Ekspresionistički profil romana ”Plavi zdenac”

Iako su na planu ideja romani Marice Josimčević prilično razuđeni, raznoliki, te je teško uspostaviti samo jednu ravan, koja bi ih sve reflektovala, na planu književnog izražavanja proza ove autorke poseduje jednu zajedničku crtu, jedan jedinstven umetnički horizont i dinamiku, koja drži u sprezi kompletan opus. Reč je o ekspresionističkom izrazu i poetici koji stavljaju akcenat na morfologiju dela, njegove konstruktivne zakone, prilično retke u srpskoj novijoj prozi, arhitektoniku dela koja nikad nije slučajna, niti proizvoljna, kristalizaciju forme, kao i geometrizam koji stvara harmoniju unutar dela.

Pre nego što se osvrnemo detaljnije na ove elemente proze Marice Josimčević u najnovijem romanu Plavi zdenac (2016), potrebno je reći na koji način tematski plan romana stoji u korelaciji sa njegovim umetničkim izrazom. Ovaj roman spada u kategoriju postapokaliptične proze, čiji žanr nije jednostavno odrediti, imajući u vidu da se ova kategorija najčešće sreće u okviru fantastike u svojim raznim vidovima (fantastika, naučna-fantastika i horor) kroz utopijske ili distopijske elemente. Kompletna proza Marice Josimčević zasnovana je na ezoterijskom učenju, individualnom iskustvu i praksi koji vode ka metafizičkoj spoznaji, što upućuje na specifičan žanr, kojem najviše odgovara naziv – ezoterijski roman.

U književno-teorijskom smislu ne postoji mnogo studija na ovu temu, tako da je ezoterijski roman ili ezoterijska proza nedovoljno obrađen, pa sam tim mnogima nejasan termin, kojem različiti autori daju različita značenja. O tome svedoče i današnje liste romana svrstanih u ovu kategoriju, koje, recimo, navode autore poput Umberta Eka, Dž. R.R. Tolkina, Harukija Murakamija, ali i neke komercijalne autore, koji nemaju isti idejno-poetološki okvir.^[1] U nekim savremenim studijama, koje nisu isključivo književno-teorijske, postoje osvrti na korišćenje ezoterijskih znanja u književnosti. Autorka Matilde Batistini [Matilde Battistini] koristi termine ezoterijski spev i ezoterijski roman kako bi označila postojanje ovakvih formi u sklopu kulture drevne civilizacije (2007: 244). U ilustrativne primere ovakve književnosti ona ubraja Ilijadu, Odiseju i Argonautiku, pa i Eneidu, koje sve sadrže neke epizode sa temom magije, poput silaska junaka u pakao, osvajanja talismana, koji daju moć ili besmrtnost, prisustvo čini i čarolija. U poznoj antici, sa obnovljenim interesovanjem za Egipat i njegove misteriozne kultove među filozofima i učenim ljudima, Plutarh i Apuleius pisali su dela poput Izide i Ozirisa ili Metamorfoza, dva romana koja su stekla veliku popularnost u kasnijim vekovima i koja su korišćena kao izvori inspiracije u brojnim slikarskim krugovima. Tokom Srednjeg veka jedan od takvih tekstova je i Danteova Božanstvena komedija koja kroz alegoriju govori o uzdizanju ljudskog duha kroz saznanje i poštovanje pravila Rozenkrojcera. Ova vrsta književnosti potvrđuje vezu između okultnih nauka i sfere moći (svetovne ili religiozne) koja samo iniciranima otkriva poruku skrivenu iza slojevitog alegorijskog narativa. U svetu zapadne književnosti, koja se naslanja na ezoterijska učenja, treba svakako spomenuti Miltonov Izgubljeni raj ili Geteovog Fausta kao inicijacijska dela. Kada govorimo o savremenijoj književnosti, značajna su zapažanja autora Artura Versluisa [Arthur Versluis] koji govori o takozvanoj zapadnoj ezoterijskoj tradiciji sa kojom povezuje čitav niz autora od Emili Dikinson i Hermana Melvila do Vilijama Barouza i Filipa K. Dika (2007: 151-154).

