humanosti i dobroti. Ono što je zapravo čini tragičnijom jeste upravo taj naivni, dečiji pogled na svet: koliko Bruno ne razume zašto je “Firi” toliko važan; on ne razume zašto mora da se seli, zašto postoji ograda, ni zašto je toliko ljudi iza nje. Takođe, on nema predstavu koliko je težak život “iza ograde”: on smatra da je Šmuel srećan jer nema stariju sestru koja mu dosađuje. Kada mu otac kaže da ti ljudi iza ograde “zapravo nisu ljudi”, Bruno to ne shvata; on ne razume zbog čega se Šmuel razlikuje od njega – osim što je mnogo mršaviji.

Poslednje rečenice u knjizi su takođe jednostavne, ali veoma snažne: “Naravno, sve ovo se dogodilo pre mnogo, mnogo godina, i ništa nalik tome neće se više nikada ponoviti. Ne danas. Ne u ova vremena.” Da li autor smatra da se užasne stvari kao Aušvic zaista više ne mogu ponoviti, ili zapravo na suptilan način izražava bojazan da je sve to itekako moguće? Koliko mržnje i dalje ima u svetu? Možda bi svet bio bolji kada bismo na druge gledali očima deteta, kao što je u knjizi Bruno prišao Šmuelu: bez predrasuda, bez mržnje, bez ideje da je na bilo koji način drugačiji.