Fotografija i pojam prostora – Vekovima naučnici pokušavaju da lociraju prostor, ali on uvek izmiče. Čini se da ga jedino poznajemo preko stvari smeštenih u njemu. Zahvaljujući njima, smislili smo razne jedinice za merenje prostora, a zatim i formule kojima operišemo. Ipak, sam prostor još uvek nismo smislili. Zato smo smislili problem prostora. Bez obzira na to gde je prostor, problem prostora je uvek tu i provocira. Provocira najpre fizičare u obliku deljivog atoma, čije ime na starogrčkom znači „nedeljiv“. Provocira matematičare u obliku tačke, koja je osnovna jedinica prostora, iako sama ne zauzima prostor. Uprkos razlikama, čini se da od Euklida do Njutna ipak postoji određeni misaono-intuitivni skladan kontinuitet u doživljavanju prostora, sve dok Ajnštajnu prostor nešto debelo nije skrivio (a znamo da reč krivina na latinskom znači „curva“).

Onda se problematika prenela u umetnost, pa su kubisti počeli da prkose davajući kontraudarac. Na kraju se, kao što to obično biva, pojavi  pesnik i objasni neke stvari vrlo uspešnije od naučnika. Tako se u zbirci „Kutija” Vaska Pope mogu naći sledeći stihovi:

Mala kutija u kojoj je ceo svet zaljubila se u sebe i začela u sebi još jednu malu kutiju. Mala kutija male kutije zaljubila se i ona u sebe i začela je u sebi još jednu malu kutiju. I tako je to u beskraj išlo. Ceo svet iz male kutije trebalo bi da bude u poslednjoj kutiji male kutije. Nijedna od malih kutija u maloj kutiji zaljubljenoj u sebe nije poslednja. Nađite sada svet.

Svima njima Kant je rekao da prostor ne postoji, ali čini se da ga niko nije shvatio ozbiljno. Ja sam poslušala Kanta i batalila prostor. Međutim, „nikad ne znate šta je iza ćoska”, a pogodite – iza svakog ćoska je prostor. Svaki ćošak jeste prostor. I koliko god se trudili da se ne zamarate paralelnim prostorima i fokusirate se na ovaj „lokalni”, vizuelno dostupni prostor, na kraju primetite da vas on vas opet „gleda ukočeno”. A kada svakodnevne stvari na koje ste navikli počnu da vas gledaju ukočeno, morate početi da se bavite filozofijom, kao što je to rekao Vajsman. „Ušuškana” u svoj „domaći” prostor, odjednom sam osetila kako se on urušava oko mene i raspada u paramparčad.

Otkrovenje je došlo neočekivano, na mala vrata. Kroz fotografiju. Agonija „prostor” reaktivirala se kada sam primetila da sve češće nailazim na nerazumevanje kada nešto fotografišem. Moji saputnici bi gledali u istom pravcu u kom i ja, ali ne bi ugledali isto što i ja. Nakon što bi oni izrazili čuđenje nad samim fotografisanjem datog predmeta, usledelo bi iznenađenje kada bi videli kako taj isti predmet izgleda na fotografiji. Tada bi shvatili kako sam ja videla taj predmet, tj. kako ga oni nisu videli. A ponekad i ne bi shvatili.

Uočavanje predmeta u prostoru i biranje načina na koji ćete ga smestiti u drugi prostor, prebacivanjem u kadar, pokazuje kako se fotograf odnosi prema prostoru.

Fotograf mora najpre da uoči jedan određen motiv u gomili potencijalnih motiva koji se prostiru na jednom području. Zatim mora da zna kako da motiv izdvoji. Izdvajanje motiva na fotografiji direktno podrazumeva manipulaciju prostorom. Poigravanje prostorom uključuje više faktora, kao što su razdaljina između objektiva i motiva, ugao posmatranja, uključivanje ili isključivanje sekundarnih motiva koji upotpunjavaju simboliku primarnog motiva…

Ipak, samo postojanje percepcije ne garantuje uočavanje, a još manje izdvajanje, ukoliko percepcija nije praćena podrškom imaginativnih predispozicija. To upravo i jeste ono što fotografa čini umetnikom, jer ono što on izdvaja iz prostora i način na koji izdvaja nije posledica same percepcije, nego imaginacije. Fotografu se često tokom istorije (ponekad opravdano) oduzimao status umetnika, baš zato što on ne stvara, nego samo doslovno precrtava ono što već postoji. Međutim, kada obratimo pažnju na to kako fotograf određeni objekat predstavlja , iako ga on ni po čemu ne menja, nama se ipak čini da taj objekat na fotografiji vidimo drugačije. Taj momenat kada fotograf rukovanjem prostorom (uglom, razdaljinom, detaljima, svetlom), učini da predmet izgleda drugačije – tada on postaje umetnik.

Fotograf dakle stvara pod-prostor, ali kako? Fotografija „iseca” jedan deo prostora „krađom” svetlosti od sunca. Sunce ostavlja svoje tragove prvo na filmu, tj. senzoru, a potom se „lepi” na hartiju. Mogla bih reći da je fotografija ispresovana sunčeva svetlost. Ovi „isečci stvarnosti” su izrezani iz prostora tako da i dalje ostaju u njemu. Oni tako postaju dvojnici jednog „parčeta” prostora. Fotografija time udvostručava prostor. Ovo udvostručavanje traje samo jedan trenutak („zaledjen” trenutak), prilikom koga se jedan deo prostora (spoljašnji) preslikava u drugi (unutrašnji prostor fotoaparata).

Čim se ta veza uspostavi i izvrši se preslikavanje, tj. ogledanje jednog prostora u drugom, dolazi do raskida veze, jer se stvarnost automatski dalje neometano nastavlja. Time se predmeti u spoljašnjem prostoru odmah po inerciji ispomeraju, usred konstantnosti promene kojoj neminovno pripadaju i koja ih determiniše; dok fotografski prostor ostaje isti. Taj isečak prostora predstavlja dvodimenzionali pod-prostor i zajedno sa pod-vremenom čini pod-stvarnost.

Tako se vraćamo na misterioznost prostora – na Euklida, Ajnštajna, Kanta, kubiste i Vaska Popu. Fotografija ne razrešava problem, ona ga samo jos više produbljuje. Ona indrektno ukazuje na relativnost. Govori nam da ne možemo posmatrati prostor kao ravnu ploču na kojoj su poređane impresije kao u nekom izlogu. Prostor je svežanj, zgužvan čvor motiva, koji nije tako lako uočljiv. Vizuelni prostor nije mozaik, ali fotograf apriori vidi svet mozaično, kao muva. To je razlog zašto neki ljudi nikada neće postati fotografi. To je razlog i zašto neki fotografi nikada neće postati umetnici.

Nađite sada svet.

 .

Fotografija: Gregory Colbert ”Ashes and snow”

Za PULSE / Mirjana Vasiljević

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  Fotografija, Mirjana Vasiljević, prostor, Umetnost