Društveni kalupi i posledice – Da li zaista možemo pričati o bilo kakvoj individualizaciji, ako nismo svesni nametnutih ograničenja? Koje od njih želimo sebi da priznamo, a koje ne? Da li priznajemo samo one koji nam odgovaraju a ostale odbacujemo kao nevažne ili čak pogrešne? Da li zaista pored naše naviknutosti na komfor, na naše društvo u kom se osećamo sigurno i ne želimo da ga menjamo; pored naše potere za slavom, za nocem i reputacijom, pored opčinjenosti golom estetikom zasnovanoj na seksualnim željama; pored našeg ega koji zahteva da bude primećen i obožavan, koji će promeniti naše mišljenje i stavove samo da ga ne bi nazvali “drugačijim”, samo da ne bude on taj koji odstupa od normale, jer ne može da ponese taj teret sa sobom, a upravo je taj teret ona nezavisnost i samopouzdanje koja nam je potrebna da bi sebe mogli nazvati…

Da li zaista možemo sebi da priuštimo da se posle svega ovoga svrstamo u individue koje imaju onaj zlatan presek iskustva i znanja tako da možemo da ostavimo neki lični pečat da drugi uče iz njega?

Da li smo mi uopšte imali prostora za učenje pored svih gore navedenih poremećaja? Da li smo uopšte birali iskustva potrebna našoj individui?

Šta mi sve radimo sebi da bi ulenjili naša čula i opustili se uz omiljenu muziku, da bi sedeli u miru i pijuckali naše omiljeno piće dok gledamo našu omiljenu seriju i jedemo našu omiljenu hranu? Da li posle studija, škole  ili posla uopšte i želimo da se opterećujemo nečim drugim? Čak i da nemamo obaveza, da li mi želimo da istupimo i razmrdamo naš život nečim drugačijim? Koje su posledice ove stagnacije? Jednostavno, zbog neaktivnosti i naviknutosti nevnog sistema na obrazac, sam sistem zakržljava i postaje podložniji hroničnim oboljenjima. Ako um prati obrazac koji se ponavlja – neminovno postaje gluplji, ušuškava se i ne uči ništa, ne postoji iskustvo zbog kojeg će da živne i da se raduje novom danu, samim tim doprinosi depresiji koja postepeno napreduje zajedno sa zakržljanjem tela.

Ovde ne govorimo o tome da treba ponekad pročitati neku knjigu i džogirati svaki dan radi boljeg zdravlja, ne to je skoro ravno odlaganju problema za kasnije. Imate pred sobom ceo život da pronađete literaturu koja vam je sigurno dostupna da bi pronašli ono što vas je oduvek zanimalo i da istražite temelje te nauke i napravite svoje zaključke. Takođe, možete da pristupite svom telu tako da poboljšate mišićnu memoriju i shvatite telesnu inteligenciju. Postaćete svesni sopstvenog tela, shvatićete kada ste iscrpljeni, kada vam je imunološki sistem u naglom padu, samo ako se pravilno posvetite nekoj veštini koja iza sebe ima proverenu dugogodišnju školu. A takvih škola ima. Pitanje je zašto to ne radite? Koji izgovor imate? Idemo dalje. Društvo koje je vaše. Društvo u kojem se osećate dobro, u kojem ste sigurni, u kojem je šala uvek dobronamerna. Društvo u kojem je vaša uloga određena. Zašto imate samo jedno društvo? Zar ne bi trebalo da vas život stalno vodi u nova iskustva i samim tim da ste stalno u novim izazovima da se snalazite sa novim ljudima i da učite od njih? Veoma je teško izaći iz takve komfor zone i sam se pojaviti u nekom novom klubu, sam otići na neki seminar, sam se prijaviti da vežbaš neku veštinu…

