Sa nama je  Vladimir Arsenijević. Pisac koga prati titula da je najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade, ujedno je i jedan od organizatora i pokretača književnog festivala “Krokodil” (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju). Ono što je prethodilo razgovoru uz nedavno završen i već pomenuti festival,  je i izlazak njegove najnovije knjige “Ka granici”. Pričali smo o savremenoj književnosti, radu na festivalu, o najnovijoj knjizi iz tetralogije, putovanjima…

“Dok sam pisao o mračnim događajima, oni su mi se neprestano odigravali ispred očiju”

Pozdrav Vladimire, za početak ovog razgovora, voleo  bih da čujem vaše mišljenje o stanju savremene književnosti?  Imamo razne primere izdavaštva sa veoma plitkom tematikom, gde se ni autori a ni čitaoci ne udubljuju previše.

Ja ne delim malodušno osećanje po pitanju savremene književnosti, jer ako se vratimo u istoriju književnosti, možemo videti da postoji jedna konstanta, a to je osećaj savremenika da je književnost nevažna.

Ona često dobija na važnosti s vremenom jer funkcioniše više lateralno nego dubinski, traje dugo i ostavlja svoje tragove često godinama pa i decenijama ili vekovima nakon što je nastala, za razliku od nekih drugih umetničkih formi koje su više vezane za trenutak. To u kvalitativnom smislu zapravo ne govori ništa ali ostaje činjenica da mi danas kroz književnost možemo da pronađemo srodne duše iz, recimo, perioda antike, i da osetimo da neki ljudi, koji su stvarali pre dve ili tri hiljade godina, mogu da nam ponude nešto relevantno za naše iskustvo života. To je taj pravi kvalitet književnosti. Ipak, ne bi trebalo biti previše arogantan i voditi se mišlju da se stvara za neku daleku budućnost, jer ogroman deo stvari odlazi u zaborav. U tom smislu vreme je i dalje jako važno. Bitno je obraćati se savremenicima, ali sa svešću da ono što vi radite neće interesovati mnoge već u najboljem slučaju deo onog nešto prosvetljenijeg stanovništva koji onda opet na lateralni način vrši uticaj na neke druge ljude. Ukratko, ne treba se zanositi. Idealan primer je jedno sjajno i pomalo apartno poglavlje u „Gospođici“ Ive Andrića, scena iz restorana „Kasina“ u Beogradu neposredno nakon formiranja Jugoslavije, nakon Prvog svetskog rata, kada nastaje naša čuvena Moderna, koja je sada deo naše književne klasike. Ljudi koji tu piju pivo, vino i rakiju, umiru od smeha tokom nastupa jednog kosmičkog pesnika koji recituje svoje slobodne stihove. On je tada od te javnosti doživljen kao ridikul, kao klovn ali je danas deo nečega što ulazi u enciklopedije, čitanke, a ti ljudi koji su se tako slobodno smejali tom klovnu su zaboravljeni. Eto, to je otprilike položaj književnosti.

Kako i koliko se danas čita uopšte?

Danas se čita, ja uopšte ne mislim da se ne čita, samo što se čita nešto drugačije nego ranije. Ali ne treba biti konzervativni zaštitnik formi. Za mene je potpuno nebitno da li je neko priču ili pesmu pročitao online, na ekranu kompjutera, na društvenim mrežama, u knjizi ili na svitku, to su sve samo formati. Činjenica je da književnost može da komunicira sa savremenošću ako to poželi, problem je u tome što su često mnogi od onih koji sami sebe stavljaju u poziciju zaštitnika književnosti zapravo konzervativci, koji na taj način stvaraju i šire deprimirajuću atmosferu oko književnosti.

Da li biste mogli da opišete svoje književno putovanje od romana „U potpalublju“ pa sve do najnovije objavljene knjige pod nazivom „Ka granici“.