Idejni i poetički aspekti romana

Autorka romana Plavi zdenac bira postapokaliptični scenario za okvir svoje priče iz razloga, koji bi se mogao objasniti potrebom za pročišćenjem, koje nastupa nakon totalnog uništenja.  Taj element je prisutan u mnogim tradicijama i religijama. Tako na  priču ili mit o potopu nailazimo kako u tradiciji južnoameričkih Indijanaca, tako i u hrišćanstvu, a potom i u raznim azijskim religijama. Da li je to sećanje na prošlost, kao deo kolektivnog sećanja čovečanstva ili prekognicija budućnosti?

Teorija o cikličnom kretanju istorije u smislu – kako gore, tako dole, tj. kako je bilo tako će i biti, je jedna sasvim posebna tema. Postoje indicije u romanu da je reč o nuklearnoj katastrofi, koja je dovela do masovnog uništenja planete Zemlje, na kojoj je ostalo malo preživelih i na kojoj je većim delom uništena vegetacija, izvori vode i atmosfera (Josimčević,  2016:46;228). S druge strane, ideja pročišćenja predstavljena je kao „inicijacijski put“ koji se „spuštanjem do srca Zemlje“ odvija kroz „uzastopne inicijacije“ (Ibid, str. 54)

Neobično poniranje na samo dno Zemlje, koje predstavlja tematski siže, odvija se kroz više različitih nivoa, pri čemu se hodočasnici oslanjaju na snove, intuiciju, meditacije, sopstveni integritet, zadobijanje hrabrosti i poverenja u sopstvene odluke i izbore, pa je na taj način vid kako fizičkog tako i spiritualnog putovanja. Referisanje na Žil Verna, kao jedna od retkih književnih aluzija u romanu, predstavlja više momenat, koji u psihološkom smislu odražava kognitivnu disonancu jednog od likova u čijem sećanju su, kao i kod ostalih, izbrisani relevantni događaji na život na planeti, kakav je postojao do trenutka apokalipse. S druge strane, ona ne sugeriše isti vid putovanja, niti isti umetnički postupak.

Kako sama autorka kaže u uvodu ova vrsta putovanja predstavlja „spuštanje na dno Zemlje putem zdenaca, ili bunara, slapova, i drugih vidova padajućih tokova i izvora“ (Ibid, 7).

Na mentalnom planu putovanje preživelih Zemljana u romanu Plavi zdenac predstavlja ciklično kretanje u sopstvenu prošlost, koje kroz lucidne snove omogućava da se u sadašnjem trenutku steknu relevantni uvidi i spoznaje, koji predstavljaju putokaze i smernice u nepoznato, oniričko i nadsvesno.

Ovakav tematski izbor omogućio je autorki specifičnu ekspresionističku paletu, posebnu poetološku i filozofsku fizionomiju, koja stvara konkretno strukturno jedinstvo, koje se od savremenog romana i njegovih aktuelnih tokova uglavnom razlikuje na način antiteze. To ujedno povlači i promenu svesti, drugačiji oblik umetničke forme i odbacivanje normativne poetike, koja sputava i neutrališe subjektivnost i neponovljivost stvaralačkog čina. Valter H. Zokel [Walter H. Sokel] u poetici ekspresionizma vidi odraz Kantove estetike, slobodu umetnika da svoje delo kreira kao jedan poseban univerzum, koji ima sebi svojstvenu prirodu, koja prevazilazi granice čulnog, a često i nadrealnog (1959: 9-10). Kao tvorac takvog dela, ovaj umetnik je iznad onoga koji samo otkriva simbole ili prenosi direktne istine.  On je kreator i zakonodavac unutar sopstvenog univerzuma u kojem sam postavlja i ruši zakone. Roman Plavi zdenac je u pravom smislu reči jedan takav poetski, ekspresionistički univerzum, čija je forma satkana od hipnotičkih vizionarskih slika i misaonih uzleta u astralno, metafizičko i nadsvesno.

