Filip K. Dik – Da li je to ona budućnost od koje strepimo?
O njemu se ispredaju neverovatne priče
Moj prvi susret s Philipom Dickom odigrao se pre skoro četvrt veka. U pitanju je bila njegova knjiga Čovek u visokom dvorcu, objavljena u biblioteci “Kentaur” (izdavač beogradska “Jugoslavija”; roman je u Americi objavljen 1963. godine i za njega je Filip Dik dobio Hugovu nagradu – najveće priznanje za SF književnost).
Sredinom sedamdesetih, zahvaljujući možda ponajviše biblioteci “Kentaur”, u našim je krajevima došlo do neverovatnog uspona zanimanja za SF. Politizovani, kakvi smo već bili, pogotovo posle studentskih demonstracija ’68, u science fictionu smo u početku tražili, i prepoznavali, pre svega, potvrde sopstvenih strahova, opsesija i ideja. Tako su tih godina posebno bile popularne tzv. antiutopije poput Orvelove 1984. i Hakslijeve Vrli novi svet. Malo je ko osećao potrebu za klasičnim SF pričama u kojima dominiraju tehnološko-naučne ideje. Već tad je, začudo, bilo daleko zanimljivije igrati se s ljudskim karakterom i vremenom nego putovati ka dalekim svetovima.
U Čoveku u visokom dvorcu odigrava se ono isto što i u glavi svakog deteta ili tinejdžera. Kako bi, naime, danas izgledao svet da se nije desilo ovo ili ono? Kako bi, uopšte, izgledao svet u kojem bih ja bio neko drugi? Ili, još bolje: kako bi izgledao svet prošlosti u kojem bih ja, sa ovim znanjem i iskustvom, mogao da se umešam? To je tema koju su obrađivali mnogi SF pisci, između ostalih i jedan “ozbiljni” pisac poput H. Dž. Velsa, uz pomoć jednog jednostavnog izuma koji se zove vremeplov. Philip Dick se nikad nije služio tako jevtinim sredstvima. On je postupio mnogo radikalnije. Pisao je jednostavnu priču o tome kako izgleda svet u kojem su Hitler (i sile Osovine) pobedile saveznike. Radnja romana se odigrava u Americi koja je pod japanskom okupacijom. Istorija i fikcija se poklapaju sve do 1942. Do tad teče sve kao što je bilo. No, dolazi do preokreta. Hitler prvi dolazi do atomske bombe!
Ono što nikad neću zaboraviti (a usput sam pročitao gomilu boljih Dickovih knjiga) jeste vajkanje zbog Hajdrihovog ubistva od strane britanskih komandosa 1942. godine. (Hajdrih je bio nemački guverner Čehoslovačke i po mnogima viđeni naslednik Hitlera.) Hajdrih bi, naime, prema rečima jednog junaka, bio daleko bolji za sve od Bormana koji je nasledio Firera (pod boljim se misli da bi bio blaži i ne bi atomskim bombama čistio životni prostor u Africi). I danas, kad vidim našu političku scenu, prolazi mi kroz glavu ova Dickova fantazmagorija. Možda bi, zaista, Hajdrih bio humaniji od Bormana a Arkan od Šešelja!
U međuvremenu, Philip Dick postao je pravi mit. O njemu se ispredaju neverovatne priče. Osnivaju se klubovi, pokreću časopisi, objavljuju knjige, održavaju kongresi posvećeni čudaku iz Kalifornije. Svi fenomeni što su od nekog društvenog značaja, ne samo do njegove smrti (1983), obuhvaćeni su, naprosto usisani, u njegovim knjigama. Odnos prema istoriji, totalitarna država i pojedinac, droga i državna manipulacija, uloga medija, odnosi prema manjinama, ženama, hendikepiranim, upotreba medicine, novi društveni pokreti, uloga religije, sve to upakovano je u apsolutno otkačeni svet logičkih pravila i aksioma.