Romanom „Ka granici“ nastavlja se priča tj. plan koji sam ja napravio pre nego što sam uopšte počeo da pišem knjigu „U potpalublju“. Taj plan se sastoji iz četvoroknjižja pod nazivom „Cloaca maxima – sapunska opera”.

Ja sam želeo da ispričam jednu veoma intimnu priču smeštenu u društveni kontekst zemlje koja se raspada u kriku i besu. Ta priča počinje u oktobru 1991. godine, a narativni ciklus se zatvara dvanaest meseci kasnije, tačnije u oktobru 1992. godine. Taj pripovedni period smešten je u prve tri knjige, dok se u četvrtoj i poslednjoj knjizi tetralogije radnja odvija u nešto daljoj budućnosti, zapravo u vremenu iz kog pripovedač pripoveda. Taj moj plan koincidira s vremenom u kojem se priča dešava, jer sam ja prve zapise o tome napravio već početkom 1992. godine a prvu ruku onoga što će kasnije postati roman „U potpalublju“ napisao sam takođe tokom prvih meseci te godine, u onoj bizarnoj pauzi između primirja u Hrvatskoj i početka rata u BiH. Otprilike tri godine kasnije desilo se nešto na šta ja tada nikako nisam mogao da računam, a to je da sam ja za to bio nagrađen NIN-ovom nagradom. I tada sam, na postavljeno pitanje šta su dalji moji književni planovi, naivno odgovorio da pišem četvoroknjižje. Što je delu javnosti, razumljivo, delovalo arogantno. Jer to su zapravo stvari o kojima pametni ljudi ćute. Ta moja neopreznost dosta me je koštala. Jer, iskreno, koga bi takve stvari uopšte mogle da interesuju? U najboljem slučaju možeš da ispadneš dosadan a ako si nešto osetljiviji možeš da završiš u dubinskom osećaju samogađenja. Što se meni zapravo dogodilo, jer sam uporedo s tim bio zgađen i nad samom temom budući da sam opsesivno pisao o “sada i ovde”. Nisam čekao da se formira ta čuvena istorijska distanca spram događaja koje sam opisivao, nego sam pisao iz samih događaja, jer je ta užasna stvarnost trajala i došao sam do tačke kada sam osetio strahovit napor od svega toga. Živeo sam preko dana kako sam znao i umeo, u jednoj stvarnosti koja se ni po čemu nije mogla nazvati prijatnom a uveče sam pisao o istoj toj stvarnosti što je u meni rezultiralo,dvostrukim nedostatkom pomaka. To čoveku mora da dođe glave. Napokon sam 1997. godine objavio knjigu „Anđela“ kojom nisam bio zadovoljan u potpunosti, a nakon nje sam krenuo da pišem i treću, koja se u mojim mislima zvala „Arkadija“. Deo te građe nalazi se upravo u nedavno objavljenoj knizi „Ka granici“. Ali u jednom trenutku sam sve stopirao, a to se desilo prvog dana bombardovanja Srbije i Crne Gore, jer je bilo nezamislivo pisati o devedeset drugoj te devedeset devete dok se oko tebe doslovno sve ruši. Tako da sam odložio pisanje da bih se ponovo skoncentrisao na suludost stvarnosti koja mi se odvijala pred očima i odlučio da sačekam koliko god treba da postanemo neka bolja zemlja. Što se nažalost nikada nije ni desilo.

“Meni nijedan od uspeha nije jačao ego u smislu da me je činio osnaženim u sopstvenim očima nego me je pomalo i plašio i činio me nekako dodatno nesigurnim, ali to je bila moja uzvratna reakcija na tu komunikaciju. Tako da i dalje pišem i mada mislim da uvek može bolje, osećam da nisam još uvek nigde stigao i da sam tek na početku rada. Ma koliko da se u međuvremenu tu nakupilo godina koje deluju zastrašujuće, još uvek otkrivam nove stvari i osećam se mlado i vitalno u književnosti.”

