Film i veštačka inteligencija

Iako su i film i veštačka inteligencija (AI, Artificial Intelligence) tvorevine uma, na prvi pogled oni nemaju gotovo ništa zajedničko. Dok je film, osim na tehnologiji, zasnovan – kao, uostalom, i čitava umetnost – na moći imaginacije, veštačka inteligencija simulira razumske operacije i utemeljena je na logici. U tom kontekstu, smatra se da je Aristotelova (Aristoteles) logika, odnosno principi na kojima je ona prvobitno utemeljena, osnova za današnje pametne sisteme i alatke koji su nam poznati pod zajedničkim imenom „veštačka inteligencija“. Pored Aristotelove logike i njenih principa i zakonitosti, značajan doprinos za pojavu veštačke inteligencije kakvu danas poznajemo, dalo je doba racionalizma (a prethodno i srednjovekovna mistika, odnosno učenja Rajmonda Lulusa /Lully/), posredujući matematička i filozofska znanja, sintetizovana u iskustva izložena u delima Dekarta (Descartes) i Lajbnica (Leibniz), dok je čitava etika, tj. etiko-metafizika Baruha de Spinoze (Spinoza), na primer, impregnirana geometrijom, što ukazuje na tesnu povezanost matematičkih i etičkih pitanja.

Uz aristotelovsku prethodnicu, Lulusovu alhemiju i tzv. „umeće kombinatorike“ (Ars Combinatoria) koju je usvojio i promovisao Lajbinc, kao i Dekartovo univerzalno znanje (mathesis universalis) nastala je spekulativna osnova za razvoj kako računarstva, tako i veštačke inteligencije. U sličnom duhu, matematička logika dvadesetog veka, kao i fazi logika (fuzzy logic) neodređenih iskaza, koja se pojavila nešto kasnije u odnosu na matematičku logiku, doprinele su usavršavanju “jezika“ veštačke inteligencije. Vinerova (Wiener) kibernetika, kao i robotika, takođe su pozni izdanak starih matematičkih, ontoloških (filozofskih) i logičkih teorija antičkog doba.

Postavlja se, međutim, pitanje na koji način jezik matematike i formalne logike može imati uticaj na umetničke oblike izražavanja, poglavito na film. Ako se poslužimo etimologijom, ono što je, u jezičkom pogledu, zajedničko za umetnost i tehniku, odnosno tehnologiju, jeste starogrčki termin ‘tehne’ koji je označavao umeće, veštinu. Štaviše, od samih praktičkih i refleksivnh početaka, umetnost je bila srasla s tehnikom, i zapravo se razvijala delom zahvaljujući različitim tehničkim otkrićima. Nerazdvojivost umetnosti i tehnike ostala je bitna karakteristika umetnosti našeg doba.

Što se, pak, filma tiče, on je u svojim počecima bio percipiran prevashodno kao „tehnička atrakcija“, odnosno izum „pokretnih slika“ nastao na temelju teatra, likovnih umetnosti, ali i fotografije, kao prethodećeg medija. Kako je vreme prolazilo, tako je i film od prvobitne atrakcije postajao nešto drugo. Zapravo, da bi film bio ozvaničen kao umetnost, trebalo je da protekne nekoliko decenija. Zasnovavši vlastiti jezik, kao autentično izražajno sredstvo koje ga razlikuje od drugih umetnosti, film je „priznat“ kao umetnost. No, tu se razmatranja o filmu kao umetnosti ne završavaju. Danas je film priznata umetnost; u okvirima takvog estetskog vrednovanja naročito se potcrtava tzv. autorski film, kao i njegov značaj za razvoj kinematografije s umetničkim predzakom.

Da se podsetimo. Konvencijom koja je postignuta između teoretičara, kritičara i praktičara filma, planovi i uglovi snimanja, te montaža, postali su prepoznatljivi elementi filmskog jezika. Zadobivši „auru“ umetnosti, film je nadalje usavršavao svoje estetske, poetičke i tehničke mogućnosti. Istovremeno, kako mu je popularnost rasla, naročito u XX veku, tehnologija izrade postajala je jednako važna kao i umetnička strana filma, te se on, u sve većoj meri, pretvarao u industrijski proizvod za masovnu upotrebu – dakle, u robu. Film, za koji se danas, u krugovima savremenih teoretičara, lakonski kaže da je dvostrukog karaktera, i da predstavlja i industriju i umetnost istovremeno, najadekvatniji je primer koji ilustruje Benjamnova (Benjamin) ideja „umetničkog dela u eri tehničke reprodukcije“, koji, zahvaljujući industrijskoj proizvodnji i mnoštvu kopija, svojom vlastitom „prirodom“ tj. načinom (re)produkcije „gubi auru“.

U stvari, dijalektika odnosa umetnosti i tehnologije upravo se pokazuje delatna kada je reč o ovom mediju, jer se baš tu, u filmu, u isto vreme i pojavljuje i gubi „aura“ umetnosti. Upliv delatnosti veštačke inteligencije u domenu filma iznova naglašava dilemu koja se nameće iz same prirode filma kao medija – da li u njemu preteže „umetnički“ ili „tehnički momenat“, te šta je film danas, ukoliko se u sve većoj meri oslanja na pronalaske i inovacije u oblasti novih tehnologija, a što bi valjalo da problematizuje filozofija medija. Jer, aktuelna digitalizacija u oblasti filma prošla je relativno neopaženo sa stanovišta opšteteorijskih razmatranja. Drugim rečima, digitalizacija je reflektovana kao tehničko-tehnološko unapređenje filma, kao novi medij i alatka koja je omogućila da se kinematografija umnogome razvije, ali tako da ne izgubi identitet i prepoznatljivost, posebno kada je reč o konceptu autorskog filma.

A šta je sa filmom ovde i sada, i kako na ovaj estetski i medijski fenomen utiče veštačka inteligencija?[1] Kulturna činjenica je da se danas uveliko razmišlja o plodotvornom ukrštanju filma i aktivnosti veštačke inteligencije primenjene u polju kreativnosti. Iako je praksa ovih posredovanja na svom istorijskom početku i daje tek skromne rezultate, može li se, ipak, jezikom estetike (filma) već sada smisleno govoriti o odnosu filma i veštačke intelgencije, tj. o mogućoj primeni AI alata u domenu filma i filmske umetnosti? Već na prvi pogled, tu postoji problem, i on i jeste i nije načelne prirode.

Naime, osnovna namena AI (koja proističe iz njenog imena) nije usmerena na stvaralaštvo kao takvo; tu je reč tek o njenoj sekundarnoj upotrebi. U začetku, veštačka inteligencija imala je sasvim drugu svrhu, posmatrano u odnosu na njenu moguću primenu u sferi umetnosti (filma). Spočetka, veštačka inteligencija većinom se bavila kreiranjem i primenom kompjuterskh programa koji su se ticali rešavanja zadataka koje trenutno obavljaju ljudska bića, zahtevajući od mašina jednaka, ako ne i uspešnija postignuća u pogledu efikasnosti procesa rada. S druge strane, književnost i film doprineli su razvoju robotike i veštačke inteligencije inspirišući naučnike na stvaralački rad u ovim oblastima. Dakle, film je, zajedno s književnošću, i pre nego što je veštačka inteligencija ušla u širu upotrebu, anticipirao njenu pojavu i delovanje. Adekvatni primeri koji ilustruju ovo zapažanje su Čapekova (Čapek) drama „R.U.R.“ („Rossum’s Universal Robots“) iz 1920. i „Metropolis“ („Metropolis”), ekspresionistički naučno-fantastični film Frica Langa (Lang) iz 1927. godine.

