Privlačnost prema zlu ili viđenje lepog u moralno ružnom je Linčova omiljena koncepcija koju je često razvijao kroz svoje filmsko i slikarsko stvaralaštvo. Sve je kulminiralo zanosnom estetikom u nastavku serijala ,,Tvin Piks – Povratak” i to u njenoj osmoj epizodi nastavka serijala.

GENEZA ZLA

Re-kreacija čuvene atomske bombe ,,Triniti” pretvorena je u novu realnost sa identičnim datumom i vremenom detoniranja koja je izvedena u pustinji Jornada del Muerto (16. VII 1945. u 5:29 ). Linčova eksplozija nuklearne bombe nudi nam spektakularnu scenu u kojoj ogromno more oblaka, nalik na formacije koje okružuju uobičajeni oblak pečurke, lebdi iznad nepoznatog predela pustinje. Ta uskovitlana masa podseća na nebeske okeane koji okružuju planetu Solaris u istoimenom filmu Andreja Tarkovskog.

I dok kamera postepeno zumira tu sliku, umesto apokaliptičnog treska, čujemo frenetične visoke tonove gudačkih instrumenata (Pendereckijevu ,,Trenodiju za žrtve Hirošime”), koji izviru iz dubina belih lebdećih mrlja sugerišući na nuklearni pepeo. Dok nas kamera uvlači sve dublje u ,,oko” eksplozivnog vrtloga, sve pomalo počinje da liči na omaž sekvenci iz Kjubrikovog filma ,,2001:Odiseja u svemiru” kada Linč postepeno uvodi realistične zvukove eksplozije i dodaje boju samom vrtlogu, kompletirajući estetiku razorne moći i nagoveštaj rađanja iskonskog zla.

U nastavku uočavamo ženski humanoidni oblik (Džudi-otelotvorenje koncepta samog zla) koji lebdi u tamnoj praznini prostora i izbacuje mlečno belu supstancu sa kuglama nalik na jaja. Unutar jedne kugle kamera zumira lik koji publika već od ranije poznaje. To je slika BOB-a, neke vrste uvrnute personifikacije ZLA, koja predstavlja nastavak protoka eksplozije kroz prostor i vreme. Ta slika nas vraća u samo ,,oko” eksplozije zaslepljujući posmatrača svojom jarkom svetlošću.

INTERVENCIJA VANZEMALJSKIH BIĆA

(SENJORITA DIDO I DŽIN)

Kamera zatim klizi iznad uzburkanog okeana prema zlokobnoj planini, na čijem vrhu se nalazi zgrada hromirane boje, nekakve nepoznate, izvanzemaljske arhitekture. Bez zaustavljanja ulazi u sam objekat kroz mali vertikalni otvor poput onih koji predstavljaju prepoznatljiv eksterijer nekakvog gotičkog zamka. U mračnoj sobi susrećemo se sa damom Senjoritom Dido koja sedi na ivici kreveta, dok pored nje zapažamo ogromnu strukturu nalik zvonu, fonograf, lampu i stariju osobu izrazite visine (Džin).

U pozadini tog oniričnog okruženja čuju se karakteristični taktovi muzičke numere iz prve polovine prošlog veka. Iznenada, veliko zvono započinje da šalje jednolike zvuke, poput nekog upozoravajućeg alarma da se upravo negde nešto dešava. Džin odlazi u drugu prostoriju koja je nalik teatarskoj sceni (često se pojavljuje u Linčovim filmovima). Na platnu započinje prikaz trenutka iste one eksplozije atomske bombe koju smo već u linearnom vremenu mogli videti (nešto kao film u filmu).

U trenutku kada se na ekranu pojavi kadar gde u tamnom prostoru demonski entitet (tzv. Džudi) bljuje belu masu ispunjenu kuglama (seje seme ZLA), kamera se zaustavlja na liku BOB-a u krupnom planu. Džin kao da shvata šta mora činiti, počinje da levitira, dok se iz njegove glave postepeno materijalizuje zlatna kugla. Kretanje kugle prati kamera i što se više približava zapažamo unutar nje sliku Lore Palmer, kao kontrapunkt BOB-u u priči o dobru i zlu. Kugla doleće u ruke Senjorite Dido koja je ljubi simbolišući na taj način ljubav koju unosi u nju, šaljeći je zatim prema neobičnom mehanizmu koji je prosleđuje kroz sliku na platnu prema planeti Zemlji. Ovo je trenutak stvaranja DOBRA, kao čin intervencije dvaju vanzemaljskih entiteta u nekom alternativnom univerzumu.