Osamdesetih je godina Philip Dick postao najcitiraniji pisac od strane pristalica analitičke filozofije. Logičke zagonetke nedoumice koje je on otvarao podsećale su na one čuvene Zenonove aporije o kretanju strele i trci kornjače i zeca. Dick je postavljao i postavljao nova i nova pitanja na koja, očigledno, ne samo da nije znao odgovor nego ga stvarno nije ni zanimao. Izgleda da je za njega najveći izazov bilo samo smišljanje pitanja. Pri pokušaju da na neka od njih odgovorite često osećate kako vam se mozak izvrće.
Philip Dick je misteriozna pojava, poput Thomasa Pynchona, takođe američkog pisca okruženog aurom tajnovitosti i izuzetnosti. Za razliku od Pynchona koji se već decenijama skriva i izbegava javnost, Dick je neprekidno bio prisutan u javnosti. Njegov opus je ogroman. U pitanju je pedesetak knjiga – romana i zbirki priča. Rođen je u Čikagu 16. decembra 1928. godine. Njegova sestra bliznakinja Jane, umrla je posle četrdeset i jednog dana zbog nebrige njihove majke koja bebu nije na vreme dala u bolnicu (docnije je Dick zbog toga razvio osećanje velikog neprijateljstva prema roditeljima). Majka je radila kao vladin cenzor, a otac kao koljač svinja.
Počeo je da piše veoma rano. Zanimao se za književnost, a u časopisima je čitao tekstove Asimova i Hajnlajna. Najjači utisak i uticaj na njega je ipak imao Van Vogt. Već sa šesnaest godina susreo se s prvim ozbiljnijim psihičkim tegobama. Mučila ga je agorofobija (strah od otvorenog prostora). Uopšte, bio je slabog zdravlja. Kad je završio srednju školu (1947) radio je u radnji za održavanje i popravku televizora. Tu su se prodavale i ploče. Muzika je još jedna od njegovih opsesija. Prisutna je u svim njegovim knjigama. I to podjednako – Mocart i rock.
Studije nemačkog i filozofije na Berkliju upisuje 1949. Njegov prvi objavljeni roman je Solar Lottery, izašao 1954. Tokom pedesetih teško da je zaradio ozbiljniji novac od pisanja (u tom periodu FBI je pokušao da ga zavrbuje da radi za njih u Meksiku gde je jedno vreme imao nameru da studira. Dick odbija saradnju sa FBI iz etičkih razloga). Kroz njegov život je prošlo mnogo žena. Važan podatak za američke biografe osim imena i opisa žena je da je 1959. godine Dick počeo da pušta bradu.
Njegova iskustva s drogama datiraju iz ranih šezdesetih. Uzimao je velike količine amfetamina. Navodno, da bi izdržao ludački ritam od šezdeset strana dnevno! I mimo te radoholičarske pomame Dick je očigledno imao dublju psihološku potrebu da eksperimentiše na samom sebi (Tamno skeniranje, roman iz 1977. ceo je jedan mračni trip u kojem droga postaje univerzalna metafora za postojanje celog čovečanstva). Droga nije, međutim, bila samo deo opšteg američkog intelektualnog iskustva, pogotovo u Kaliforniji tog doba, već i izvor najfantastičnijih spekulacija, pa i paranoja, o zaveri i manipulaciji. Kod Dicka je strah od zavere i manipulacije postao prava manija, pogotovo kad je 1971. godine izvršena provala u njegovu kuću. Optužio je CIA da stoji iza toga. Bio je, između ostalog, ubeđen da je sasvim slučajno u jednoj od knjiga “provalio” neku od pomno čuvanih državnih tehnoloških tajni.
Prema sopstvenim rečima doživeo je nekoliko mističkih iskustava, odnosno otkrovenja. Najpoznatija su se odigrala tokom februara i marta 1974. Nikad nije uspeo da ih racionalno objasni. lz tog perioda je ostao rukopis (Exegesis), osam hiljada strana neprekidnog autodijaloga – neka vrsta automatskog pisanja. Tokom ovih “otkrovenja” Dick je doživeo gubitak nekoliko bliskih prijatelja, velike porodične stresove, imao problema s drogama, postao veoma depresivan i introvertan. Tad je i nastala knjiga King Felix zbog koje je, navodno, CIA počela da se zanima za njega.