U tekstu pod nazivom: „AI Representation in Cinema: A Quantitative Content Analysis“ („Predstavljanje veštačke inteligencje na filmu: Kvantitativna analiza sadržaja“) upravo je film “Metropolis” Frica Langa označen kao prekretnica i prvo filmsko ostvarenje koje je tematizovalo odnos čoveka, grada i veštačke inteligencije (Nguyen 2023). Od 1927. kada je snimljen ovaj film, pa sve do 2023, kada je završeno pomenuto istraživanje, a prema navodima iz članka, snimljeno je preko sto filmova čiji je sadržaj bio vezan za veštačku inteligenciju (Nguyen 2023). Tokom godina, kako se dalje tvrdi u tekstu, prikaz veštačke inteligencije u filmovima transformisao se i evoluirao, odražavajući promene u pogledu kako tehnološkog napretka kulture, tako i društvenih stavova o AI. (Nguyen 2023) Pored tematizovanja veštačke inteligencije na filmu, u XXI veku započeli su ekperimenti sa njenom upotrebom u filmskoj umetnosti. Iako se ne može sa sigurnošću utvrditi ko je prvi koristio AI tehnologiju za generisanje filmova, izvesno je da su se mnogi autori angažovali u polju kratkog i eksperimentalnog filma, koji su nastali uz asistenciju veštačke inteligencije. Najpoznatiji pokušaji tog tipa bila su ostvarenja poput filma “Sunspring” („Nova sezona“) koji je napisan u kolaboraciji sa programom „Benjamin“, a razvio ju je, odnosno trenirao umetnik i inženjer Rod Gudvin (Goodwin). Ovaj film premijerno je prikazan na Sci-Fi London Film Festivalu 2016. godine i privukao je pažnju publike i kritičara zbog eksperimentalnog stvaralačkog pristupa u kome važnu ulogu igra AI. Takođe, među poznatijim filmovima ovog „žanra“ je i ostvarenje “Zone Out” („Izvan zone“); film je bio deo projekta “AI Dungeon”[2] iz 2018. godine, koji je razvio Nik Walton (Valton), osnivač kompanije Latitude, koja se bavila razvojem AI rešenja za interaktivne priče. Počevši od 2018. projekat je nastavljen i unapređen tokom narednih godina, a film “Zone Out” bio je sastavni deo kontinuiranog razvoja i eksperimentisanja sa veštačkom inteligencijom u filmskoj produkciji. Takođe, film “Zone Out” bio je prikazan i dostupan online putem platforme „AI Dungeon“, kao interaktivno iskustvo koje koristi veštačku inteligenciju za generisanje priče.

Ono što treba naglasiti kada je reč o AI filmovima „Sunspring“ i „Zone Out“ jeste da su oni ujedno predstavljali i eksperimente u domenu tehnike izrade filma, kao i ogledanje u novom mediju i odgovarajućoj filmskoj poetici. U oba slučaja, aktiviran je program „Benjamin“, rok za generisanje filmova bio je 48 sati, a realizovani su u kratkoj formi, sa naučno-fantatičnim sadržajem. I upravo to ograničenje od 48 sati treba uzeti u obzir, jer su autori programa pustili AI sistem, koji je sam sebe nazvao Benjamin, „da upravlja celim proizvodnim procesom filma“ (Machkovech 2018). Iako su oba filma tretirana kao bizarni produkti rada nove AI tehnologije, ne može se tvrditi da su, bilo sa stanovišta scenarija, glume ili režije, kako se to obično misli, bili puka besmislica.

Primera radi, film „Sunspring“ počine sledećom scenom.“Vidimo kako H izvlači knjigu s police, prelistava je dok govori i zatim je vraća natrag. H: U budućnosti s većom nezaposlenošću, mladi ljudi su prisiljeni da prodaju krv. To je prva stvar koju mogu učiniti.” (Furness 2016) Tako, dakle, u radikalno kritičkom tonu, započinje scenario kratkog filma „Sunspring“ koji je napisao algoritam veštačke inteligencije. U tom kontekstu posmatrano, nama se čini da je većina kritika i osvrta objavljenih povodom ovih filmova prenaglasila njihove tehničke nedostatke, a poetiku svela na epitete „mutno“, „kompjuterski generisano“, „nejasno“, i tsl. Ne osvrćući se na značaj pomenutih filmova u celini, kritičari su se uglavnom bavili, i to segmentirano, scenarijom, glumom koja je nastojala da prati bizarne dijaloge i scenoslede, kao i fotografijom, što smatramo refleksom u tumačenju, stečenim na osnovu doživljajnog iskustva i analitike standardne filmske produkcije.

Među prve kompjuterski generisane filmove koji su nastali posle 2020. godine ubrajaju se i filmovi „Last Stand“ („Poslednji susret“)[3], „The Storm“ („Oluja“), kao i ljubavni film „Next Stop Paris“ („Sledeća stanica Pariz“). Prvi je, primera radi, trebalo da manifestuje „potencijal veštačke inteligencije u snimanju filmova“, te je poslužio kao neka vrsta demonstracije kako da korisnici sami, putem upotrebe veštačke inteligencije, postanu (ko)autori filmova, dok je „Next Stop Pariz“, za razliku od mnogih naučno-fantastičnih prethodnika, film sa ljubavnim zapletom. Sva tri ostvarenja realizovana su u formi kratkih filmova. Trejler za „Next Stop Pariz“ (2024) je, na primer, čak i pre prikazivanja filma dobio izrazito negativnu kritiku.[4] Povodom prvih AI filmova, naporedo s kritikom, pojavile su se i skromne estetičke refleksije, koje su nagovestile pojavu filmova nastalih u saradnji s veštačkom inteligencijom, označivši ih kao ostvarenja „čudne estetike“. Tako je povodom kratkog filma, nastalog po uzoru na video-radove „The Frost“ („Mraz“), koji je proizveden korišćenjem nekoliko AI alata (DALL-E, DALL-E 2, D-ID) uz čiju asistenciju je autorska ekipa „snimila film“, Vil Daglas Heven (Heaven), u članku pod nazivom: „Welcome to the new surreal: How AI-generated video is changing film.“ (“Dobrodošli u novo nadrealno: Kako video generisan uz pomoć veštačke inteligencije menja film.“) zapazio sledeće: „Mraz je 12-minutni film u kojem svaki snimak generiše AI koja stvara slike. To je jedan od dosad najupečatljivijih — i najbizarnijih — primera ovog čudnog novog žanra.“ (Heaven 2023). U nastavku elaboracije filma Heven, za razliku od većine dosadađnjih kritičara, zaključuje: “Čudna je to estetika, ali smo je dočekali raširenih ruku.“ (Heaven 2023) Pomenuta kratka opservacija govori u prilog tome da se, naporedo s traganjem za adekvatnim estetskim izrazom u filmovima koji su realizovani uz pomoć veštačke inteligencije, i estetičari uključuju u razmatranja ove problematike. Iako je reč o posve novom fenomenu, umetnički rad u ovom polju delovanja, kako na prvi pogled izgleda, brižljivo se prati. Ali, ukoliko se kritički traga za pozadinom ovog filma, njegova poetika ima sasvim drugu namenu. „Umetnici su često prvi koji eksperimentišu s novom tehnologijom. Ali neposrednu budućnost generativnog videa oblikuje industrija oglašavanja. Waymark je stvorio The Frost kako bi istražio kako se generativna veštačka inteligencija može ugraditi u njegove proizvode. Kompanija proizvodi alate za izradu video zapisa za preduzeća koja traže brz i jeftin način izrade reklama“, nastavlja autor teksta. (Heaven 2023) Iz rečenog se može nazreti da će kratka forma prvih AI filmova, čak i u ovoj eksperimentalnoj fazi, uskoro biti naveliko eksploatisana u reklamnoj industriji.

