Џидовска фантазмагорија

Џидовска фантазмагорија – In medias res: нешто најузбудљивије што у скорије време прочитах, јесу зачудни и неодољиви записи Јелене Гавриловић о Џидовима (“Преслица џидовке девојке“)! Песме ли су? Скаске? Легенде ил предања? Маштарије? Можебит, све то, вешто измешано, у изудараној бахтиновској таландари украј Дунава нагарављено, под сачем старопланинским запечено и на облацима паперјастим понад напаћене земље поносне, на храстовим талпама са сребрним есцајгом сервирано, уз кисели купус, јакако! алевом митском натруњено…

Ко су, заправо, Џидови?! У јужнословенском фолклору познате су, одавно, див-девојке, делије-девојке, наш пандан Амазонкама – женама ратницима, често називане Џидовке, Арватке, Русалке, Арапке, Војинке (некад их одмени Косовка или Будимка девојка), које редом бију, сви их се плаше, па и највећи међу епским јунацима; нико им на црту не излази, клоне их се, а обично, након уводне глорификације снаге и вештине, опремљене на пут крећу, што се у обредима прелаза подводи под лиминалну фазу, да би упознале јунака над јунацима са ових простора, Марка Краљевића, е да би му верном љубом постале и децу му рађале (конкретно, да позицију неустрашиве див-девојке улогом смерне домаћице замене, која ће о господару своме бринути, децу рађати и на услузи му вазда бити). Али, деси се судбински сусрет, па у незнању и њега, уз друге војводе, на смрт преплаши, по пољу разјури или пребије, јер се, рецимо, са пута уклонио није, па у таквим типским ситуацијама када Марка Вукашиновог надвлада вештији мегданџија, нпр. сестрић Драгиша, дете Дукадинче или, пак, дева заносног изгледа (то је поетски речено, тачније је ’појава која плаши’), Марко у неприлици закука да му се открије, да зна од кога ће погинути и тада долази до идентификације и препознавања – расплет је уобичајен и за овај круг песама очекиван: девојку која га тражи и која му се нуди или сестрића који поздраве фамилије носи, јунак Марко на превару сурово убија, не желећи да ризикује потенцијално нови сукоб.

Овакви, мање рабљени мотиви из народног песништва, почетна су позиција за разбокорене архаичне каже Јелене Гавриловић о Џидовима-Џидовцима-Џидима-Џиданима, али су њени ликови колоритнији, јер су мешавина различитих митологија и религија, уз олфактивне, тактилне, аудитивне и костимографско-сценографске натруне локалне традиције (већи део радње смештен је у црнотравски ареал, неколико векова илити миленија уназад), усменог стварања и фантастичне књижевности (има функционализованих наратива, уз мање дораде), који се истовремено наслањају и на паганско и на сомнабулно и на пикарско, и у сваком трену зазивају стриповско и најзахтевнију холивудску продукцију.

Џидови су, забележено је, дошли у јужне крајеве са обала Данубијуса (ко га је видео, заборавити га не може), а легенде сведоче да их некада беше посвуда. Беху големи, неколико глава виши од обичних људи и дуговечни (живљаху по двеста-триста година, да ко бројаше било би петсто-шесто), а многи од њих и не умиру, или то чине кад је њима воља (отуд им друго име Немри), или кад сломе бедрену кост (тад их монолитна заједница обично на ледини оставља да скапају, што се поштује и за шта сви имају разумевања, мада се јављају и одступања од обичаја, са појавом мешанаца који смутњу уносе); каменити су (очигледно су род по бабине стране, од знаменитог Марковог противника, Михне Костуранина, који се не помиње, али се слути), из једнога комада, као храстови отесани, од којих су и настали (’што је од храста, то је у њима ломно, људско; што је од камена, то је вечно’); немају зглобове, те не могу ногу у колену савити, и принуђени су да се приликом сексуалног чина сналазе (чине то отпозади, стојећи, најчешће уз дрво, мада некад и у шетњи опосле; за свадбу, иначе, млада има привилегију да сама бира дрво уз коју ће је младожења прислонити), зато никада не лежу – и спавају и љубав воде стојећи, тако им се жене и порађају, а у ходу и доје; све кипти од страственог и анималног, а онда се у том лудилу, митолошком колоплету и фантазмагоричном преплету укаже нежна танковита свилена поетска нит – кукурек који из ока цвета, мо’ш мислити! Или заносне виле медарке са ’очима од ћилибара и косом од кукурузне свиле’.

