Martin Skorseze i dugi kadrovi

Martin Skorseze i dugi kadrovi – Čarli Čaplin je govorio o umetnosti kao o emocionalnoj nadgradnji tehničkom umeću. Ako govorimo o filmu emocionalno ćemo se uživeti u meri u kojoj ne moramo da mislimo o tehničkim aspektima koji bi nam odvraćali pažnju a koji nisu zadovoljavajući. U korenu reči umetnost nalazi se umeće, veština i kad je ono/ona na velikom nivou, ostaje nam da se prepustimo, te ocenimo koliko je priča dobra na osnovu emocionalnog odgovora na nju. Priče se dešavaju onima koji umeju da ih pripovedaju, kako izreka kaže. Reditelji često pripovedaju takve priče, kao i one koje se drugima dešavaju (ako već sami protagonisti priče ne biraju film kao sredstvo pripovedanja)najčešće sredstvima koje smatraju jako izražajnim i tako nagrađuju gledaoce svojim pripovedačkim moćima. Jedno od takvih sredstava u filmu je dugi kadar.

Dugi kadrovi su inspirativni i rediteljima i gledaocima. Film su u filmu, priča u priči, sekvence za sebe. Neodvojiv deo filmova velikih reditelja. Setimo se dugog kadra koji otvara film Touch of Evil Orsona Velsa, dugi kadar suicidalnog napada koji predvodi Kirk Daglas u filmu Paths of Glory Stenlija Kjubrika, Rope Alfreda Hičkoka koji je ceo u dugim kadrovima. Dugi kadar koji otvara film The Player Roberta Altmana u kojem dvojica likova upravo govore o dugim kadrovima (između ostalih pominju i Touch of Evil i Rope), dugi kadrovi u Tarkovskog, Felinija, novije vreme Pola Tomasa Andersona, Alfonsa Kuarona, et cetera.

Kroz selekciju od šest scena osvrnućemo se na deo onoga što Martin Skorseze svojim stvaralaštvom poručuje. Imajući u vidu poznatu slabost o kojoj Saramago govori u knjizi „Sva imena“, lista će biti svedena na šest scena, a ne kalemljena do deset samo da bi se zaokružio broj.

Napomene radi, dugi kadrovi nisu pominjani usput. Scene koje ćemo obraditi, pored suštine na koju se osvrćemo u tekstu, uglavnom su u formi dugih kadrova ili dugih kadrova sa skrivenim rezovima. Mislimo da to nije slučajno.

*Scena rekapitulacije krvoprolića u filmu „Taxi Driver“ (1976).

Nakon obračuna, u kojem Travis Bikl čini zločine i dobro delo u isto vreme, u medijima biva slavljen kao heroj. Film je sjajan primer destrukcije usamljenosti i nemogućnosti normalne komunikacije sa drugim ljudima usled takve destrukcije. Travis (Robert De Niro) je u začaranom krugu. Način kako da izađe iz istog je nasilje. Nasilje počinje gde reči prestaju. Na oproštajnoj poruci upućenoj Ajris (Džodi Foster) zaključujemo da je njegovo nasilje u osnovi suicidalno. Uprkos tome, u stanju lišene svesti, uspeva da izvrši dobro delo, izbavivši mladu Džodi Foster iz lanaca prostitucije. U očima njenih roditelja i nacije je heroj. Vratio je devojčicu na pravi put, a društvo lišio dela ološa. Nikad nije bilo primamljivije poistovetiti se sa (anti)junakom. Sjajna fotografija Majkla Čepmena praćena atmosferičnom muzikom Bernarda Hermana. Neverovatno sugestivna gluma i režija i pitanje. Da li slavimo prave ljude? I da li se Travis, kad ostane sâm sa sobom, lišio destrukcije koju u sebi nosi?

*Ulazak Džejka La Mote u ring za borbu za naslov svetskog prvaka u filmu Raging Bull (1981).

Jedan od najlepših, pomalo zanemaren, dugih kadrova u istoriji filma. Ovoj divnoj sceni prethodi jako mučna scena, glavnog protagoniste, nasilnog Džejka La Mote (Robert De Niro) u kojoj se obračunava sa svojom prelepom ženom (Kejti Morijarti) i bratom (Džo Peši) koji mu je i menadžer. Onda dugi kadar, La Mota se zagreva u svlačionici, namešta ogrtač, prolazi kroz špalir, slavljen od strane mase koja se sa svakom sekundom povećava, sve uz divnu klasičnu kompoziciju Pjetra Maskanjija, intermeco iz opere Guglielmo Ratcliff. Divna crnobela fotografija i kretanje kamere Majkla Čapmena, Skorsezeovog redovnog saradnika tih godina. Kamera se odvaja od La Mote i njegovog tima i pokazuje nam krcatu dvoranu u totalu i kreće najava meča za titulu. Masa kliče i slavi Džejka kao i Ruperta Papkina (King of Comedy, 1983.) i Travisa Bikla. Sva tri filma su deo neslužbene trilogije De Niro – Skorseze o opsesivnim likovima. Da li bi ta masa isto radila, klicala, slavila, znajući ono što mi kao gledaoci znamo, uzimajući u obzir scene koje prethode i slede?

*Najava „legendarnog, inspirativnog, jednog jedinog kralja komedije“ u filmu The King of Comedy (1982).

Nakon što je oteo Džerija Langforda (Džeri Luis), svog idola, ne bi li prodreo u svet šou biznisa, tako uzevši veliko učešće u odgovoru na pitanje uspeti ili ne, Rupert Papkin (Robert De Niro) izdržava kaznu zatvora i vraća se obožavan od mase. U poslednjem kadru, kamera se kreće iznad publike spuštajući se do lica Ruperta Papkina. Spiker poziva publiku na aplauz, izgovarajući reči sa početka pasusa. Publika je opterećena poznatošću, koje često nema pokriće, izuzev ozloglašenosti. Sjajna pesma Wonderful Remark i Van Morison kao odjavna špica ovog sjajnog filma.

*Ulazak Reja Liote i Lorejn Brako u Kopakabanu u filmu Goodfellas (1990).

Jedan od najčuvenijih dugih kadrova. Skorseze je govorio da mu je jedan od najtežih. Sjajna kamera Mihaela Balhausa i soundtrek Then He Kissed Me od The Crystals. Henrija Hila (Rej Liota) svi vole, poznaju, svakom daje po „dvadeseticu“, „mudraci“ mu šalju flaše šampanjca, Karen (Lorejn Brako)biva impresionirana u tolikoj meri da mu čak veruje da je delagat sindikata, kako joj se predstavlja. Gangsterski život nikad primamljiviji kao u ovoj sceni. Bez publike kao u prethodno navedenim kadrovima, ali pitanje za nas, gledaoce. Imajući u vidu primamljivost života predstavljenog u filmu, zar ne pomislimo da je program zaštite svedoka koji dolazi u vidu kazne za Henrija Hila cena koju bismo i sami platili? Je li se Henri izvukao?

*„Ovim dokumentom postaješ građanin SAD a ovim redov u vojsci Unije. Sad idi i bori se za domovinu“ u filmu Gangs of New York (2002).

Sceni prethodi napet razgovor Danijela Dej Luisa i Džima Broadbenta. Nakon toga kamera prelazi na kolonu vojnika koji čuju reči sa početka pasusa i upuštaju se u rat. Čovek, administrativni radnik koji im to govori, kao da radi na izdavanju ličnih karti. Na kraju, za njega su oni samo broj. I ne samo za njega. Akapela saundtrek Paddy`s Lamentation. Vidimo spremanje redova za front, zaduživanje puški i ukrcavanje na brod, sa kojeg se istovremeno spuštaju kovčezi sa mrtvim redovima. Redovi, usled tolike želje da urade nešto značajno, što borba za ukidanje ropstva svakako jeste, gotovo da zanemaraju ili su slepi za kovčege sa kojima se mimoilaze. Opet divna kamera Mihaela Balhausa, čoveka odgovornog i za prethodni legendarni kadar i Skorsezeovog redovnog saradnika na filmovima After Hours (1985), The Color of Money (1986), The Last Temptation of Christ (1988) i The Departed (2006). Na vrhunce scene, u pozadini „there is nothing here but war“ i pesma nikad bolje složena uz scenu. Da li sve to vredi u zamenu za državljanstvo „obećane zemlje“? Koliko je masom lako
manipulisati?

*“Sve sam ih izdao“ u filmu Wolf of Wall Street (2013).

Kamera prolazi u prvom licu kroz špalir ljudi koji obožavano gledaju u nju, tj. u Džordana Belfora (Leonardo Di Kaprio) dok istovremeno kao narator izgovara rečenicu sa početka pasusa. Sceni prethodi scena ulaska FBI u prostorije Straton Oakmont, takođe u dugom kadru, uz soundtrack Miss Robinson u obradi Lemonheads-a. Kadrovi se nastavljaju jedan na drugog uz istu, pomenutu, muzičku podlogu. Obe scene su sjajne, ali pošto smo usvojili pomenuti Saramagov stav, u listu ubrajamo potonji, opisan na početku pasusa. Zaposleni i saradnici Džordana Belforta, kojima, sudeći po pogledima, nije samo poslodavac već i svojevrstan guru, zapravo su ljudi koji obožavaju pogrešne ljude, slično kao u pomenutim dugim kadrovima u filmovima Raging Bull i King of Comedy. Rupert Papkin, Džejk La Mota i Džordan Belfort se održavaju na talasima takvih ljudi. Slično je i u poslednjoj sceni filma, gde Belfort, sad već kao osuđen i ozloglašen te dužan svetini, izaziva isti efekat među polaznicima njegovog kursa za prodaju. Prezenter ga najavljuje sa većim oduševljenjem, prilagođenim duhu vremena, nego onaj Ruperta Papkina u The King of Comedy. Od The King of Comedy do Wolf of Wall Street masa i dalje nije ništa naučila, te se nameće utisak kao da protagonisti filmova nastaju na talasima ljudi koji obožavaju pogrešne.

Martin Skorseze u pomenutim filmovima pripoveda u prvom licu, prikazuje likove i njihove živote bez osuđivanja, protagonisti pomenutih filmova su zastupljeni u većini kadrova, recimo Robert De Niro u Taxi Driver-u, gotovo u svim. Pomenuti film Taxi Driver po studiji karaktera u prvom licu ima snagu književnog dela. Travis podseća na (anti)junaka Dostojevskog iz „Zapisa iz podzemlja“. Sve pomenuto, naročito jako sugestivna gluma i izuzetna režija nam ograničavaju mogućnost distanciranja od likova od kojih bi trebalo da se distanciramo. Ipak u isto vreme osećamo simpatiju prema liku, a averziju prema masi koja ga obožava. Da li smo deo svetine iz filma ili pak objektivni posmatrač sa druge strane platna koji sa likovima neće naći bogznašta zajedničko?