Povodom navedenih i sličnih filmova, te interaktivnih ostvarenja koja koriste veštačku inteligenciju za kreiranje umetničkih dela, nešto ranije, odnosno 2019. godine organizovana je izložba umetnika i umetničkih projekata u saradnji sa Barbican Centrom u Londonu, pod nazivom: „AI: More than Human” („AI: više od čoveka“). Svi projekti na ovoj izložbi istraživali su interakciju između ljudi i veštačke inteligencije kroz umetničko iskustvo, odnosno ulogu veštačke inteligencije u savremenoj umetnosti i kulturi. Između ostalih, jedan od zanimljivijih radova bio je naslovljen kao „Computers Watching Movies” (“Kompjuteri gledaju filmove”). Povodom ovog projekta, autor Ben Groser (Grosser) celu izložbu sagledava na sledeći način: „Prema Barbicanu, ‘AI: More than Human’ je istraživanje bez presedana o kreativnom i naučnom razvoju veštačke inteligencije, istražujući evoluciju odnosa između ljudi i tehnologije.“ (Groser 2019) Predstavljanje radova, objašnjava Groser, podeljeno je u četiri dela, a to su „San o veštačkoj inteligenciji“, „Umne mašine“, „Svetovi podataka“ i „Beskrajna evolucija“. Njegov rad bio je deo rubrike „Mind Machines.“ (Groser 2019).

Osim ove izložbe i filmova snimljenih za različite namene, dva su značajna događaja koja su označila početak obimnijih rasprava o odnosu veštačke inteligencije i filma u javnoj sferi. Prvi od njih tiče se valorizovanja, odnosno nagrađivanja rada (asistencije) veštačke inteligencije u umetničkom filmu, dok drugi referiše na aktivnosti u oblasti filmske industrije objedinjenh u masovni štrajk filmskih radnika u Holivudu – najpre scenarista, a potom i glumaca. Naime, sredinom 2023. godine, preko 150 000 filmskih radnika je, obustavom rada, izazvalo veliki zastoj u američkoj filmskoj industriji (televizija, bioskopi, i dr.) zalažući se za bolje uslove rada, ali i protiv masovnije upotrebe veštačke inteligencije u oblasti filma i televizije.

I dok je, u prvom slučaju, reč o elitnom filmskom festivalu u Kanu, gde je vizuelni umetnik, koji je u izradi filma koristio veštačku inteligenciju, učestvovao u kompeticiji i pobedio u kategoriji kratkog filma, te je ovenčan nagradom Zlatna palma, u drugom pomenutom primeru, u kome se film čita ne toliko kao umetnost, već kao domen delatnosti mnogobojnih kreativnih profesija, upotreba veštačke inteligencije u ovoj industriji, sa stanovšta zaposlenih, shvaćena je kao ozbiljna profesionalna i egzistencijalna pretnja, što je rezultiralo jednim od najmasovnijih sindikalnih štajkova u ovoj delatnosti, nezapamćenoj od 1960. godine.

Prvi primer pokazuje kako je digitalni umetnik Glen Maršal (Marshall), nakon uspeha video-klipa za pesmu „Voyager“ („Putnik“) muzičke grupe Daft Punk, sačinjenog na osnovu ulaznih informacija koje su predstavljale polazište za kreativni rad veštačke inteligencije, dobio i prestižnu nagradu žirija na festivalu kratkog filma u Kanu 2022. godine za AI film „The Crow“ („Vrana“). Prema našem mišljenju, taj događaj označava i zvanični početak estetskog vrednovanja filmova koji su realizovani u saradnji sa veštačkom inteligencijom u oblasti tzv. umetničkog filma. Ovaj potez žirija pokazao je, zapravo, da se, u pogledu vrednovanja umetničkog dela, filmovi koji su nastali u saradnji s veštačkom inteligencijom ocenjuju kao relevantni za svet umetnosti i da mogu ravnopravno konkurisati (kao što je to, u sve većoj meri, slučaj i s literarnim delima) na umetničke festivale zajedno s filmovima koji su nastali u tradicionalnom ključu. Jedini uslov koji se, bar za sada, pojavljuje u takmičarskim propozicijama jeste da se prilikom konkurisanja naglasi da je delo nastalo uz asistenciju veštačke inteligencije.

Film „Vrana“, sačinjen je putem snimka koreografije izvedene u realnom prostoru, koji je u postprodukciji pretočen u animaciju nastalu upotrebom veštačke inteligencije. U filmu plesačica pokretima oponaša kretnje vrane, a zatim se ovaj performans „prevodi“ u animaciju generisanu putem AI što koristi koreografsku osnovu koju je prethodno osmislio i režirao jedan drugi poznati umetnik, i to još 2012. godine.[5] No, nezavisno od „sadržaja“ filma, kao i od forme koja je nastala posredovanjem rada umetnika i veštačke inteligencije, poetika pomenutog kratkog filma može poslužiti i kao osnova za meta-analizu jezika ovog, pa i svakog drugog ostvarenja koje je nastalo na sličan način. To, zapravo, znači da je film „Vrana“ moguće analizirati ne samo kroz estetsku vizuru koja je proistekla ukrštanjem kreativnog rada čoveka i mašine, već i upotrebom konceptualnog, dijalektičkog pristupa tumačenju savremenih umetničkih dela.

Pod rečenim podrazumevamo sledeće. Ako o filmu kao o umetnosti rasuđujemo prema učinku, onda njegov rezultat ne ukazuje samo na konkretno delo, nego i na pozadinu njegovog nastanka, a koja se ne može iscrpsti u pukim analizama koncepta i tehnologije koja mu je u osnovi, već nužno u sebi sadrži i nešto drugo, a počemu je AI, bar u ovoj fazi njenog intervenisanja u svetu umetnosti, raspoznatljiva. Stvarajući film „Vrana“, autor je verovatno bio svestan činjenice da, koristeći mogućnosti novih tehnologija, otvara prostor za novi vid poetike (i normativno i deskriptivno uzevši) koja na meta-nivou interpretiranja referiše na vlastiti dualizam i konfliktualnost. To, u isto vreme, ne znači nekakvu manjkavost ili estetsku nedostatnost ovakvih dela, već njihovu imanentnu „prirodu“ koja upućuje na dijalektičku borbu suprotnosti.

