Violent night (2022 American movie)

r.: Tomi Virkola; ul.: Dejvid Harbur, Beverli D’Anđelo, Džon Leguzijamo, Aleks Hasel, Aleksis Lauder, Li Brejdi (dete Trudi)

Volim „Takvud“ u Kneza Miloša street. Pre tripl fičera okrepio sam se u obližnjem kineskom restoranu.

„Zli Santa“ Boba Torntona je jamačno bio u glavi mnogom gledaocu koji se zaputio da gleda ovaj film, ali ovo je nešto drugo. Ovo je „Umri muški“ + magijski realizam, ali s ciljem da se spinuje ovo što nam od 2008. radi surovi kapitalizam i osnaži ideja da treba praktikovati verske i paganske obrede u amerikanskim školama. Ovo je zbilja jedna kapitalistička propaganda trampovskog tipa, s vrećicom kikirikija bačenom hispanoameričkom delu biračkog tela (zbog tamnopue snajke!), ono mdelu biračkog tela koga demokrate stalno izneveravaju, Nensi Pelozi i izlapeli pedofil ne žele, ne mogu i neće ni studentske kredite da reše, ni minimalac da podignu, ni policijsko nasilje da prekinu, samo svoje holivudske bazene gledaju. Obamo, Obamo, pederu govnarski, zajebo si Bernija, pa crkô dabogda.

Jedan od ovih pet filmova odgledah sâm u sali (najviše volim kada se potrfee tri naslova u “Džems Dinu” ili  “Lorin Bekol”), a evo one simpatične cepačice karata kako me ošacava jedinoga sirka usred sale, nešto više ne želi da priča sa mnom, mislim da sam je uvredio nelepim mišljenjem o Džuliji Roberts kao osobi, ali ne sećam se više. Što nisam ćutao?! I šta ja uostalom znam o milostivoj Džuliji kao osobi?

Da se vratim na film; on počinje brutalnim cinizmom: Dejvid Harbur je Deda Mraz, ali teška depresivna pijandura i smučio mu se svet u kome niko ne želi normalne igračke već samo neka elektronska sokoćala, roditelji ne vole decu, sve otišlo u kurac, kamo tradicionalne vrjednote, pa da mater niti sere niti piša već da kuva i rodi desetoro dece (bez jebanja), a svi da idu u crkvu i veruju u Boga i paganske vikinge i njihovog đeda Mraza i sve po redu. On liči na matorog rokera kome se ne sviđa mlotava muzika današnjih klinaca. I dok on tako lamentuje nad gubitkom morala i rasapom porodice, ipak svejednako loče i podriguje i ispaljuje kaustične opaske o svemu oko sebe. Čak ni njegove „kolege“ u nekom rustikalnom baru ne veruju u Mraza, zamislite vi to.

Kada se naš Harbur popne u taljige prepune poklona i poleti ( nakon što na pasja kola izgrdi irvase zato što mnogo seru), on se ispovraća pravo u lice sredovečne krčmarice. Mi tada znamo da je on pravi Deda Mraz, to moramo da prihvatimo, to je meksikanski magijski realizam, bato, ali i brutalizam, nije to neka beskonačna filozofska halmarkovska matine rasprava o tome treba li verovati ili ne, pa s „otvorenim krajem“ i nekim zvezdanim prahom i simpatičnim dekicom (Atenborou!), koji iz rukava izbacuje bombone kao Sai Baba, ne, drugovi, ovo je brutalizam, ovaj đed Studen i sere i piša i krv lije, ali se obnavlja kao Terminator.

E sad, to je tehnički deo. Softver filma je, međutim, republikanski trampovski, i nije za tankoćutne liberalne europske glavice. Ovakav Mraz se zadesi u kući bogatašice Getrude (Beverli D’ Anđelo) koja sadistički zajebava potomke, a koji zbog para sve trpe i štaviše joj se ulaguju. Nisam pogledao kast pre filma pa nisam prepoznao ženu, mislio sam najpre da je to oporavljena i reformisana Melani Grifit, pa onda Mardž Helgenberger, a tek na odjavnoj špici ukapiram ko je. Raspored figura na šahovskoj tabli ove porodice i kasniji epilog jesu ušećereni prikaz bogatstva kao takvog a da se ne pita za prvi milion. Bogataš se za ama baš sve može iskupiti, a cena je otprilike dvaput skuplja od leta u svemir, dakle 50 (pedeset) miliončića po glavi rođaka ili (dobrog, mnooogo dobrog) prijatelja/ice. Svaki sadizam i svako zlo u početku biznisa se dâ okajati, ako bogataš na kraju odreši kesu. Jedini pravi negativci u ovom filmu su siromasi, koji su nastavili da džangrizaju zbog tog siromaštva i da neguju svoje traume zbog dečačkih nestašica, umesto da, brate, jure svoj amerikanski san i zarade taj usrani prvi milion, kao svi normalni bogataši. Jedini je negativac -> Džimi Martinez (Džon Leguizamo), Hispanoamerikanac koji se prozlio od siromaštva pa ide sada u revoluciju i, uz sve to, NE VERUJE U MRAZA! Time je zapravo ateista, komunista, gremlin koji bi da poždere bogataške dolare, znači treba ga ubiti. Bogataši su po pravilu fini, imaju loše saradnike i to je sve. Daj Bože da imaš bogatog tatka. Ili kevu. Ili babu. Getruda trpi hispanameričku snajku (Aleksis Lauder) koja je mnogo više muško od metiljavog sina Džejsona (Aleks Hasel, dušu dao za neki sitkom).

Posebno ogavan deo republikanske neotradicionalističke puritanske propagande jeste ljigava upotreba tzv. FAMILY VALUES, kada dete glumica Li Brejdi kao „Trudi“ u jednoj sceni kaže – a đed Mraz je čuje preko dečijeg voki-tokija – : „Meni ne treba ništa od igračaka, jebeš materijalizam, samo da se mama i tata pomire!“ Koja ljiga, jebote! Da se ispovraćaš kao Harbur od bezalkoholnog piva na početku filma.

Obračun na kraju je pozajmio logiku i tehnologiju od prva dva nastavka „Gorštaka“.

Hispanoameri, glasujte za tatka Trampa, poručuje vam ovaj uradak. Ponekad ćete se dobro udati i dobijaćete redovno koske iz kasapnice i komplet termo čarapa uz trinaestu platu.

Predrag Crnković

Izvor: Kritike iz kruga dvojke

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kritike iz kruga dvojke, Predrag Crnković, Violent Night