Marica Josimčević kroz ovo prozno delo kreira umetničku formu, koja se zasniva na asocijativnosti, sinkretizmu, dekonstrukciji narativa modernog romana,  odbacivanjem klasične psihologije i fabule. Stilski postupak počiva na radikalnom otklonu od mimetičke, imitativne slike sveta, predočavajući je čitaocu gotovo uvek iz novog, neobičnog, izmenjenog ugla: „On čuje fijuk koji ima boju plamena i koji izmesti radnju sna u drugi proscenijum“ (Josimčević: 2016:69). Ovakav stilski postupak, koji u izvesnoj meri liči na poetiku simbolista, primetan je i u drugim avangardnim pokretima, a po rečima Ralfa Fridmena [Ralph Freedman] on u ekspresionizmu predstavlja težnju za otkrivanjem suštinskog značenja stvari, što podrazumeva i procese apstrakcije i postojanja više ravni (1969: 54-74).

Već od prvih stranica romana, čitalac iz fragmenata, sa samih granica spoznaje ulazi u prozni narativ, koji je u odnosu na tradicionalni roman reinkarniran prema načelima stvaralačke imaginacije i vizije. Autorka na sasvim jedinstven i autentičan način projektuju svoje principe „jasnoviđenja“ na svet empirijskih odnosa, kakav poznajemo i koji će kako roman napreduje konstituisati novu dinamiku i perspektivu, uvodeći nas u tematsko-motivski kompleks putem intuicije, vere u „Duh Vode“ i „Višnju pomoć“ (Josimčević, 2016: 7-8). Na početku prisutna destabilizacija subjekta (likovi imaju prošlost koja im je nedokučiva) i disperzija prostorno-vremenskog realiteta (nejasni obrisi razorene planete Zemlje) preklapaju se i apstrahuju kako bi omogućili da gusto tkanje proznog teksta poprimi neobične boje i sazvučja donjeg sveta u koji će hodočasnici na putu ka Novoj zemlji krenuti vodenim tokovima. Autorkin izbor najbolje ilustruju reči i objašnjenje njene junakinje koja predvodi hodočasnike: „morate shvatiti da je voda zona bezvremlja; tu su nam najdostupnije sve naše potencije, one koje nosimo u sebi od Početka Postanja. Drugo, voda je otvorena za sve mogućnosti sna, a kroz sanjanje se budimo i sećamo, preobražavamo se kako bismo mogli da uđemo u večno Ovde i Sada“ (Ibid, 107).

Pa opet, o mnogo čemu u romanu može se samo intuitivno naslutiti, određeni događaji se mogu hermeneutički rekonstruisati koristeći sekvence sećanja, kojima lucidni snovi daju zamah, a potom i obrazac delovanja u sadašnjem trenutku. U tom smislu, kada je nemoguće osloniti se sasvim na opservaciju i indukciju, ekspresionistička poetika teksta dobija svoju ekspanzivnu moć i svoju sopstvenu geometriju koja je objašnjena u Uvodu romana slikom „vertikalnog bunara, viđenog direktno odozgo, do nesagledivog dna […]“ dinamikom „procesa koji radi“ i „brojem podzemnih nivoa“ koje autorka preuzima iz sopstvenog spiritualnog iskustva, bez obzira na to što okultna nauka navodi drugačije podatke o tome (Ibid, 9-11).

Najizraženiji toposi u romanu

Govoreći u svojoj Istoriji srpske književnosti o osobenostima srpskog ekspresionizma Jovan Deretić koristi termin „poetska proza“ koju vidi kao specifičan žanr koji se grana na „poetski putopis, poetski esej, poetsku pripovetku i poetski roman“ (Deretić, 1990). Budući da je i roman Plavi zdenac u formalno književnom smislu najčistiji izraz lirizma u prozi, odgovarala bi mu odrednica poetskog romana koji svoj lirski kompleks gradi kroz karakteristične topose ili tematsko-motivske konstante ekspresionističke poetike: topos zvuka i ritma, dinamičnosti i statičnosti, duhovnog i telesnog, vizuelizacije boja i geometrijskih formi. Oni funkcionišu kako u površinskoj tako i u dubinskoj strukturi diskursa, koja potom generiše značenja i upravlja značenjskim relacijama u tekstu.