U tom smislu, autopoetički iskaz autora filma „Vrana“ potkrepljuje našu pretpostavku da je, strukturalno gledano, tzv. AI film rezultat dijalektičke dimanike odnosa čovekovog i mašinskog udela u filmu. „To je ono zbog čega film funkcioniše tako dobro, jer veštačka inteligencija pokušava da učini da svaki kadar akcije uživo izgleda kao slika sa vranom u njemu, tako da se konačni rezultat nalazi na pola puta, a film postaje neka vrsta bitke između čoveka i veštačke inteligencije — sa svom sugestivnom simbolikom.” (Maršal, prema Nešović 2022)

Borba između čoveka i mašine, u polju kinematografije, ne odvija se isključvo na estetskom planu, što podrazumeva kako novum u oblasti stvaralaštva, tako i razliku u doživljaju umetničkog dela. Jer, kada umetnik ili umetnička grupa kreiraju film uz asitenciju AI, to znači da koriste nove tehnološke mogućnosti prilikom izrade dela, ali, ujedno, otvaraju prostor za posve drukčiju recepciju dela, koja neretko služe za zabavu, a ponekad podrazumevaju i određena znanja i veštine (vezane i za umetničku i za tehničku dimenziju dela) koja predstavljaju uslov za doživljaj i tumačenje takvih dela. Rasprava o odnosu filma i veštačke inteligencije tu se, međutim, ne završava, pošto ona podrazumeva širi okvir događaja vezanih za datu oblast istraživanja.

Estetički, zajedno s poetičkim opsegom rasprave, čini se nedovoljnim za razumevanje složenosti ove tematike. To pokazuje masovni štajk filmskih radnika Holivuda tokom 2023., u organizaciji udruženih sindikata, koji je, osim socijalnih prava zaposlenih u filmskoj industriji, otvorio i pitanje masovnije upotrebe veštačke inteligencije u oblasti filmskog stvaralaštva. Ovde treba podsetiti i na činjenicu da su, u stvari, holivudski filmovi, desetinama godina unazad, tematizovali tehnologije veštačke inteligencije, procenjujući, istovremeno, njene potencijale za dobrobit i opasnosti po čovečanstvo. Ovi filmovi, međutim, nisu u dovoljnoj meri podstakli i stvaraoce i publiku da dublje promišljaju društvena, etička i egzistencijalna pitanja vezana za veštačku inteligenciju. Iako je tema u filmovima sa mašinama s humanoidnim osobinama prikazivana na razne načine u filmskoj industriji, poetika i estetske vrednosti ovih ostvarenja prevagnule su, čini se, nad svim ostalim pitanjma i nedoumicama povodom AI. Ipak, može se s pravom reći da su holivudski filmovi poput „2001: A Space Odyssey“ (1968), .,Blade Runner“ (1982), “The Terminator” (1984), „The Matrix“ (1999), „A.I. Artificial Intelligence” (2001), „Her“ (2013) i drugi, anticipirali problematku aktuelnog odnosa čoveka i mašine, što je implementirano ne samo u filmskoj industriji, već i u domenu svakodnevnog života.

Da poentiramo rečeno. Sve do objave štrajka iz 2023, odnos Holivuda prema veštačkoj inteligenciji bio je tematizovan na filmu i razvijao se još otkad je termin ušao u upotrebu. Holvudski filmovi prikazivali su AI i u afrmativnom i u negativnom svetlu. Ti filmovi najčešće su bili okrenuti budućnosti i na umetnički način anticipirali su svet u kojem je veštačka inteligencija prikazivana kao prijatelj, ubica, rob, gospodar ili ljubavnica; oni su ukazivali na potencijale i opasnosti upotrebe AI, te su predočavali budućnost koja nadolazi pod uticajem veštačke inteligencije; ujedno su podsticali recipijente da razmotre etičke, moralne i filozofske implikacije čovekovog odnosa s tehnologijom.

Šta je bio uzrok, a šta cilj štajka holvudskih filmskih radnika? Scenaristi su tvrdili da ih je najviše finansijski uzdrmao porast broja striming platformi, delimično zbog toga što su sezone bile kraće, a plaćanja u industriji niža; tražili su veće plate i promenu prakse u industriji za koju kažu da ih prisiljava da rade mnogo, za malo novca. Navodno, polovina pisaca televizijskih serija pre štrajka radila je za minimalac, u poređenju sa prethodnim sezonama kada su zarađivali mnogo više. Ovaj štajk se ni po čemu ne bi razlikovao od drugih sindikalno organizovanh štajkova, pošto je reč o zahtevima koji su tipični za radničku klasu, odnosno eksploatisane u proizvodnoj industriji, da nije bilo govora i o nečemu drugom. Pored zaštite osnovnih prava filmskih radnika i borbe za poboljšanje socijalnog položaja, jedan od ciljeva borbe bio je usmeren i protiv upotrebe veštačke inteligencije u filmskoj industriji, zbog strepnje da će, progresvno gledano, algoritmi vrlo brzo zameniti žive scenariste, kao i glumce (koji su se ubrzo priključili štrajku). Zbog ovog događaja koji je trajao mesecima, trpela je i „logistika“ – transport, i slično. “’Kako sada stvari stoje, u Holivudu neće biti srednje klase’”, reči su kojima je situaciju opisala predstavnica strukovnog udruženja, inače scenaristkinja koja je radila na serijama Dizni kanala (Glas Amerike, prema Rojtersu 2023).

Veštačka inteligencija bila je, dakle, još jedna od stavki u pregovorima povodom štrajka. Udruženje američkih scenarista pokušalo je da obaveže studija da se spreči da veštačka inteligencija kreira nova scenarija na osnovu postojećih tekstova autora, kao i da se od njih traži da preuređuju scenarija koja je kreirala AI. Posle višemesečnih pregovora, ustupci su učinjeni s obe strane, i privremeno je ograničena upotreba veštačke inteligencije u holivudskoj filmskoj industriji.

Da bi se koliko-toliko razumelo kako se veštačka inteligencija danas koristi u filmskoj industriji, neophodno je, bar za trenutak, ostaviti po strani njene umetničke potencijale i „poetiku“, kao i postojeće predraude o tome da će u skoroj budućnosti AI u potpunosti zameniti kreativni ljudski rad u ovoj delatnosti. Uprkos tome što raspolaže nekim znanjima i veštinama prezetim od ljudi (Arstotelova logika i neuronske mreže – strukturisane tako da funkcionišu kao ljudski mozak, odnosno duboko mašinsko učenje), veštačka inteligencija je i dalje alatka, odnosno pomoćno sredstvo koje na različite načine podupire ovu industriju. U tom konktekstu, AI se sve više upotrebljava u izradi filmova, kako u kreativnom procesu (pripremna faza i samo snimanje) tako i u postprodukciji. Navešćemo ovde nekoliko načina na koje AI participira u filmskoj industriji i koji se već uveliko koriste u većim produkcijskim kućama, globalno uzevši.

Kod pisanja scenarija, recimo, upotrebljavaju se algoritmi za generisanje scenarija ili pak oni koji služe kao pomoć scenaristima u stvaralačkom procesu nastanka dela. Veštačka inteligencija može se u ovom kontekstu iskoristiti za analiziranje postojećih scenarija, za iznalaženje žanrovskih, stilskih, jezičkih i drugih obrazaca upotrebljivih za izradu scenarija, kao i za prikupljanje odgovarajućih podataka kako bi se iskristalisale i upotpunile ideje ili pružila podrška u razvijanju priča. Potom, AI može učestvovati u odabiru glumaca i kreranju likova, zahvaljujući ogromnom memorijskom i operativnom kapacitetu koji joj omogućava da barata velikim skupovima podataka o glumačkim izvedbama i ulogama, kao i osnovnim karakteristikama, što bi pomoglo u donošenju odluka o izboru glumaca. Uz to, AI može generisati i virtuelne likove ili poboljšati postojeće simuliranjem izraza lica i pokreta.

Vizuelni efekti su naredna oblast stvaranja u kojoj AI može biti od koristi – na primer, u stvaranju vizuelnih efekata kao što je CGI (Computer-generated Imagery). AI algoritmi mogu generisati realistična okruženja, likove i specijalne efekte, smanjujući potrebu za ručnim radom i ubrzavajući proizvodni proces. Nadalje, u fazi postprodukcije i montaže algoritmi veštačke inteligencije mogu pomoći u video montaži, izboru boja i dizajnu zvuka. Oni mogu analizirati snimke, identifikovati i selektovati (odgovarajuće) kadrove, pa čak i generisati automatske izmene na temelju unapred definisanih parametara ili stilskih referenci.

Sledeće delatnosti u kojima se AI pokazala kao korisna i uspešna alatka su marketing i analiza publike. Naime, AI se danas uveliko koristi za analizu preferencija publike, predviđanje zarade na bioskopskim blagajnama, kao i za kreiranje marketinških kampanja. Uz to, AI može da analizira podatke prikupljene iz društvenih medija, online trendove i ukupno ponašanje korisnika, kako bi se optimizovale marketinške strategije, te animirala određena publika.

I najzad, AI se može koristiti za restauriranje i očuvanje istorijske filmske građe. Algoritmi veštačke inteligencije mogu unaprediti stare ili oštećene filmske snimke smanjenjem šuma, popravljanjem ogrebotina, poboljšanjem kvaliteta slike, i dr. AI takođe može pomoći u naporima za očuvanje filmova postupkom digitalizovanja, katalogizovanja i formiranja velikih filmskih arhiva.

Ovde su navedene samo neke od prednosti koje se u filmskoj industriji mogu iskoristiti kao dobit u odnosu na upotrebu standardnih tehnika i tehnologija. U krajnjoj instanci, sve ovo ide u prlog samoj industriji, sračunatoj na sticanje profita. S druge strane, čini se da će običan filmski radnik koga angažuje ova industrija morati da se brzometno prekvalifikuje i uklopi u nove trendove proizvodnje filma kao robe za masovnu potrošnju; i radiće mukotrpno za minimalnu cenu rada, sve dok, konačno, ne ostane bez posla, odnosno bude zamenjen naprednm algoritmima. Pritom, nezadovoljstvo radnika, ukoliko je upereno na pametne mašine, a ne na poslodavce koji ih eksploatišu, promašuje glavni cilj – a to ja klasna borba. Sindikalna borba ovde jeste početak bitke protiv eksploatisanja i za humanije uslove rada, ali ona treba da preraste u klasnu borbu i pridobije i druge potlačene u svetu rada, kako bi se stvarnost istinski revolucionisala. Ukoliko se, pak, borba svede na „kompeticiju“ s pametnim mašinama (u čijoj je osnovi kapitalistički ambijent proizvodnje i potrošnje), onda će ili ljudi uništavati mašine, robote i algoritme, ili će sve te pametne mašine „pojesti ljude“.[6]

Pojedini kritičari AI, zanemarujući ovo pitanje kao prvorazredno klasano pitanje, smatraju da će veštačka inteligencija uništiti koncept autorstva i umetničko stvaralaštvo. Naš je stav, međutim, da tehnička premoć veštačke inteligencije (ukoliko do nje uopšte dođe) neće dovesti do kraja umetnosti, nego će se dogoditi nešto posve drugo. U bliskoj budućnosti, biće, najverovatnije, povučena jasna demarkaciona linija između (auratske) umetnosti i kreativnih industrija. Umeće proizvodnje formi i sadržaja tzv. nove AI umetnosti, u industrijskom smislu reči, biće, delimično ili u potpunosti (što podrazumeva i autonomno donošenje odluka od strane veštačke inteligencije), prepušteno algoritmima, a novum i neponovljivost umetničkog dela umetnicima. Ova gruba podela svakako je uslovna, i stvaraoci će moći da prelaze iz jedne u drugu zonu kreativnosti, koja može obogatiti njhov rad u jednoj ili drugoj sferi delovanja.

No, kreativni eksperimenti, realizovani u saradnji s veštačkom inteligencijom, nisu rezervisani, kako se to obično misli, samo za umetnike. Sveobuhvatni (da ne kažemo totalni / totalitarni) projekat digitalizovanja „svega postojećeg“ zahvatio je, pored umetnosti, i druge sfere društvenog života, bar kada je reč o evro-atlanskiom civlizacijskom krugu uticaja. Digitalizacija, zajedno sa njenim derivatom – veštačkom inteligencijom, zahvaljujući svojoj rasprostranjenosti i upotrebi, postala je sinonim za tehničku demokratiju.

Rečju, važno pitanje koje se tiče upotrebe veštačke inteligencije u oblasti umetnosti, pa samim tim i filma, vezano je za procese demokratizovanja (savremene) umetnosti. Mogući odgovori na ovo pitanje kreću se u nekoliko smerova. S jedne strane, upotrebom alata veštačke inteligencije, koji mogu pomoći proizvodnji filma, čini se da svako ko ovlada ovim veštinama (a ima ih više) može kreirati filmska dela i ponuditi ih na uvid odgovarajućoj publici. U takvim slučajevima, akcenat nije nužno na kvalitetu sačinjenog dela, nego na njegovoj (tehničkoj) dostupnosti i, eventualno, komercijalnim efektima. Nesporno je, naravno, da je ovakva produkcija filmova daleko jeftnija i dostupnija recipijentima na društvenim mrežama, te da je komunikacija sa ljubiteljima filma brža i lakša nego ranije.

