Ema Goldman – prkos dominaciji

” Najveći, neoprostiv greh u društvu je sloboda misli.”

U Kovnu (tadašnjoj Rusiji) 27. juna 1869. godine, rođeno je, po slobodnim zakonima univerzuma, slobodno dete anarhije – Ema Goldman. Suštinski slobodna još kao dete razvila je prkos kao mehanizam žestokog otpora i neposlušnosti prema svim oblicima tiranije. Kruta, beskompromisna porodična načela i život u turobnom, neustoličenom vremenu probudili su pobunjeničku reakciju u Emi Goldman. Gonjena pretnjama brakom beži u svoju viziju budućnosti, u Ameriku. Imala je samo šesnaest godina kada je iza sebe ostavila patrijarhalni “kult dominacije”.

“ Najnasilniji element društva je neznanje.”

Bučni ruski nihilisti i odlučni američki radnički pokret potvrđuju razmere suštinskih, globlanih antagonizama. Uviđajući to Ema se zavetuje anarhistima na borbu protiv dominacije i nejednakosti. U to vreme, Amerikom besne radnički pokreti ugnjetavanih radnika, čiji se prag tolerancije spušta pod pritiskom manipulativnih kapitalista. Kao razborit i rečit govornik, Goldman je verno prenosila anarhističku ideologiju radnicima, ukazujući na potrebu za savezništvom. Filozofija anarhije je kao kritika postojećeg militantnog i piramidalnog sistema vlasti bila višestruko prijemčiva potrebama radnika. Anarhisti veruju da se svest može podići do samosvesti koja je preduslov za ujedinjavanje u manje grupe po pricipu individualnih ljudskih potreba. Anarhistički, horizontalni koncept društva posmatran sa pozicije vlasti je trovački i preteći i rezultira hapšenjima i ubijanjima velikog broj radnika i anarhista.

Da anarhizam može odgovoriti isto tako radikalanim metodama, dokazuje Aleksander Berkmen, najbitnija figura u životu Eme Goldman. Berkmen je, kao istaknuti anarhista preuzeo na sebe izvršenje atentata na nadzornika fabrike, implicirajući da sila rađa silu. Smatrajaći da je i Ema umešana, hapse i nju, i to će biti prvo hapšenje Eme Goldman u nizu hapšenja koja slede. Osuđena je na jednu godinu zatvora a njen prijatelji i ljubavnik Saša, na četrnaest. Poznajući samo fizički espekt izolacije, duh Eme Goldman nikada nije mogao biti utamničen. Zatvorske dane provodi, edukujući se i čitajući poeziju Volta Vitmana.

“Pričamo o slobodnoj ljubavi, kao da je ljubav išta drugo osim slobodna“.

Dodatna motivacija srčanosti Eme Goldman u istrajnosti za ideale je Sašin pobunjenički akt i preuzimanje na sebe odgovornosti u ime svih anarhista. Časopis „Majka zemlja“, čiji je osnivač bila Ema, još jedno je sredstvo artikulisanja Eminih misli i ideala. Njen dom postaje baza časopisu i „dom izgubljenih umetnika“. Čini se da naziv časopisa donekle otkriva latentnu želju za ostvarenjem majčinstva, projektujući neostvareno majčinsto na preteranu brigu za svoje umetnike- saradnike.

Bolne godine Berkmanovog odsustva, Ema leči edukujući žene kroz putovanja po Americi, u isto vreme prikupljajući novac za časopis. Emina predavanja/govori razbuđuju i osvešćuju uspavanu žensku podsvest, arhetipski predisponiranu slobodom. Smatrajući da je ljubav sama po sebi slobodna, žena mora da je izbriše iz konteksta metafizičkog kao nepostojeću i stavi u okvire realnog i primenljivog. Ljubav ostvaruju oba pola, ali njena svrha nije nužno ispunjena brakom, već strašću, razumevanjem i jednakošću na svim nivoima. Brak karikira ljubav, guši je i stavlja okove moranja, smatra Ema. Njoj je bilo strano formalizovanje ljubavi, odnosno stavljanje ljubavi pod zakonsku zaštitu. Ljubav štiti jedino samu sebe. Smatrala je da žena mora da se ogluši o moralisanje, a naročito o religijsku interpretaciju časnog života. Kontrola rađanja dece, iako nezakonita i neetička, je ne samo „prevencija“ od takvog razmišljanja, već i način da žena postane slobodna od svih ustupaka ljubavi. Javno edukovanje žena o kontracepciji koštalo je Emu zatvora.

U knjizi „Anarhizam i ostali eseji“, Ema Goldman objašnjava dihotomiju problema ženske emancipacije. S jedne strane, su žene intelektualke kojima je potebno „emancipovanje od emancipacije“, jer su preusko shvatile termin slobodne ljubavi. Takve žene zaboravljaju da vole i budu voljene, neretko ne žele decu i potpuno su posvećene karijerama. Vođene željom za nezavisnošću, postaju hladne, nestrastvene i aljubavne. S druge strane su žene, koje brakom potvrđuju pravo (koje im bezuslovno pripada) na rađanje i ljubav, beskompromisno prihvatajući ulogu u mizogenoj predstavi žene kao roba i mašine. Njihova uzavrela, strastvena krv, hladi se brakom kao krunom ljubavi. Kakav paradoks ljubavi!

Strah od „Crvenog straha“ zavladao je Amerikom, a Ema Goldman i Aleksander Berkmen su 1919. godine deportovani u Rusiju kao „crvene pretnje“ boljševika i anarhista. Emine vizije bolje Rusije pomućene su relnim slikama bede, dekadencije i tiranije. Shvata da je politika boljševika, u koju je iskreno verovala, prerasla u tiraniju i sadizam nad ruskim narodom. Njen duh polako umire, zaražen slikama Rusije i deportacijom.

Emina i Sašina ljubavna priča okončana je još po njegovom izlasku iz zatvora 1906. godine. Međutim, njihovo čedo ljubavi – prijateljstvo, vezivalo ih je do kraja njihovih dana. Fizički razdvojeni, svako u svom delu Evrope, komunicirali su pismima deleći očaj o godinama borbe koja nije postigla gotovo ništa. Bez obzira na osećanje bezrazložne borbe, Ema je i u izganastvu ostala verna sebi i svojoj doktrini, iako je odjek njenih misli ostao tih godina skoro nečujan. Njena autobiografija „Živeći svoj život“ je poslednji trzaj ataka na uspavanu ljudsku svest. Filozofija Fridriha Ničea, filozofa iznad „dobra i zla“, nerazumevanjem i pogrešnom intrepretacijom biva potčinjena mržnji i ratovima. Pišući o njemu kao neshvaćenom, bojala se iste „osude“ neukih i plitkih. Ema je još jednom za života bila u Americi. Dopuštenje ulaska u Ameriku bilo je ograničeno govorima isključivo o autobiografiji i drami.

14. maja 1940. godine Ema Goldman umire u Kanadi. Iza sebe je ostavila iskre ideala, od kojih danas svaka ima svoju vatru.