Jedna od opsesija Philipa Dicka bila je vezana za dvojstvo čovekove ličnosti koja se odražavala u postojanju dveju moždanih hemisfera. Eksperimentisao je na samom sebi uzimajući ogromne doze vitamina (to je pronašao u časopisu “Psihology Today”) da bi izazvao simultano nervno “pražnjenje” u levoj i desnoj hemisferi mozga. Premda je originalni eksperiment bio namenjen pacijentima s razdvojenim ličnostima, Dik je upravo želeo obrnuto. Tvrdio je da je bio uspešan! Ovi eksperimenti su bili praktična primena njegovih teorija koje su se u velikoj meri naslanjale na gnostičke i kabalističke ideje. Podela na levo i desno, tamno i svetlo, iracionalno i racionalno, sve je to bilo obuhvaćeno u drevnim doktrinama koje su na Zapad došle u obliku alhemije (Thomas Pynchon je iz sličnog duhovnog okruženja – mada ne klasični SF pisac – takođe koristio iskustva alhemije i kabale u svojim delima. Svim poklonicima dela Philipa Dicka toplo preporučujem njegovu knjigu Objava broja 49, izdanje “Svetovi”, Novi Sad, 1992)
Uostalom, bio je ubeđen da poseduje određene parapsihološke sposobnosti, što je nekoliko puta i dokazao. Jednom prilikom je, slušajući Strawberry Fields Forever, čuo promenjene reči pesme kao svojevrsno upozorenje da je kod njegovog sina došlo da takve komplikacije bruha da hitno mora u bolnicu jer mu je život u opasnosti. Odmah je odvezao sina u bolnicu, koji u tom trenutku nije pokazivao nikakve znake bolesti, i tamo se na zaprepašćenje lekara ispostavilo da je upozorenje grupe The Beatles bilo tačno.
Ipak, cela ta raznovrsna i uzbudljiva aura bila bi sasvim bleda i neuverljiva da Dick nije posedovao tako snažan i originalan književni talenat. Ono što je on uradio za SF kao književni žanr slobodno se može porediti sa onim što je uradio Borhes na polju tzv. klasične književnosti.
Philip Dick je jedan od rodonačelnika ideje o paralelnim svetovima. To, međutim, nisu samo svetovi koji se paralelno odvijaju u različitim vremenskim ili prostornim segmentima već pre svega svetovima koji neprekidno postoje i funkcionišu u našem umu. Njegova erudicija bila je ogromna. Od poznavanja filozofije i muzike, preko savremene umetnosti, klasične mitologije, antropoloških istraživanja i istorije pa do najnovijih teorija i radova s područja psihologije, farmakologije, neurologije, informatike, kibernetike, mehanike… Pored svega toga, umeo je da se prilagodi jeziku. Da progovori najrazličitijim dijalektima i slengovima, da ubacuje gomilu izraza i dosetki sa ulice, da prati gibanja i pulsiranje svakodnevnog jezika, pogotovo jezika manjinskih, potkulturnih grupa. Po toj sočnosti jezika Dick je vremenom bio sve mlađi i mlađi. On se sasvim otrgao klišeu klasičnog SF-a gde većina junaka govori jezikom starmalih nadrilekara i proroka. On je bio neka vrsta SF beat junaka. Buntovnik koji je razloge za pobunu podjednako video u društvu i u samoj suštini života. Imao je, pri svemu tome, tanani osećaj za humor i ironiju. Umro je od srčanog udara 1982. godine ostavljajući iza sebe nedovršeni roman The Owl ln Daylight.
Malo je poznato koliko je Dickovo književno delo uticalo na druge umetničke žanrove. Ovde pre svega mislim na film. Najpoznatiji film napravljen prema Dickovom predlošku svakako je Totalni opoziv, sa Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj ulozi, a u režiji Dejvida Kronenberga. Reč je o priči We Can Remembet lt For You Wholesale. Priča se razlikuje od filma po tome što glavni junak Daglas Kvajl nikad ne napušta Zemlju. Prema romanu Tri stigmate Palmera Eldriča na Brodveju je pre dosta godina postavljen komad koji je kasnije snimljen kao eksperimentalni crno-beli film (možemo samo da zamislimo kakvo je ludilo bila ta predstava). Screamers je film koji se bazira na Dickovoj kratkoj priči Second Variety. Ipak, najznačajniji, u pogledu režije i uticaja, bez sumnje je Bladerunner sa Harison Fordom u glavnoj ulozi, u režiji Ridli Skota. Originalni roman nosi poetični naslov Sanjaju li androidi električne ovce. Poznato je da su Italijani hteli da snime Ubik (koje li ambicije!).