Takođe, nije nužno da ste profesionalac u oblasti filma, da biste se oprobali u ovoj delatnosti. Mnogobrojni tutorijali na internetu svedoče o tome da svako ko to želi može da se upusti u stvaranje filma. Tehnička znanja u ovoj oblasti većinom su, u pogledu zahteva za kreiranje filmova, minimalna. Dakle, na izvestan način, demokratizacija ovog tipa pogoduje razvoju amaterizma, koji je u kulturi, načelno gledano, vremenom izgubio bitku u odnosu na filmsku industriju, jer nije bio profitno orijentisan. Nasuprot tome, aktuelna situacija u oblasti AI filmskog stvaralaštva pogoduje onim kreativnm praksama za koje nisu potrebna velika sredstva, niti godine uložene u obrazovanje i profesionalno usavršavanje. Time se ne samo gubi distanca koja je bila uspostavljena između profesonalizma i amaterizma, već, u izvesnom smislu reči, amateri zadobijaju prednost u odnosu na profesionalce u ovoj oblasti stvaranja. Kada to kažemo, na šta tačno mislmo?

Film je, kako je opštepoznato, kolektivna umetnost. Upravo je to i jedan od glavnih razloga koji je film, nastao isprva kao rezultat pojedinačnih pokušaja darovitih entuzijasta, doveo do industrijalizacije, i to uskom specijalizacijom u oblastima koje učestvuju u sintetizovanju filma kao krajnjeg proizvoda više delatnosti. U počecima, on je nastajao takoreći manufakturno (setimo se Melijesa /Méliès/ i ručnog bojenja „sličica“, na primer), da bi docnije prerastao u industriju, i „prirodno“ je, kao bilo koja delatnost industrijske proizvodnje, podvrgnut automatizaciji. Sa sve većom specijalizacijom delatnosti koje učestvuju u pravljenju filmova, postalo je jasno da mašine postepeno osvajaju većinu ovih delatnosti, bar kada je reč o tehničko-tehnološkim rešenjima. Zahuktala industrija filma (naročito kada je reč o Holivudu, „fabrici snova“), vođena profitom, započela je potragu za efikasnijim načinima proizvodnje filmova uvođenjem veštačke inteligencije u produkcioni proces. S druge strane, i ljubitelji filma, prateći tehnološki napredak, dobili su priliku da stvaraju filmove, čak i bez poznavanja osnova zanata.

Uprkos suprotnostima, nešto im je ipak zajedničko. Naime, i zainteresovani pojedinci za kreranje filmova, kao i većina zaposlenih u filmskoj industriji, na izvestan način kreću iz početka, učeći kako se koriste AI alatke namenjene za prozvodnju filmova. Iako su neki samouki, dok se drugi doškolovavaju, startne pozicije u odnosu na korišćenje AI u stvaranju filmova skoro da su izjednačene. I svi se slažu u jednom – da bi se napravio koliko-toliko pristojan film uz pomoć veštačke inteligencije, neophodna su bar neka znanja i veštine koje odlikuju pisanje scenarija, režiranje, montažu i druge važne aspekte filmske umetnosti. Jer, bez odgovarajućih direkcija umetnika, AI ne bi mogla ništa iole smisleno da stvori.

Međutim, upravo je to jedan od kamena spoticanja i osnovnih problema kada je reč o upotrebi AI u kreiranju filmova. Pitanje autorstva, i to ne samo kao estetičko, sociološko, pravno i etičko pitanje, već i ekonomsko (komercijalna dobit koja iz stvaranja AI asistiranih filmova proističe) neće, naravno, talentovanim pojedincima pružiti šansu da se preko noći obogate, ali će, kao i u slučaju kinematografske industrije, omogućiti filmskim stvaraocima i kompanijama da besplatno koriste tuđi kreativni rad pohranjen u dostupnim bazama podataka. Ako se stvari posmatraju na demokratski način, u izvornom smislu reči, onda sva filmska zaostavština predstavlja neku vrstu javnog dobra za potencijalne korisnike. Na taj način, autorstvo u filmskoj umetnosti slabi (AI je samo jedan od novijih podsticaja), dok kreacije kvantitativno rastu.

Svakako treba naglasiti da je ovakva vrsta demokratizacije ograničena na njenu tehničku manipulaciju; AI alatke upotrebljive su samo za one korisnike koji raspolažu kompjuterom, tabletom ili pametnim telefonom, prikopčani su na internet i dovoljno su tehnički (medijski) obrazovani da mogu da proizvode i plasiraju filmove na Mreži. Sve to, ukratko, manifestuje izvesnu društvenu privilegovanost, vezanu za ekskluzivno korišćenje slobodnog vremena, kao i pomenutih alata i opreme. Istina, takvi filmovi, ukoliko iza njih ne stoji i klasično znanje o produkciji, režiji, montaži slike i zvuka, glumi, i dr. uglavnom služe kao alatka za amaterske pokušaje kreiranja filmova (u pitanju su, najčšće, kratke forme), što a priori ne znači da ovakvi ekspermenti ne mogu postati i uspela umetnička dela.

Ilustracije radi, na YouTube-u se pojavilo mnoštvo filmova koji su nastali uz pomoć AI, kao što je jednominutni animirani film pod nazivom: „Cambria, the Femail Ogre“ („Kambrija, ženski ogr“) (Mickmumpitz channel 2022). Pored opisa kako je delo nastalo, u ovom video-radu naglašeno je kako je film rezultat demokratizacije umetnosti, te je, istovremeno, u klipu emitovan i pomenuti film, dok su ispod njega navedene sve AI alatke koje su prilikom izrade korišćene.[7] Ovaj rad doživeo je premijeru na internetu 25. 8. 2022. i do sada je imao 386.133 pregleda. (Mickmumpitz channel 2022)