Kako god, pustio sam da prođe dvadeset godina, i pre par godina sam se ponovo vratio građi tetralogije. Prvo sam uredio drugu knjigu i objavio njen rimejk pod naslovom „Ti i ja Anđela“ a onda sam, koristeći akumuliranu energiju, jednostavno nastavio da pišem treću knjigu, tu nesuđenu “Arkadiju”, prethodno iskopavši zapise ostavljene 1999. godine , tako da je ta knjiga sada konačno napisana i objavljena.

Premijerno čitanje ove knjige je izvedeno na nedavno završenom festivalu „Krokodil“, kako vam je to delovalo?

Pre sopstvenog nastupa na KROKODILu vodio sam sofa-intervju s Vedranom Rudan i lako je zamisliti kako je to prošlo, ona je priredila mali šou, mada svako ko vodi razgovor sa njom zna kako će to da ide, donekle je to i deo prethodnog dogovora s njom, ona se uvek balistički obrušava na sagovornika ali to je deo celokupnog šoua koji publika od nje očekuje.

Ipak nije bilo lako nakon toga raditi neku svoju, znatno manje performerski atraktivnu stvar. Naravno da mi je bilo drago da najavim ovo delo za koje tek predstoji ozbiljnija promocija u toku leta i početkom jeseni.

“Trenutak u kom glavni protagonisti odlaze u Grčku predstavlja i poslednju šansu da se negde otputuje bez mnogo maltretiranja oko viza i dozvola, tako da je u to vreme odlazak iz ovdašnje atmosfere rata, razaranja i sveukupnog užasa značio i prelazak u neko drugačije stanje. Tako da Grčka u romanu “Ka granici” i nije neka realna Grčka već vrsta alegorije u koju su se protagnosti sklonili od tragične stvarnosti u kojoj su osuđeni da žive. I danas, mi delimično osećamo da putovanja odavde nisu samo turistički obilasci drugih zemalja već vrsta izvlačenja iz udubine, iz ove naše rupe.”

Kakve impresije nosite sa upravo završenog 10. izdanja festivala „Krokodil“?

Sve se odvijalo uz dosta stresa. Jedan deo priče sačinjavali su uvek prisutni finansijski aspekti, drugi sama organizacija, jer su neposredno pre prve festivalske večeri zavladali loši klimatski uslovi, padala je strahovita kiša, pa smo morali da se snalazimo i da navrat-nanos ulećemo u „Kombank dvoranu“. A to nije ni jednostavno ni jeftino. Kiša lije, grad blokiran zbog demonstracija, počelo Svetsko prvenstvo u fudbalu. I onda na kraju, pustiš ljude da ulaze i shvatiš da je uprkos svemu ponovo došlo preko hiljadu posetilaca. Pa kreneš s programom i nekako sve zablista, dogodi se neka magija koja opet nije slučajna i spontana, može se videti da iza toga stoji dosta rada, planiranja.

Najinteresantniji aspekt rada na festivalu je ta sama priprema koja je delom iskustvene prirode. Čovek koji radi na tome treba da zna i da osmisli u kojim delovima bi bilo najbolje da taj prazni prostor koji otkriva popune recimo Mira Furlan ili Marko Tomaš. Zaista, kada ti ljudi ispune taj prostor, jako se oseti koliko to još dobije na kvalitetu i to je ono što je lepota i zapravo jedan deo festivala u kom mi kao organizatori i producenti uspevamo da uživamo  jer stres traje i tokom festivala. Produkcija se stvara u trenutku, i dok to traje pratite sve što se dešava i šta će biti dalje, a zadovoljstvo dolazi na kraju. Zadovoljstva su u ovakvim stvarima uglavnom metafizička, ali smo u celosti jako zadovoljni festivalom i već se radujemo sledećem. Iako se uvek borimo sa sumnjom da sve to u suštini nema smisla spram uložene energije, vremena i novca kojeg nemamo, da bismo uveseljavali neke ljude, zadovoljili možda svoj ego, kada se podvuče crta, shvatamo da su te stvari nevažne i da je osećaj zadovoljstva dovoljna nadoknada.