Veoma je teško posvetiti se određenom cilju i ostati pri njemu, zar ne, iako deluje lako na prvi pogled… Da li priznajemo sebi da se plašimo da idemo u nepoznato, ili jednostvno ne priznajemo da smo lenji? Sledeće, svaki čovek ima potrebu da bude primećen. Ali ako nemamo šta da ponudimo, na šta će se svesti naša prezentacija? Šminku i estetsku uglančanost? Kako da dođemo do novca ako nemamo izoštrenu veštinu koju volimo, koja je deo nas? Koliko novca nam zaista treba? I šta mi tačno radimo sa tim novcem? Ako ga imamo previše kupićemo još skuplje i modernije stvari za održavanje da bi nam komfor bio veći i da bi oko nas sve lepše izgledalo. Za svaku klasu postoji i odgovarajuće tržište. Zašto ne trošimo taj novac na obrazovanje i zdrav pristup svom telu? Između ostalog, zašto “novac”? Neko ko poseduje novac, neko ko pored sebe ima lepu devojku, neko ko ima određeno zvanje na poslu, neko ko u odelu izlazi iz dobrih kola, svakako da ostavlja utisak. Iako ništa nema da ponudi. Zašto? Zašto mi osećamo poštovanje prema takvoj moći iako znamo da je isprazna? Kakvu mi to reputaciju cenimo? Iskustvo na polju zabave, na broju partnera koje imamo iza sebe, na broju ožiljaka, na količinu alkohola koju možemo da podnesemo? Kome smo kako odbrusili, koga smo postavili gde mu je mesto? A gde je naše mesto? Ko smo mi?  Postoji toliki broj kalupa da ih je nemoguće sve obraditi u ograničenom vremenu i prostoru.

Možemo se kretati od analize sopstvenih potreba i zavisnosti od onih koji nam omogućuju da živimo prihvatljivo lagodan život, možemo ispitivati i našu lojalnost prema onima koji nam daju novac za naše utrošene sate, možemo reći da čovek ima potrebu za nevidljivim osloncima u obliku izvesnosti pa makar i pokopao svoju svrhu, možemo prikazati primere “kulturnog” programiranja i kako je ono u stvari zaostao sistem prošlosti gde se još uvek moralo graditi, stvarati, kako je to programiranje toliko usađeno u vaspitanje da je stvorilo podsisteme koji se samodopunjuju, čak nije potrebno ni programirati više, to je postalo deo naše “istine”… Možemo čak i pričati i o smrti, možemo citirati Jejtsa i reći da je čovek stvorio smrt i potegnuti priču o tome kako je sve to prirodan proces i da se treba osloboditi nepotrebnih strahova… Ali ne bi postigli mnogo. Jer, kako je to pametno naveo L. Koen,  ‘Svi to već znaju… ‘  Dakle, šta onda uraditi? Koncentrisati se na onu manjinu koja ima dovoljno hrabrosti da se zalaže za sebe?

Postoje TRI korenska kalupa.

Moć (i sve što se vezuje za moć) jeste prvi.

Kontrola pokoravanjem i konstantnim dokazivanjem svoje nadmoći. No, ukoliko postoji sila i ako ona ojača, tokom vremena doći će do anarhije kao kontra efekat, uslediće da ta suprotna sila ojača, i tako u krug. Za čoveka to je trenutno jedna od najzastupljenijih repeticija i samim tim označava da je čovečanstvo još uvek u pubertetu. Iz moći proizilaze skoro svi gore navedeni upitnici i pokazuje da je čovek tek u prvom stupnju odrastanja i da je trenutno veoma veoma vezan za njega.

Sledeći korenski kalup jeste Znanje

. Ovo što čitate jeste vid Znanja, predstavlja mapu čovekovog kretanja kroz istoriju, obrazac ponavljanja koji što se više ponavlja to postaje opasniji po čoveka. Kritična tačka kada se uvidi ta opasnost se razlikuje od čoveka do čoveka. Mnogi i posle svesnosti o njoj nastavljaju putem degradacije. Da li je to želja za smrću? Tanatos? (Frojd, “S one strane principa zadovoljstva”) Ono što mnogi zameraju polju znanja jeste da se na kraju svede na bezdušnu manipulaciju činjenicama. Čovek postaje činjenica. Ako ukombinujemo znanje sa našom željom da pobeđujemo, ko zna do kojih sve pogrešnih visina može čovečanstvo doći. Možda smo i došli već do nekih…

Treći korenski kalup jeste kolektivna svest.

Osnovna ideja ovde, jeste da se naglasi to da kolektivna svest postoji, ali da postoji i šansa da mi njenu izvornu snagu degradiramo tako što je prisiljavamo da se pokori pravilima i samim tim možda uništavamo njenu svrhu koja je možda i najviše povezana sa simbolom slobode. Ova ideja možda zaslužuje malo više prostora, ali to drugom prilikom.