Od tada, pa čak i ranije, javilo se mnogo kontroverzi u javnosti i umetničkoj zajednici kada je reč o spoju umetnosti i ovakvih (kao i drugih sličnih) moćnih AI alata koji su sposobni da kreiraju odgovarajuća digitalna dela. I dok jedni govore o tome da će AI “oteti zanat” umetnicima i digitalnim artistima, drugi smatraju da je veštačka inteligencija upravo tu da pomogne kreativcima, odnosno da im znatno olakša posao. Ali čak i to “olakšavanje posla” umetnicima, u zanatskom smislu reči, interpretativno, ali i praktično gledano, može dovesti do obrta. Ovaj preokret bi značio da AI nije samo puka alatka koja pomaže umetničko stvaralaštvo, u smislu asistencije čoveku-stvaraocu, nego je reč o tome da AI agenti već sada koriste umetnike kao “asistente” za svoj rad. Ovim se pitanje autorstva koje se oslanja na prethodne radove umetnka koje AI koristi za svoje kreativne aktvnosti još više izoštrava, umanjenjem učešća umetnika u stvaralačkim poduhvatima veštačke inteligencije. U tekstu pod nazivom: “Artificial Intelligence and the Democratization of Art” (“Veštačka inteligencija i demokratizacija umetnosti” (Schröter 2019), koji je objavljen pod geslom Endija Vorhola (Warhol) (“I want to be a machine” /”Želim da budem mašina”/) iznova se postavlja pitanje odnosa umetnosti mašina i aure umetničkog dela, što nas vraća na početak izlaganja, ukazujući na samu suštinu problema, bilo da je reč o filmu ili nekoj drugoj umetnosti. “Ako mašine mogu proizvoditi umetnost, pretpostavlja se, mogle bi masovno proizvoditi umetnost za svakoga, serijski, industrijski. Tada više ne bi bilo auratičkih umetničkih dela koja su stvorili retki geniji. I niko ne bi morao platiti milione za umetnička dela.“ (Schröter 2019: 299) Ukoliko bismo na kritički način pokušali da rezimiramo osnovna stanovišta koja određuju složene odnose između filma i veštačke inteligencije, i to upravo sada, kada su rasprave ovog tipa veoma aktuelne s jedne, ali i teško razumljive (čak i ekspertima), s druge strane, pošto je za sagledavanje ovog odnosa neophodna meta-instanca koja objašnjava praksu njihovog posredovanja, izdvojili bismo sledeće činjenice. U kontekstu procesa dezauratizacije čitave sfere umetnosti, film, kako izgleda, ima vodeću ulogu. Njegov dvostruki karakter – umetnički i industrijski, kao i potpuna zavisnost od tehnologije, pogoduju za delovanje veštačke inteligencije u ovoj oblasti, jer industrijski karakter kinematografije i fragmentacija produkcionih procesa, tipičnih za kapitalistički način prozvodnje, vode ka sve većoj automatizaciji rada. Utoliko veštačka inteligencija može da zameni ljudski rad u mnogim specijalističkim poslovima koje zahteva ova umetnost. Ušteda u resursima, uz očekivanje povećanja profita, filmsku delatnost čini industrijom u pravom smislu reči, koju AI alatke tehnički mogu znatno da unaprede. Kada je reč o AI filmu kao umetnosti, upotreba novih tehnologija omogućava da se eksperimentiše u ovoj oblasti, te na taj način, u kolaboraciji umetnika s različitim AI alatkama, ali i istorijom filma (i umetnosti) dostupnom u određenim bazama podataka, mogu nastati dela o čijoj je estetskoj (umetničkoj) vrednosti neophodno raspravljati. S obzirom na to da je još rano govoriti o novom žanru ili prvorazrednim umetničkim tvorevinama ukoliko se ne opiše / problematizuje referentni okvir vrednovanja (ideološki, estetski, pravni, komercijalni, i dr.), koji bi poslužio kao osnova interpretacije, konfuzija gledišta i različitih nivoa argumentacije nastaviće se do daljeg. AI generisani filmovi mogu, svakako, dati doprinos savremenoj umetnosti ukoliko zadrže nešto od “auratičnosti” i humanističkih ideala tipičnih za svet umetnosti, a koji ga razlikuje od kiča, šunda, odnosno robnih standarda koji uprosečavaju; takođe, ako nova visokotehnologizovana umetnost može da izdrži pritisak i teret kapitalizma, te ga svojom estetskom vrednošću izbaci iz vladajućeg valorizujućeg poretka postavljajući kao vrednosti nešto drugo – originalno, kritičko, subverzivno, a ipak umetničko, to će ova dela bitno razlikovati od puke inovativnosti tzv. kreativnih industrija. Socijalna pitanja (gubitak posla velikog broja radnika u filmskoj industriji), kao i pravne nedoumice kojima se (ne)regulišu autorska prava umetnika u posve novoj situaciji koju diktiraju velike produkcijske kuće i tržište umetnosti zasigurno ne mogu jednostavno da se reše, jer su ona ne samo izvan-estetska, već su prevashodno klasne prirode. Ostaje, u vezi s tim, ipak jedan problem koji jeste predmet estetike, a tiče se poimanja autora-ke, odnosno autorstva u sferi umetnosti. Pored toga, postepeno gubljenje granice između profesionalizma i amaterizma u filmskoj umetnosti, rezultat je delovanja visokotehnologizovanih procesa rada, gde su profesionalni umetnici često zamenjeni tehničkim licima, ili za tehniku darovitim amaterima. Ovo poslednje je kako društvena, tako i estetička činjenica, koju bi, slično prethodnim dilemama, valjalo kritički preispitati. Na prethodno rečeno, nadovezuju se i ideali o demokratizovanju filma koji omogućava upoteba veštačke inteligencije. Iako je ovde pre reč o izvesnoj dostupnosti AI alatki za “samostalno” kreiranje filma, to pruža mogućnost jednom broju korisnika računara, interneta i AI alatki da se oprobaju u ovom domenu stvaralaštva. Ipak, ovakva “demokratija” u izražavanju filmskih zamisli znači samo tehničku dostupnost pojedinih alatki za kreiranje filmova, koje ni u kom slučaju, bar za sada, ne predstavljaju ozbiljnu pretnju filmskoj industriji, ali ipak omogućavaju kreativno izražavanje pojedinaca, vidljivost i komunikabilnost kreacija, jeftinu produkciju i kakvo-takvo zadovoljenje stvaralačkih potreba u ovoj sferi kreativnosti. Da zaključimo, u kapitalističkim uslovima proizvodnje, distribucije i emitovanja filmova (odnosno nihove prodaje), što je i “prirodni” ambijent u kome je film nastao, i dalje je moguće održavati krhku ravnotežu između njegove industrijske i umetničke strane, a obe ove strane menjaju se uvođenjem treće “u igru”, a to je veštačka inteligencija. Ono što je važno naglasiti i pomno preispitati jeste kako se ona koristi, i koji je njen doprinos filmu kao umetnosti (estetičko pitanje), kao i društvenoj zajednici u kojoj nastaju AI filmovi (socijalno, ideološko, političko i, najzad, kritički intonirano pitanje). Promenom kapitalitičke paradigme poslovanja u oblasti kinematografije, a posebno društvenih okolnosti koje podržavaju tu ideju, izmenila bi se, uistinu, i uloga AI u kreranju filmskih ostvarenja.

Za P.U.L.S.E Divna Vuksanović

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA SA NETOGRAFIJOM „Američki filmski i televizijski scenaristi: Mi smo u štrajku“ (2023). (Glas Amerike, prema Rojters). Na stranici: https://www.glasamerike.net/a/scenaristi-strajk-recesija-serije-filmovi/7073953.html, pristupljeno: 28.4.2024.

„Artificial Intelligence Coined at Dartmouth 1956” (1956). Na stranici: https://home.dartmouth.edu/about/artificial-intelligence-ai-coined-dartmouth, pristupljeno: 15. 4. 2024.

„Šta nas je naučila istorija?“ (2023). Pravo na slobodu (Redakcija), Na stranici: https://pravonaslobodu.com/sta-nas-je-naucila-istorija/,pristupljeno 22.4.2024.

Al-Ghaili, Hashem (2023). „Watch ‘Last Stand’, A Sci-Fi Short Made Mostly With AI“. Na stranici: https://informedsauce.com/news/ai/watch-last-stand-a-sci-fi-short-made-mostly-with-ai/, pristupljeno: 21. 4. 2024.

Benjamin, Valter (1974). „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“, (Beograd: Eseji), str. 114-150.

Furness, Dyllan (2016). „‘Sunspring’ is an absurd sci-fi short film written by AI, starring Thomas Middleditch“. Na stranici: https://www.digitaltrends.com/cool-tech/sunspring-ai-film-middleditch/,pristupljeno: 20.4. 2024.

Grosser, Ben (2019). “Computers Watching Movies Part of AI: More Than Human” (London: Barbican Centre). Na stranici: https://bengrosser.com/blog/computers-watching-movies-at-the-barbican-centre-in-london/.

Heaven, Douglas Will (2023). „Welcome to the new surreal: How AI-generated video is changing film. Exclusive: Watch the world premiere of the AI-generated short film The Frost“. Na stranici: https://www.technologyreview.com/2023/06/01/1073858/surreal-ai-generative-video-changing-film/, pristupljeno: 21. 4. 2024.

Machkovech, Sam (2018). „This wild, AI-generated film is the next step in ‘whole-movie puppetry’” (Ars Technica: Breaking Benjamin). Na stranici: https://arstechnica.com/gaming/2018/06/this-wild-ai-generated-film-is-the-next-step-in-whole-movie-puppetry/, pristupljeno: 20.4. 2024.

Mickmumpitz channel (2022). „How I generated a full CG Short Film with AI: „Cambria, the Femail Ogre“. Na stranici: https://www.youtube.com/watch?v=ajyL9FyN-pw, pristupljeno: 24.4.2924.

Nguyen, Quynh (2023). „AI Representation in Cinema: A Quantitative Content Analysis, pdf.

Nešović, Marko (2022). „Veštačka inteligencija napravila film na osnovu teksta, a onda on pobedio na festivalu u Kanu“. Na stranici: https://benchmark.rs/vesti/uredaji/vestacka-inteligencija-napravila-film-na-osnovu-teksta-a-onda-on-pobedio-na-festivalu-u-kanu/, pristupljeno: 16. 4. 2024.

Schröter, Jens (2019).“Artificial Intelligence and the Democratization of Art“, pdf.

Zwiezen, Zack (2024). „First AI-Generated Romance Film Looks Like Shit:Next Stop Paris is an ‘AI-Powered Love Story’ from TV maker TCL“. Na stranici: https://kotaku.com/next-stop-paris-ai-generated-romance-film-tcl-trailer-1851407455, pristupljeno; 21. 4. 2024.

Divna Vuksanović TRANSFORMATIVE PROCESSES IN FILM INFLUENCED BY ARTIFICIAL INTELLIGENCE

[1] Prva upotreba termina i pojma „veštačka inteligencija” (AI) pripisuje se Džonu Makartiju (McCarthy) s MIT-a (Massachusetts Institute of Technology), a disciplina je, kako se tvrdi, zasnovana na Letnjoj konferencija 1956. godine (Dartmouth College). Utemeljenje discipline vezuje se, dakle, za 60-e godine prošlog veka, na osnovu delatnosti grupe naučnika u oblasti formalne logike. Uopšteno uzevši, danas je veštačka inteligencija podoblast kompjuterskih nauka i predstavlja jednu od naprednih digitalnih tehnologija. (Dartmouth 1956)

[2] “AI Dungeon” (“AI tamnica”) je interaktivna avanturistička igra koja koristi veštačku inteligenciju za generisanje priče u realnom vremenu na osnovu korisničkih akcija i odluka. Igrači mogu da unesu u program svoje ideje, akcije i priče, a veštačka inteligencija ih upotrebljava kako bi generisala odgovarajući nastavak. Ova igra omogućava kreativno iskustvo gde igrači mogu istraživati različite svetove i situacije.

[3] „Last Stand, was made by Berlin-based producer, director and “science communicator” Hashem Al-Ghaili with AI, using Brightpen, and with music by Tiago Nugent.“ (Hashem Al-Ghaili 2023).

[4] “TV maker TCL announced its first original short film—Next Stop Paris—and excitedly confirmed that it was made using AI-generation tools. They didn’t need to tell us that, however, because the shitty, awful trailer makes it very clear that most of the imagery in the film is the hallucination of AI generation. On April 12, TCL premiered the first trailer for Next Stop Paris, its debut original production. TCL calls it a ‘short romance movie’ that will be available later this Summer on TCLtv+, a free streaming service launched in August 2023. According to a press release from TCL, the film was made using a ‘global production team’ of animators, VFX experts, and AI engineers. The script for the short wasn’t created using AI, apparently, but instead was written by TCL’s Chief Content Officer and Chief Creative Officer. That could explain how the writing is almost worse than the actual visuals…almost.” (Zwiezen 2024).

[5] Maršal tvrdi da je ideju za film „dobio dok je gledao video snimke na YouTube, u želji da napravi interesantan video prostom apstrakcijom ili transformacijom snimka u nešto drugo korišćenjem svojih tehnika.
Tokom traženja inspiracije u velikom YouTube moru, Marshal nije naišao na Benchmark izbor najboljih telefona 2021. godine, već kanal pod nazivom Painted, čiji kratki plesni video je postao osnova za The Crow.“ (Nešović 2022)

[6] U sažetom tekstu o tome šta nas je podučila istorija pojednostavljeno je opisan proces odnosa ljudi i mašina (tehnike i tehnologije), apstrahujući ga i svodeći na borbu ljudi i tehnoloških izuma kroz različite istorijske epohe. Najpre prva „… industrijska revolucija sa uništenjem feudalizma oterala (je) sa poseda kmetove, jer je zemljoposednicima tada bilo isplativije da gaje ovce s obzirom (na to) da je potražnja za vunom bila ogromna. To je bilo vreme kada su ovce pojele ljude. Ogromna masa kmetova koja nije više imala posao ni krov nad glavom slila se u gradove i ti ljudi (čak i deca) počeli su da rade u fabrikama po 18 sati dnevno. To je bilo vreme kada su mašine pojele ljude i 2. industrijska revolucija. Treća industrijska revolucija počela je sa erom digitalizacije i to je bilo vreme kada su kompjuteri pojeli ljude. Četvrta industrijska revolucija počela je sa 5G, robotikom i veštačkom inteligencijom i to je bilo vreme kada su roboti pojeli ljude!” (Pravo na slobodu 2023)

[7] Video postavljen na platformi YouTube pod nazivom: „How I generated a full CG Short Film with AI“ (“Kako sam generisao celi CG kratki film s veštačkom inteligencijom“), prema rečima autora, korstio je sledeće alatke: TOOLS USED IN THIS VIDEO: Idea https://www.plot-generator.org.uk/; Screenwriting GPT 3 – text-davinci-002 (https://beta.openai.com/playground); Character Designs & Concept Art craiyon (https://www.craiyon.com/) & Midjourney (https://www.midjourney.com/home/); Character Modeling PIFuHD (https://shunsukesaito.github.io/PIFuHD/); Voice Acting Replica Studios (https://replicastudios.com/); Environments Midjourney + 3dphoto.io (https://3dphoto.io/uploader/); Facial Animation Nvidia Omniverse – Audio2Face (https://www.nvidia.com/en-us/omnivers…); Rigging & Animation Adobe Mixamo (https://www.midjourney.com/home/). (Mickmumpitz channel 2022)