Pomenuli ste, da ste se više puta pitali da li sve to što radite vezano za festival ima smisla. Da li inače, dok radite na nečemu ponekad gubite elan, motivaciju, i da li postavljate pitanje svrhe onoga što radite?

Da, svako se suočava sa tim, ali na kraju krajeva što se pisanja tiče, srećnih okolnosti ima nekoliko, prosto su uvrnute i treba ih razumeti. Jedna je ta da ćeš, ma koliko se trudio, teško ikad zaraditi novac. Dakle, ako već to radiš, pretpostavka je da to radiš iz nekih drugih razloga, prosto nema ni toliko čitalaca da bi se to isplatilo, jer da ih ima više, bilo bi i nešto novca, tako da su ti razlozi zbog kojih se piše smešteni u privatnom ili intimnom. Ja sam navikao da se borim i sa sopstvenim životom da bih obezbedio vreme i prostor za pisanje a to u tim našim jednoiposobnim i dvosobnim stanovima, gde živi troje ili četvoro ljudi, sa kućnim ljubimcima, nikada nije lako. Iz tog razloga ustajem jako rano kako bih pisao u jutarnjim časovima, kada svi spavaju a telefon ne zvoni, i za mene je to najbolji način da počnem dan i da se razbudim. Pisci takođe otkriju da u svemu tome ima i autoterapije. Takođe, sjajno je osloboditi se kvantiteta i shvatiti da brojevi nisu toliko važni i da se ponekad osećaš zadovoljnije s pet promišljenih čitalaca nego s pet hiljada površnih čitalaca, i ako to nekako razrešiš sam sa sobom, ostale stvari i nisu tako važne. Drugo, ja nikada nisam ni osećao da sam samo pisac, i nikada nisam bio zadovoljan samo tim pozivom. Ja sam se bavio i muzikom, bavim se kulturnom delatnošću i raznim drugim stvarima i iz tog razloga mi je dan jedino ispunjen ako uspem da vežem više različitih poziva, dok ako radim samo jednu stvar nakon nekog vremena neizostavno počnem da osećam duboku dosadu. Unutar svega toga nalazim neka zadovoljstva, koja se ne hrane spoljnim efektima, a pritom ja njih ne odbijam, divno je biti čitan, divno je biti slušan ili na bilo koji drugi način izazivati reakciju javnosti . Verovatno je to taština ali i ne samo taština, već takođe jedna posebna potreba za komunikacijom. Ja nemam ogromnu potrebu za nekim drugim oblicima komunikacije, recimo da sam stalno okružen ljudima, meni je potrebno mnogo samoće u životu. Ali mi je potrebna ona vrsta komunikacije gde ja imam nešto da poručim svetu i potrebno mi je da se neko iz tog sveta izdvoji i poruči: „Ej, meni je ovo nešto reklo!“

Tek nakon toga ja sam u stanju osetim neku vrstu skromnog zadovoljstva. Meni nijedan od uspeha nije jačao ego u smislu da me je činio osnaženim u sopstvenim očima nego me je pomalo i plašio i činio me nekako dodatno nesigurnim, ali to je bila moja uzvratna reakcija na tu komunikaciju. Tako da i dalje pišem i mada mislim da uvek može bolje, osećam da nisam još uvek nigde stigao i da sam tek na početku rada. Ma koliko da se u međuvremenu tu nakupilo godina koje deluju zastrašujuće, još uvek otkrivam nove stvari i osećam se mlado i vitalno u književnosti.

U romanu „Ka granici“ glavni likovi se sele u letovalište na grčkom  fiktivnom ostrvu „Omfalos“ , šta za vas predstavljaju putovanja?