KUPEROV PARADOKS

Dejvid Linč želi da nam predoči pojavu borbe između sila dobra i zla, te ova epizoda može da odgovori na misteriju koja se provlači kroz čitav serijal. Dakle, Džin stvara Loru Palmer i šalje je u naš svet u nadi da će se uravnotežiti sa svojom majkom Sarom koju je zaposelo biće ZLA jedanaest godina nakon eksplozije atomske bombe. Po principima monizma gde su zlo i dobro jedno, postavlja se ekvilibrijum.

Međutim, pojavom BOB-a ravnoteža se narušava. On ulazi u Loru što rezultira njenom transformacijom od dobre devojke u problematičnu, kada prelazi na mračnu stranu, vodi dvostruki život, drogira se i radi kao prostitutka. BOB zatim opseda i njenog oca, navodeći ga na ubistvo ćerke, sa namerom da naruši uravnoteženost sila između Lore i njene majke Sare i na taj način u potpunosti stvori dominaciju zla. (BOB je lutajuće zlo i egzekutor, sprovodi ciljeve svog stvoritelja – Džudi)

Glavni akter filma agent Kuper vremenom spoznaje svu kompleksnost ovih bizarnih događaja i to kroz mistična iskustva, pokušavajući da događaj vrati na početak i tako spase Loru. Na taj način zapravo ostaje zarobljen u beskonačnom ciklusu, nekakvoj večnoj petlji koju je nemoguće promeniti, jer ako pokuša da dopre do ,,Iskonskog zla” (a to je Džudi) koristeći za to Loru što je moguće više puta, stvara univerzum u kojem zapravo nikada nije kročio u Tvin Piks. U tom slučaju Lora bi postojala samo u nekom alternativnom svetu i zbog ,,Kuperovog paradoksa” ne bi mogla da se suprotstavi ZLU, odnosno svojoj majci koja je opsednuta demonom.

Zlo preuzima dominaciju nad svetom i u Linčovom alegorijskom prikazu eksplozije atomske bombe, sugeriše se da je tim činom otvorena Pandorina kutija koja razara civilizaciju, počevši od osnovne ćelije društva, pa sve do njenih najširih slojeva.

Iako Linč ne želi eksplicitno da otkrije svaki detalj svoje kreacije, možemo na osnovu svih analiza pretpostaviti da je u poznatoj sceni, o kojoj se povelo mnogo polemika, Lora šapnula agentu Kuperu bizarnu i ključnu rečenicu čitavog serijala: ,,Majka me je ubila”.

,,Postoji nada, jer bit pozitivnosti je ipak u nama. To polje je mnogo moćnije od atomske ili hidrogenske bombe. Ako imate čitave grupe koje šire mir, prosvetljenje će se izotopski kretati brzinom svetla, pa ako je grupa dovoljno velika, ona može da promeni kolektivnu svest iz tamnog, negativnog oblaka u zlatni, blistavi oblak koji bi svi osetili. Ljudi više ne bi hteli da se povređuju i detoniraju bombe koje bi ubile milione ljude. Tako možemo da imamo sjajan svet za sve. Tako nećemo živeti u strahu i negativnosti. O tome treba misliti. Svako ljudsko biće ima blago u sebi. Grupe koje šire mir mogu da utiču na kolektivnu svest cele jedne zemlje i celog sveta. Oni mogu da svet učine predivnim.” (Dejvid Linč)

,,Čak su i lokacije za stotine nuklearnih testova sprovedenih nakon Drugog svetskog rata izabrane na mestima izuzetnih prirodnih lepota, poput Maršalskih ostrva, predstavljajući rajska mesta gde se američka vojska nadala da bi nuklearne eksplozije bile očišćene od svog zla unutar takvih pejzaža apsolutne lepote i nevinosti.”

Dejvid Linč pažljivo kreira svoj univerzum u koji postavlja svoje likove, savija vreme i što je najvažnije ima veoma jaku osnovu priče. Ima izgrađenu kulturološku pozadinu u teozofiji koja predstavlja jednu vrstu filozofije zasnovanu na misterijama života i prirode kao i samog porekla i svrhe univerzuma. Teozofija uči da sve religije sadrže elemente ,,drevne mudrosti” i da su mudraci kroz istoriju držali tajnu duhovne moći. Oni koji su prosvetljeni duhovnom mudrošću mogu pristupiti transcendentnoj stvarnosti kroz mistično iskustvo.

Gledanje ove serije kroz prizmu teozofije samo je jedan od načina koji nam omogućuje da dobijemo odgovore na mističnost likova i događaja. Monizam je takođe bitan u Linčovim kreacijama i predstavlja suprotan koncept od dualizma. U osnovi dualizam nam govori da čovek ima dvostruku prirodu, dok monizam sve objedinjuje tako da su dobro i zlo samo različite manifestacije iste prvobitne ,,sile” koja je osnova celokupnog postojanja.

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija

  Borivoj Vujić, Dejvid Linč, Film, Tekstovi i poezija, Zlo