Kada je reč o toposu zvuka i ritma, roman nudi složenu skalu najneobičnijih sazvučja: „zazivanje vode pevanjem“ (Josimčević, 2016: 78-79), „transno pevanje“, onomatopejsko izražavanje „grgota, rominjanja, vrenja“ (80), himne i molitve „Majci Vodi“ (116-117), „zazivanje Duha Majke Zemlje“ (158-160) i slično. Ovi elementi u romanu imaju, pre svega, transcendentalna svojstva i funkcionišu na višem nivou, gde se proširuje i produbljuje svest, nastaje, najpre, rastakanje bića, a potom obnova vitalnih snaga. Molitva dovodi do isceljenja i milosti, a glavni junaci, primivši takve darove, bivaju  spremni za sledeću etapu svog putovanja, koja je, kako u fizičkoj, tako i duhovnoj ravni, uvek zahtevnija i složenija od prethodne. Zvuci, melodije i muzika u romanu proističu iz simbolističkog shvatanja, gde pisac proniče s onu stranu pojava i dolazi u dodir s neizrecivim, tajanstvenim i mističnim. U romanu Plavi zdenac zvuk i ritam imaju često karakteristike izvornog, arhaičnog jezika, izražavajući na taj način „ekspresionističku težnju ka neposrednom i praiskonskom“ (Deretić, 1990).

Vizuelizacija boja je još izražajnije stilsko sredstvo i naglašeniji topos u romanu Marice Josimčević. Polazeći od činjenice da je sama struktura romana iznikla u svesti autorke kroz vrlo preciznu geometrijsku šemu, jasan kolorit i forme, njena realizacija gradi još postojaniju paletu ekspresionističkog spektra. Predeli unutrašnjosti Zemlje, čudnovati vodeni tokovi, snovi koji vraćaju u prošlost kakvu poznajemo i lice planete koja je u vremenskoj dimenziji romana ne samo zbrisana, nego i zauvek nestala u obliku u kojem je mi poznajemo, uzimaju iz tog spektra najizražajnije nijanse i tonove. Autorka se zalaže za snagu izraza koji zaobilazi konvencije, pokazujući da njen prozni izraz nije uobličena stvarnost sveta izgrađena na temelju postojeće, koja nas okružuje: „Atmosfera ove Doline haosa puni se rumenom bojom ljubavi. Zatežu se strune vazduha, zažaruje se zlatan pesak, prestaje klokot crnih močvara i vode im postaju uljevita ogledala. Svi zvuci i svaka emocija postaju samo jedan jedini pev, svileni gajtan hitnut u samo srce Zemlje i vaskolikog sveta“ (Josimčević, 2016: 160). Na ovom primeru je očigledno i sažimanje dva karakteristična ekspresionistička toposa zvučno/slikovno koja ovde ne stoje u opoziciji, već svedoče o posebnoj vrsti sinkretizma. Na nekim mestima u romanu uočavamo i sinesteziju u funkciji stilske figure: „tonovi se vrtlože nad vodom topeći svaku nevericu, odzvanjaju svodovi podzemne hale“ (117); „ljubičasto putovanje“ (140); „voda nije odolela njenom glasu i prizivu“ (147); „krug koji pleše“ (170).

Ritam u romanu Plavi zdenac se ističe kao jedan od ključnih nosilaca ekspresivnosti ključnih reči, sintagmi, segmenata i rečenica, što doprinosi da ova proza poprimi kvalitet ritmičke proze. Ritmu se daje prvenstveno metaforičko značenje, povezujući ga s dinamičnom promenom heterogenih doživljaja junaka u duhovnoj i predmetnoj stvarnosti. Zvuk i ritam se takođe shvataju i doživljavaju sinestezijski, praćeni su intenzivnom percepcijom više čula, i vrlo često povezani sa vizuelizacijom boja, koji u ekspresionističkoj prozi imaju konkretno simboličko značenje. U prozi Marice Josimčević simboličko značenje boja nije deo ekspresionističke poetike, već vrlo često upućuje na ezoterijski kontekst.

Funkcija i uloga snova i sanjanja je još jedan nezaobilazan topos ekspresionističke poetike, te je njegova prisutnost u romanu Plavi zdenac vrlo značajna u okviru mapiranja proze Marice Josimčević kao proze koja tu poetiku do izvesnog stepena odražava. Govoreći o toposu privida i suštine u ekspresionističkoj prozi Bojana Stojanović Pantović u svojoj studiji Morfologija ekspresionističke proze, kao jedan od retkih autora, koji se na sveobuhvatan način bavio ekspresionističkom prozom kako u evropskom, tako i u južnoslovenskom kontekstu, objašnjava da „u prethodnoj eposi, kod Meterlinka, Hofmanštala, Emersona i Strindberga, san ima uglavnom mistični karakter, upućujući čitaoca na skriveno, tajnovito značenje teksta. Za ekspresioniste je, međutim, san svojevrsna realnost, čiji principi ujedno upravljaju psihičkim svetom junaka“ (2003). Autorka romana Plavi zdenac ne samo da ovo eksplicitno potvrđuje: „za naše putovanje najvažniji [će biti] naši snovi. Oni su uslov za probijanje donjeg dela vertikale“ (Josimčević, 2016:66), nego pomenuti princip vrlo dosledno sprovodi u čitavom romanu kreirajući pri tom i posebne tehnike sanjanja, kao i pejzaže snova, njihovu dinamiku u kojoj se prepliću različite sudbine likova, koji su karmički povezani. Autorka romana kroz analizu simbolike snova i smisla pojedinih njegovih elemenata, poput R. V. Emersona, insistira na transcendentalnom poimanju snova, koji imaju određenu prirodu i logiku i u direktnoj su sprezi sa misterioznom, kohezionom silom našeg bića (DeVoll, 2004:69).

Morfologija romana

Morfologija romana Plavi zdenac prvenstveno upućuje na jedan od ključnih zahteva u oblikovanju ekspresionističkog književnog teksta – antimimetički pristup i isticanje konstruktivnog principa. Ovo je naročito izraženo u prvom delu romana, gde postoji negacija psihološko-kauzalnih motivacija, interakcija među junacima priče počiva na telepatiji, fragmentarnost (o likovima saznajemo na osnovu njihove spoljašnosti, godina, etničke pripadnosti, rasnog identiteta ili neke druge osobine), defabularizacija (korišćenje tehnika u kojima se tok radnje romana odvija kroz snove, meditacije, onostrane doživljaje i bitke, kao i mistične rituale). Sve navedeno upućuje i na međusobno prožimanje i mešanje žanrova (postapokaliptični roman, ezoterijski roman sa kombinacijom i interpolacijom epskog, lirskog i dramskog govora).

Roman je posebno zanimljiv u pogledu načina pripovedanja. Pored mnoštva britkih, živih i dinamičnih dijaloga, lirizacije scenskih opisa i efektnih rešenja na planu kompozicije, koja nije običan konstrukt, već promišljeno rešenje autorke, najveće iznenađenje predstavlja figura i status naratora. Do samog kraja romana ovu neobičnu povest pripoveda sveznajući narator u trećem licu. Povremeno čujemo i naraciju u prvom licu, kada neko od hodočasnika priča/proživljava delove svog sna, što retko može da zbuni čitaoca. Međutim, u epilogu romana, kada se sam narator obrati čitaocu u prvom licu, određenim delom svojeg iskaza on implicira svoju direktnu umešanost u pojedine događaje:

Zapravo i meni se, kao i hodočasnicima, dogodilo nekakvo buđenje na kraju … i to dva puta… Prvi put, kada je ona mala špica Kalea prepoznala mene u onome o kome sam pisao a da nisam znao da samo to takođe ja … i drugi put, dok sam zabadao koplje u Aždaju. (Josimčević, 2016:367)

Ova izmena u pripovedačkoj perspektivi dovodi do promene kompletnih sintagmatsko-paradigmatskih relacija proznog teksta. Kompozicija postaje deo samorefleksije narativnog postupka i navodi čitaoca da razmisli o iluziji pripovedanja. Izvesna dezintegracija sveznajućeg pripovedača menja njegov odnos prema realnosti i on se napuštajući strogo narativno polje transformiše u „reflektor figuru“ odnosno formu personalnog pripovedanja.^[2]

Stilski i jezički aspekti

Obiljem svojih asocijativnih veza, preplitanja i prelivanja značenja jezik u romanu Plavi zdenac često premašuje ustaljena čitalačka očekivanja. Iako deluje  unutar konvencionalnih znakovnih sistema, ova vrsta proznog narativa u velikoj meri relativizuje relacije između označitelja i označenog: „Mislite vatru“ (Josimčević, 2016:216), „Glasovi Romba deluju kao basovi […] vihor hodočasnika kruga podseća na plamteći uroboros“ (218). Stoga ova vrsta ekspresionističkog stila nije svedena strogo na svoju retoričku funkciju, već često zadire u dubinsku strukturu teksta koja površinskoj daje simbolička, ali i alhemijska značenja.

Stilski postupak u romanu Plavi zdenac kombinuje dve tehnike: kinematografsku i parabolično-alegorijsku.^[3]  Ovu prvu tehniku karakteriše kratak zapis, iscepkanost i sažetost iskaza, kao i česta upotreba elipse:

Svašta! Naravno da mogu, ja sam… ja sam… (mršti se, češe se po glavi), ja sam … (zagleda se u njih dvoje s krikom neverice u očima), čudno, al’ ne mogu trenutno da se setim … ne razumem… (Josimčević, 2016:15)

Ova vrsta postupka odgovara dinamičnoj, kaleidoskopskoj slici sveta. Kondenzovanost i pregnantnost izraza na stilskom planu podrazumeva neograničenu slobodu u sintagmatskom povezivanju najraznovrsnijih tematskih fragmenata.

Parabolično-alegorijski stil je u ovom romanu na sintaksičkom planu povezan s pojedinim tradicionalnim postupcima pripovedanja. Prema Zokelu, njegova osnovna odrednica je esejizacija pripovedanja, odnosno refleksivno–filozofski monolog ili dijalog. Ovakvo oblikovanje diskursa omogućava visok stepen apstrakcije pripovedanja. Prisutna je određena paradigmatična, alegorična situacija ili događaj, oko kojih se potom konstruišu naracija i figure. To omogućava i dekonstrukciju postojećih žanrovskih kodova i njihovu semantičku modifikaciju. Autorka na više mesta konstruiše tekst na podlozi nekog drugog žanra (koji liči na alegorijsku fantastiku) kao specifičnu formu pripovedanja, a najčešće je deo sna:

Lako se provučem kroz pravougaon otvorčić dok čujem Danuu napolju kako mi viče da obučem mornarsko odelce. Protrčim kroz dnevnu sobu i taman kada zakoračim na stepenik da bih se popeo u moju sobu, neka crvenkasta svetlost zaseni desni deo moga lica i nagna me da se okrenem. Vidim da nešto veliko, obučeno u crveni oblak, sedi za našim trpezarijskim stolom. Zaboravim na odelce, polako se vratim i stanem pred taj oblak. (Ibid, 70)

U ovom radu su analizirani oni aspekti proznog izraza Marice Josimčević na modelu njenog najnovijeg romana Plavi zdenac koji upućuju na postojanje više elemenata i njihovih uzajamnih relacija, koji su sastavni deo ekspresionističke poetike. Iz svega izloženog moguće je izvući zaključke da karakteristični toposi, lirizacija atmosfere i segmenti poetskog romana, potom morfologija i arhitektonika dela, kao i stilski i jezički aspekti upućuju na svojstven ekspresionistički književni izraz, koji je, čak i na formalno književnom planu izrazito autentičan i subjektivan i teško je povlačiti paralele, analogije ili sličnosti sa bilo kojim autorom, kojem pripisujemo obeležja ekspresionističke poetike. Osnovni problem, koji se na tom planu pojavljuje, najbolje je izrazila Bojana Stojanović Pantović rekavši da se „u literaturi o ekspresionizmu uočavaju izrazite protivrečnosti u okviru tzv. ekspresionističke poetike, odnosno nemogućnost da se uspostavi homogeno jedinstvo literarnih tekstova, kod kojih bi postojao minimum strukturnih, stilskih i ideoloških razlika (Stojanović Pantović, 2003). Ovo postaje naročito relevantno iz razloga što se ovde nismo bavili ideološkim kontekstom, koji zahteva posebnu vrstu analize, koja ostaje izazov za neka naredna tumačenja ovog romana.

U prilog našem tumačenju elemenata ekspresionističke poetike, treba na kraju dodati da je autorki romana Plavi zdenac važan unutrašnji izraz, koji je u kontrastu sa naturalističkim oponašanjem ili impresionističkim prihvatanjem spoljnih utisaka:

Svi mi sada imamo novi lik unutrašnjeg odbleska. (Ibid, 359)

Ne treba zaobići ni činjenicu da u tom subjektivnom odnosu naspram realnosti, u kojem dominira liričnost, emotivnost i misaonost, nailazimo i na značajnu angažovanu kritiku savremenog sveta, njegove posrnule civilizacije,  koja  u realnom vremenskom trenutku planetu Zemlju zaista i dovodi na rub propasti, što za sobom povlači i moralnu problematiku, koja je implicitno naglašena u brojnim segmentima romana. Njen nedvosmislen izraz sadržan je u ritualu obraćanja Duhu Majke Zemlje: „Poharasmo lepo tvoje lice na sve četiri strane sveta/Ojađena si ostala i ogoljena,/Posuta telima našeg neznanja i samozaborava/Ubijajući Tebe, ubismo i sebe./U ime svih postradalih, i naše vlastito, molimo da nam oproste/Sve tvoje biljke i šume/Reke, mora i jezera […] Šaljemo koridore jasnog belosrebrnog svetla […] Plačući, ali s jakom voljom da te iscelimo“ (Ibid, 159).

Za P.U.L.S.E Neda Mandić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Literatura:

Primarni izvor:

Josimčević, M. Plavi zdenac. Beograd. METAPHYSICA. 2016.

Sekundarni izvori:

Battistini, M. Astrology, Magic and Alchemy in Art. Translated by R. M. Giammanco Frongia. Los Angeles. The J. Paul Getty Museum. 2007.

Deretić, J. Istorija srpske književnosti. Accessed June 14, 2017 from:  https://www.scribd.com/doc/201784271/Jovan-Deretic-Istorija-Srpske-Knjizevnosti

DeVoll, M. W. “Emerson and Dreams: Toward a Natural History of Intellect”. The American Transcendental Quarterly. June 2004. Vol. 18. Issue 2. p. 69.

Fludernik, M. Towards a ‘Natural’ Narratology. London. Routledge. 2005.

Freedman, R. “Refractory Visions: The Contor of Literary Expressionism“. Contemporary Literature 10,  No. 1. Winter, 1969. pp. 54-74 .

Sokel, Walter H. The Writer in Extremis: Expressionism in Twentieth-century German Literature. Stanford. Stanford University Press. 1959.

Stojanović Pantović, B. Morfologija ekspresionističke proze. Accessed June 05, 2017 from: https://www.rastko.rs/rastko-sl/knjizevnost/nauka/bstojanovic-morfologija.pdf

Versluis, Arthur. Magic and Mysticism: An Introduction to Western Esotericism. Lanham. Rowman and Littlefield Publishers, Inc. 2007.

^[1] Vidi: Popular Esoteric Fiction Books, accessed June 05, 2017 from: https://www.goodreads.com/shelf/show/esoteric-fiction

^[2] Uporedi: Fludernik, Monika. Towards a ‘Natural’ Narratology.

^[3]  O odlikama kinematografskog i paraboličnog narativnog stila u ekspresionističkoj prozi vidi: Stojanović Pantović, Bojana. Morfologija ekspresionističke proze, accessed June 05, 2017 from: https://www.rastko.rs/rastko-sl/knjizevnost/nauka/bstojanovic-morfologija.pdf.

  Književnost