Te 1992. godine teška metalna vrata spuštala su se bukvalno svuda oko nas. Već od leta iste godine postalo je gotovo nemoguće putovati. Trenutak u kom glavni protagonisti odlaze u Grčku predstavlja i poslednju šansu da se negde otputuje bez mnogo maltretiranja oko viza i dozvola, tako da je u to vreme odlazak iz ovdašnje atmosfere rata, razaranja i sveukupnog užasa značio i prelazak u neko drugačije stanje. Tako da Grčka u romanu “Ka granici” i nije neka realna Grčka već vrsta alegorije u koju su se protagnosti sklonili od tragične stvarnosti u kojoj su osuđeni da žive. I danas, mi delimično osećamo da putovanja odavde nisu samo turistički obilasci drugih zemalja već vrsta izvlačenja iz udubine, iz ove naše rupe. Ali kako vreme prolazi ipak je moj dominanti osećaj prilikom putovanja nešto drugo – a to je da smo svi mi ovde, fizičkim zakonima zahvaljujući, vezani za ovaj prostor u svemiru, za planetu Zemlju, te da nemamo mogućnost da se mnogo udaljimo od nje. Za nas, ljude, planeta je ujedno i velika i mala, i mislim da najbolje što čovek može da učini od svog života jeste da je što više upozna. Slažem se s filozofima da nekada uopšte nije potrebno kretati se, da ceo svet ionako postoji u meni, ali moja priroda je ujedno malo više avanturistička i ja naprosto uživam u otkrivanju. Danas smo svedoci nečega što se događa u svetu oko nas, a što je meni beskrajno interesantno, taj način na koji smo svi slični i različiti ujedno. Svi gledamo iste kablovske i satelitske kanale, svi konzumiramo istu popularnu kulturu, gde god da se nalaziš na planeti naći ćeš zajedničke teme… Naravno postoje tu i neke specifičnosti ali ja ne vidim suštinsku tenziju između globalnog i lokalnog koja je nekad, čak nedavno, bila doslovno nepremostiva. Jedno i drugo postoji istovremeno i to je ono što svet čini jako interesantnim. Druga stvar koja je takođe specifičnost našeg vremena jeste da se može putovati i boraviti negde srazmerno jeftino. Pojavom low cost avio-kompanija ili internet platforme Airbnb možete sa srazmerno malo novca da odete i boravite na bilo kom mestu na planeti. Cene su se globalno umnogome izjednačile i u tom smislu putovanja više ne podrazumevaju sav onaj finansijski i vremenski napor kao nekad iako ovim ne kažem i da su dostupna svima, znamo da jedan veliki broj ljudi živi ispod granice siromaštva, živi izrazito loše i zaista ima elementarne probleme da spoji kraj sa krajem, neki putuju zato jer emigriraju i traže svoju sreću na nekom drugom mestu na planeti, svega tu ima, zaista, ali ipak putovanja su sada dostupna mnogo većem broju ljudi, i mi za razliku od ranijih generacija možemo da osetimo svet na neke druge načine. Još nešto što mi je jako zanimljivo u današnjem svetu a to je da postoji ta prividna demokratizacija onih glavnih medija. Jer ne postoji internet za bogate i siromašne. Svi crpimo s istih izvora. Tako da je moguće da i predsednik Amerike i najgladnije dete u Indiji mogu da imaju Twitter nalog i da je to isti Twitter, sve to svet i naš osećaj sveta čini komplikovanijim, naprosto je veliki broj informacija kojima vladamo a koje nam zadaju glavobolje, ali ujedno nam to daje mogućnosti kakve ranije generacije nisu imale. Ja sam uvek bio za to da, za razliku od neprestanog forsiranja mračne slike sveta, mi ne bojimo svet ružičastim bojama, ali da ponudimo ipak jednu čitavu paletu boja. Bili bi glupo ne priznati da u našoj sadašnjosti ima jako interesantnih i uzbudljivih stvari, a putovanja su definitivno jedno od njih.

Marko Baljkas

Naslovna fotografija : Miloš Lužanin

Fotografije u tekstu : Dejan Kijevčanin

Izvor: “Gledište” – kulturni portal

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Gledište, književni festival, Književnost, Vladimir Arsenijević