Kad bih morao da se opredelim za neki od romana Philipa Dicka svakako ne bih mogao da izaberem samo jedan. U najuži izbor ušle bi tri knjige: Tecite suze moje, reče policajac, Tamno skeniranje i Marsovsko iskliznuće vremena (sve knjige su objavljene na srpskom jeziku).
U sve tri knjige imamo prilično mračnu situaciju što se tiče državne represije, nadzora, manipulacije i tako toga. Reč je o nekoj vrsti kripto komunofašizma sa snažnim primesama eugenike (nacistička nauka o poboljšavanju ljudske rase putem odabiranja). U tome, naravno, ima pregršt priča o ljudskim pravima, uticaju medija, sindikata, posebnih medicinskih ustanova i svakako veoma mnogo opijata raznih vrsta. Nema bitne razlike između pomućene i čiste svesti. Kao ni između onih koji krše i onih koji štite zakon. Moć je koncentrisana u rukama nekolicine ljudi, s tim da se konačni plan i onaj ko je iza njega, nikad do kraja ne otkriva (izgleda da je opšte pravilo da svako bude deo nečije igre. Ili sna).
U tom je pogledu čitanje Philipa Dicka u Srbiji veoma poučno. Od samog čitanja teško da ćemo postati optimisti. Ali sama činjenica da je jednom neko, daleko, pre mnogo godina, sanjao i pisao o svemu ovome može nas ispuniti onom vrstom perverznog zadovoljstva koje možda poseduju poslednji primerci nekog egzotičnog plemena kad otkriju da su predmet pomnog istraživanja. Biti istraživan i biti predmet interesovanja otvara nove mentalne mogućnosti. Baš kao i čitanje Dickovih knjiga.
U međuvremenu, SF ide dalje. Da li je to ona budućnost od koje strepimo? Može li strepnja od budućnosti da zameni sam život? Bolje je da to gledamo nekako izmešano. Na primer: u filmu Momci iz Brazila (pisan prema istoimenom romanu lre Levina) gledamo kako bi mogao da izgleda uspešni eugenički eksperiment doktora Mengelea. Prva moja asocijacija dodirnula je Paragvaj. U Paragvaju je, kao što znamo, godinama na vlasti bio jedan užasni diktator po imenu Stresner. Kad je Stresner umro vlast je uzeo njegov sin. Bio je homoseksualac. Obožavao je uniformu. Dao je sebi visok čin i okružio se svojom pretorijanskom gardom koju su činili sve sami zgodni momci. Ta kombinacija fašističko-vojno-seksualne diktature (što je simbolički veoma poznato) delovala mi je apsolutno nadrealno. A to je nešto što je bilo, a i danas je, već prošlost. Budućnost i prošlost isuviše spretno menjaju mesta u ovom veku. Naš strah, koliko i nada, vezani su za mogućnosti paralelnih svetova. Nada da možemo ostati zaštićeni i sigurni u svome paralelnom svetu i panika da ne budemo zatvoreni u nečijem tuđem paralelnom svetu gde će diktator sa svojom decom i suprugom moći da radi s nama šta hoće.
Philip Dick je čovek kojem bi u Srbiji svakako trebalo podići spomenik. Bio bi to spomenik apsolutno neprimetan za sve pripadnike danas vladajućeg koalicionog bloka (SPS-SRS-SPO). On ne bi mogao da konkuriše ni Čiči ni Titu. Bio bi siguran u svojoj usamljenosti baš kao i mi u svojim paralelnim svetovima. Sve dok jednog dana i naši životi ne iskliznu.
Pisao: Velimir Ćurguz Kazimir
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Filip K. Dik – Budućnost od koje strepimo? napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →