Čitala sam ga davno, zapamtila jedino preživelog brodolomnika koji se našao sa one strane 180-tog meridijana, te tako, iz jučerašnjeg dana dospeo do preksutrašnjeg. Zato sam i htela da osvežim priču o “Ostrvu dana pređašnjeg” . A možda to ima veze i sa datumom smrti (5. 1. 2016.) velikog italijanskog pisca, esejiste i naučnika, Umberta Eka.

Roman bi se mogao svrstati u avanturističke i naučne. Suština je da se u dve paralelne priče prate doživljaji mladića čije je ime Roberto de la Griv. Jedna je priča iz 17. veka, gde se u borbi za grad Kazale međusobno ubijaju Španci, Francuzi i Italijani, i gde slavno a bespotrebno gine Robertov otac.

Druga dotiče Robertove avanture na brodu “Amarilija” , posle čijeg potonuća nailazi na misteriozni prazan brod “Dafne” , naspram Solomonovog ostrva. On će ga imenovati kao Ostrvo dana pređašnjeg, pošto dan na njemu kasni u odnosu na zapadnu hemisferu. Tako, ako se sa Novog Zelanda krene 26. decembra, na to se ostrvo (Solomonovo) stiže 25-og. Takva jedna vremenska zagonetka osnova je na kojoj počiva priča.

Kao jedini preživeli sa “Amalije” , Roberto se našao na napuštenom brodu “Dafne” . Na brodu nije bilo ljudi, ali je bilo zaliha vode, alkohola, bile su i neke biljke, ptice, kokoške. Na kraju, pojavljuje se i tajanstveni Uljez ili Neko ko krade jaja, navija časovnike, zaliva biljke, hrani ptice. (Roman je bukvalno bio u fazi umrtvljene radnje i pretvorio bi se u dosadu, zato je Uljez bio rešenje) .

Ispostaviće se da je reč o starcu koga su mornari ostavili na “Dafne” da skonča od kuge, dok su sami pobegli na ostrvo, gde su očekivali spas. Desiće de obrnuto, Uljez je preživeo, žaleći što su mu misionarske knjige bacili u more. Tako Roberto započinje razgovore sa tim starcem, uglavnom o nauci i veri. Kaspar, nemački misionar, do u tančine poznaje Bibliju, proučava Potop, i na donekle naivan i komičan način objašnjava Robertu odakle Bogu onolika kiša, koju je puštao 40 dana. Odakle je zahvatao? Iz dana pređašnjeg presipao je u sutrašnji. I o Galileju se izjasnio Kaspar, bolji je naučnik nego teolog.

Roberto je vaspitani mladić koji voli da sluša i da uči. U prvoj liniji pripovedanja, dok je još u Parizu, vidljivo je da je voljen, poštovan i cenjen. Učio je od opata, učio od opatovog protivnika Sen Savena:

Nemojte pevati o ljubavi, ona oduzima božansku hladnoću Katulove poezije.

Seta nije talog, već ruža naše duše, stvara heroje jer ih, budući da su na ivici ludila, podstiče na najveća dela.

Bog bi morao biti svuda, čak i na mesecu.

Nasuprot istorijskim i drugim ličnostima, među kojima su Roberto, Kaspar, ali i Robertov brat i dvojnik, Ferante, prikaz broda “Dafne” i Ostrva dana pređašnjeg pripada drugoj vrsti opisa, romantičarskom zanosu neistraženim lepotama ostrva, mora i šuma. Šumske ptice, među kojima je posebna lepotom žar-ptica, koju je Kaspar samo jednom uspeo da vidi:

“Glavica je bila zagasito maslinasta – ne, možda špargasta, a kljun boje lucerke pružao se, poput kakve maske, pervazeći oko, zrno kukuruza, s crnom iskričavom zenicom.”

Morske ribice su opisane kao u nekoj savremenoj tv emisiji o okeanskom življu. Među njima i jegulja sa dve glave, i neka riba šarenog trbuha, sa” mastiljavim prugama na leđima”. A korali, od onih što

“liče na vlasulje, zumbule, kaline, ljutiće, bokore ljubičica, praznik šišarki, uvojaka, zrnaca, pupoljaka, čičaka, grmova, žilica…”

Eko piše duhovito i zanimljivo, o erotskoj melanholiji, zadržavanju semena, savetima lekara o jelu, plivanju, o Hiperborejcima i Afrikancima, spajajući slikovito i metaforično sa naučnim, postavljajući pred junaka logične zagonetke, budeći radoznalost i kod čitalaca. Njegov je Roberto zaljubljen u ženu sa puškom, iako je ljubavnica njegovih neprijatelja Francuza (još iz perioda bitke za Kazale), čija je kosa puna vaški. Druga mu je ljubavnica iz otmenih pariskih krugova, sa nekoliko ljubavnika istovremeno. Mazroba Artenis dočekuje goste u budoaru, sa noćnom kapicom na glavi (“ogluvi od Miholjdana do Uskrsa”) i nogama u medveđoj koži.

Prevodilac, Elizabet Vasiljević, odlično je uradila svoj posao. Mnoge reči su osveženje (zamrsica,) što možda jeste slučaj i u originalu, ali do prevodioca je mnogo toga.

Što se čitanja tiče, postoje “spore” stranice i one koje se prelaze sa zanosom i oduševljenjem. Umberto Eko je takav pisac, mora mu se prići sasvim ozbiljno. Ako volite istoriju, nauku, putovanja, avanture, neizvesnost, čitajte Ostrvo dana pređašnjeg! Uživaćete.

Izdavač je Narodna knjiga, 1995.