Жене су без двојбе, лепше су од мушких, јер имају мање чворновате главе и косу на темену, додуше, проређену и истањену, мада су знани начини да се квалитет чекињасте длаке побољша; огрубела лица, изражених јагодица, накострешених обрва, широких ноздрва; грдне јесу, али нису акрепи, како Бугари дрско и безочно лажу; ипак, појашњава се, и Џидови и Џидовке су необично питоми, благи, осећајни, рањави, мада, дође тако и доба кад се јаве пусте ђаволине, жене се разуздају, зајазити се не могу, а мушки прохуљаве… Гостољубиви су, па путници намерници не само да први једу, него им се домаћица, уз благослов мужа, на свеопште задовољство љубазно даје, а када, рецимо, побратим настрада, побро му одмах жену приведе и на њу наскочи, како се и приличи. Ипак, никако не воле проливање крви (фуј!), па се хране житом и биљем, уз мало рибе, а кад багрем процвета, леле! само њега једу те им душа постане некако лептираста (отпор према крви додатни је разлог да се губитак девичанства пре удаје цени врло, па се и одређене радње у новом прагматичном нараштају у томе смеру предузимају). Вешти су у обради камена и дрвета, а нарочито у копању тунела, зато су одувек тражене лагумџије биле. Иако дуговеки, бизарним се доима да не знадијаху шта је будућност, па ни реч ’за дан после сутра’ у језику своме не имађаху – овако се, иначе, приповеда у књизи, уз обилато коришћење архаичних глаголских облика, а када њих у торбаку понестане, још старије се праречи из трапа ваде или по њиховом моделу граде; лексичко богатство неретко се јавља и у функцији карактеризације, при тананом нијансирању, као у градацијским примерима: незајаж – неиздрж – незадрж. Као особену стилску одредницу уочавамо меке поетске наносе у чворноватом прозном ткиву, па се поједини делови указују као врхунска поезија, коју треба другачије графички обликовати да то уоче и мање пажљиви читаоци, те стога, ево, назнаке простора:

„Ту и планине шкргућу зубима ноћу. Трава опија.” Или слика жене: „Беше налик брези која хода.” Или сећање: „И волех је, јер умеде да ми заспи на прсима, као рана умирена травама.”

Сказом доминира исповедна форма, разноразних Џидова и Џидовки, али и обичних људи – коленовића; велможа и господара, мешанки и мешанаца, путника намерника, учесника и коментатора дешавања, посвећених мученика, жена дунђерских, грешница и сводника; казивача који за чорбу од говеђих репова причу кити, бабе која памти и из сећања камена излапело, жене псетара и поносне жене која мужа свети, брижне дојиље, фрескописца и модела, љубавника поодавно мртвог, жртве коју пред причу за главу скратише, младе Дукљанке, искусне Влахиње, заточеног далматинског јувелира; исповедају се богоносци у тамници, ушкопљеници, најамници, занатлије, млинарице, чињарице, видарке, мајке; исповедају се цару, дужду, бану, хроничарима, браћи и сестрама, читаоцу…

Има једна касаба, уз Дрину, коју у свету познатом начини роман, неколико векова након градње велике завештајне грађевине; на другој страни наше земље, на само пô дана хода џидовскога, има једна друга варош, Кара Кас, испод знаковитог Чемерника, некада по вредним дунђерима знана, коју ће ова књига славном тек учинити. Колоритни митски прастановници њени, моћни Џидови и Џидовке, земљом црнотравском табанајућ попут пробуђених оријаша Казуа Ишигура, а у амбијенту зачудног Памтивека Олге Токарчук, са бројним асоцијацијама на ’поетику ружног’ Пјера Паола Пазолинија, блесаво попут гаргантуовскопантагруеловских инсценација, а нама препознатљиво, јер су из ширег јужнословенског и балканског наслеђа помешаног са локалним, у фрагментарној замамној фантазмагоричној прози у којој све пршти од сензуалног, еротског, распусног, јаросног, сновидог, паганског, покладног, вилинског и ђаволског, урочница и бајалица, химера и опсена, пустахија и несмирајника, постићи ће да читаоци након ретког задовољства у тексту, у ове легендом осенчене пределе и без државних ваучера похрле, а простор уз Власину, за будући обелиск као захвалност ауторки, већ је безецован…

Онеобиченом књигом широко су расејане мудре, афористичне, поетичне, духовите, циничне изреке – зависно од контекстуализације – па сводећи запис наведимо неколике примере:

Ругоба се поднети може, глад већ никако.

Не убијај секиром оно што можеш оборити чвргом.

Ко матер жртвује, тај нема светиње.

Тамо где богови страдају, људи се немају чему надати.

Кад је у срцу зебња, свака је вода видовита.

Што се брзином ветра изговори, урок не може да запамти.

Жудња и Саплет су род рођени!

Звук који не зачарава, једва да је вредан помена.

Човек проговори и кроз отвор на стражњици кад му запуше уста.

У богове не верујем, за мирна дана. Али у клетве верујем.

А каква је тајанствена моћ преслице Џидовке девојке, у наслову зазване, како се и где може задобити и ко је може поседовати, а реч је о атрибуту суђеница илити суђаја, читалац ће у књизи сазнати, а овде тек интригирајући цитат:

„… Зато се јунаци плаше преслица женских више од буздована и мачева.” На крају, о томе речито зборе и мртва уста Џидовке девојке у епској балади „Посмртна песма Џидовке девојке”:

Јунака ја тражим

За њег’ влажне шуме

У недрима носим

Мелем-траве, поља

Лековита биља

У бедрима свијам

Мислим, биће рањен

Приличи јунаку да од ране мрê

Мислим, бићу њему

Благодетна роса

Само да га нађем

Питам успут виле