Sada ćemo da pristupimo kratkoj analizi određenih stereotipa i posledica koje najčešće evoluiraju iz njih. Vaspitanje orijentisano tako da da najveći značaj zarađivanju novca – osoba postaje kastrirana za bilo kakav individualni razvoj, sem ako ne razvije buntovnost ka istom stavu ali to može da dovede i do preterane odvojenosti od stava, a novac nam je ipak u određenoj meri potreban. Vezanost za estetiku – ako se postavimo tako da nam je estetika najbitnija, možda ćemo uloviti nečiji pogled, možda će ljudi gledati u našem pravcu, ali ne zadugo. Lepota bez iskustva je samo lepo naslikana ljuštura i ako opstaje, opstaje samo zbog našeg ega jer naš ego nama govori: hej, pored sebe imam nešto lepo i ljudi to cene. A da li JA to cenim? Da li se to ikad zapitamo?

U suštini mi cenimo to kod nekog drugog jer bi voleli da to posedujemo, a kada dođemo do “toga”, šta onda? Vezanost za komfor – jednostavno je, čovek nije stvoren da fizički miruje i da stalno odmara. Ako prihvatimo to da će uvek postojati doza haosa u našem životu i ako prestanemo da se borimo protiv toga možda ćemo imati zdraviji život. Dobro se zna da su najdugovečniji oni ljudi koji skoro ceo život rade u polju, koji su aktivni u radu čak i posle svoje sedamdesete. Vezanost za reputaciju – “Imaću i ja svojih 5 minuta…” ili “Znaš li ti ko sam ja?” ili “Eh, nekad sam ja bio najbolji u tome i tome…” Ukratko prošlo (ili preteča sadašnjeg, tačnije), sadašnje i buduće vreme. I sva su tri pogrešna, jer se zasnivaju na dokazivanju. U stvari to izgleda ovako: preteča sadašnjeg – naučiću da pobeđujem; sadašnjost – pobeđujem; negde u budućnosti – poražen sam, jer nisam izdržao. Vezanost za društvo – emotivna i sociološka inteligencija trpi, ne razvija se. Ne težimo iskustvima na tom polju. Vezanost za polje uživanja – ako niste nikada iskusili značaj suptilnog uživanja kroz rad i kroz skupljanje iskustava kao i kroz unapređenje sopstvenog znanja to jest prepoznavanje onoga što je već u nama… Ako ne znate za takvo uživanje, onda verovatno još uvek tražite beg od briga kroz seks, alkohol, lude noćne izlaske i slično… Da li ste se ikada zapitali zašto je zavisnicima od heroina tako teško da se vrate u “normalan život”? Da li smete to da se zapitate? Neizbežan pad u sopstveni kalup – i za kraj najinteresantniji kalup. Kalup koji sledi kao finalna kombinacija prethodnih kalupa. Jer šta čovek uradi kada shvati da sve gore navedeno nema smisla? Osnuje porodicu, digne kredite koje će plaćati 30 godina, zaposli se da radi posao koji ne voli i lagano počinje da umire. I krug se nastavlja. Na kraju ne možemo biti optimisti i reći, “Hej imamo samo jedan život, treba da pronađemo šta je ono što volimo da radimo, treba da steknemo iskustvo i znanje u tome, treba da kreiramo nešto novo na tom polju, treba da vaspitamo svoju decu tako da im ulijemo svest o tome šta znači biti individua, treba da se posvetimo, da imamo pasiju prema svojoj veštini šta god ona bila, treba da postanemo svesni načina na koji komuniciramo sa drugima, treba da prepoznajemo tuđa iskustva i da učimo iz njih, treba da se bacamo u vatru tamo gde nismo uvek dobro došli… Izgleda da posle svega ipak je teško živeti na pravi način… Zar ne? Ovi kalupi će vremenom izvršiti takav pritisak na vas (ako već nisu), da ćete stvoriti svoju verziju kalupa i nazvaćete ga “istinom”. A on će biti samo jedan u nizu, nimalo poseban, nimalo jedinstven, nimalo živ. Takva je sudbina kalupa i svest o njemu nije ni malo lepa niti bi trebala da bude. Možete uvideti ovu alarmantnost a možete je potisnuti negde duboko, ali ne možete reći da vas niko nikada nije upozorio.

Za P.U.L.S.E:  Juror

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8