Френк “Ol’ Blue Eyes” Синатра

Студија о легендарном америчком певачу, музичару из пера Криса Роџека, расветљава мало познате стране контроверзне спреге митских холивудских личности са владарима из сенке, моћницима и политичарима.

Реганова председничка кампања наговестила је ренесансу златног доба гламура и, што је још важније, Синатрин повратак у Белу кућу након деценија сивила током Џонсона, Никсона, Форда и Картера. (…) Након веома интензивне донаторске турнеје и организовања Реганове инаугурационе свечаности, Синатру покушавају да скрајну и јавно га омаловаже. Квирк и Шоел наводе детаље:

Када је дошло време за саму инаугурацију […] Синатра сазнаје да се његово име не налази на списку Стотине, којима иначе припада част да стоје на степеницама Капитола док председник испред њих полаже заклетву. Синатра се уопште није нервирао – уместо тога, једноставно је одмарширао до степеништа и придружио се Стотини, не замарајући се уопште размишљањем о томе смета ли то њима или не.

Као други разлог обично се наводи Синатрино убеђење из средине шездесетих, да се дугорочном кампањом хуманитарних конференција и упоредним плетењем што разгранатије политичке мреже, ствара најбоља стратегија за коначно обнављање одузете дозволе за вођење казина. Одлука Одбора за контролу коцке Савезне државе Неваде да му 1963. године одузме дозволу за вођење казина, само је потврдила Синатрино уверење да политичка елита има предрасуде према њему. За њега, то је било питање неправде и јавне увреде. Био је решен да поврати дозволу и тачно је предвидео да ће помажући Регановој председничкој кампањи, касније стећи важног савезника који ће му узвратити услугу.

Као трећи разлог углавном се наводи чињеница да је крајем шездесетих, као и многи његови вршњаци, и Синатра мислио да је слободно друштво постало исувише слободно и отишло предалеко. Синатрини критичари ово сматрају својом највећом посластицом. Није ли то исти онај Синатра о којем је цео Холивуд четрдесетих и педесетих говорио као о небрушеном политичком дијаманту? Нису ли његово распуштено сексуално понашање, односно легендарно претеривање у алкохолу постали епитом декаденције славних личности шездесетих и седамдесетих? Није ли то исти онај Синатра који је потрошачкој култури понудио модел мужевности, еманципацију и слободу изражавања?

Овако гледано, холивудски „екстремисти” попут Џејн Фонде, Роберта Редфорда и Пола Њумена, као и самоубилачки рок идоли Лени Брус, Џим Морисон, Џенис Џоплин, Френк Запа, Денис Хопер и Џими Хендрикс – сви су били Синатрина деца и наследници. Било како било, до краја шездесетих Синатра се одрекао и њих и вредности које су сви они заједно представљали, често их описујући као непристојне.

Шта је са Синатриним ставом о мужевности? Уколико узмемо у обзир значај који идеали uomo di rispetto и uomo d’onore имају у сицилијанском друштву, добар део Синатрине јогунасте мужевности може се врло лако објаснити. По свој прилици, сицилијански концепти мужевности, кодекси понашања, пружања услуга и противуслуга, у америчко друштво пренети су између 1890. и 1950, као један од начина истицања културних разлика и социјалне интеграције на новом тлу. Из ове културе Синатра баштини своју навику тајних и конспиративних договора, показивања дарежљивости, изигравања поштења и успостављања и неговања веза с утицајним људима. Природа Синатриног карактера била је веома ратоборна и често је прибегавао примени силе или застрашивању. Осим тога, познате су и његове везе с најозлоглашенијим шефовима Мафије Вилијем Моретијем, Џоом Фискетијем, Семом Ђанканом и Карлом Гамбином. Умео је да се према онима који су му били лојални понаша заштитнички – то је његов чопор. Исто тако, врло је дословно схватао старозаветну изреку „А ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе”. Његово понашање према онима за које је сматрао да су прекршили кодекс части – Питер Лофорд, Џои Бишоп и у два наврата Семи Дејвис Џуниор – било је пуно злобе и осветољубивости.

Синатра је умео да буде велики пријатељ, али његов кодекс части био је изузетно строг и лицемеран. Ово се преливало и на његове односе са женама. Његова нарцисоидност превазилазила је интересе чак и његових неразумних потреба и жеља. Безосећајност и осионост с којима се односио према Лорин Бекол и Џулијет Праус, нису имале никакво оправдање. Уколико би се нашао пред личном или моралном дилемом која би му била одвећ нерешива, а самим тим и узнемирујућа, Синатра је увек прибегавао бекству и раскиду уместо компромису и помирењу.

Потрага за моћи била је доминатни порив у Синатрином мужевном понашању и каријери. Сматрам да је ову опсесију узроковала потреба да буде прихваћен као равноправан партнер америчкој друштвеној елити. Истовремено, Синатра према истој тој елити показује и крајње амбивалентан став: и даље је елиту гледао трезвеним очима средњег слоја који највише слојеве друштва сматра декадентним, таштим, лењим и потпуно индиферентним према успеху и достигнућима „обичног човека“. Па ипак, статус и утицај елите Синатра је морао да цени.

Сазнање да је био веома амбициозан и повремено неморалан у својој тежњи да се докопа моћи и признања, открива нам и изванредна исповест Тине Синатре, која у својим мемоарима наводи да јој је отац годинама радио за ЦИА-ју:

Кад год бих хтела да га назовем, без обзира где је одлетео, једноставно сам могла да назовем оператерку у Белој кући, представим се и замолим их да ме споје с њим. У року од неколико тренутака његов глас би се зачуо с другог краја жице. Неколико пута сам испробала ово и увек је ишло као подмазано.

Годинама касније, тата ми је испричао зашто га је Бела кућа увек пратила: радио је као курир за ЦИА-ју и Министарство спољних послова, што није била неуобичајена пракса с грађанима који су располагали сопственим авионима и били у прилици да се увек и свугде провуку. Некада би тата преносио папире, некада би преносио људе. „Ма није то ништа страшно”, често би ми говорио, „Никада заправо нисам у опасности. Али ипак немој никоме да помињеш ово.”

У овом кратком одломку Тина Синатра помиње да „није било неуобичајено” да грађани који су имали сопствене авионе, за ЦИА-ју преносе папире, а понекад и људе. Ово је можда тачно, али је и у супротности са Синатрином осудом холивудског лова на вештице и рада Комитета за неамеричке активности током четрдесетих У супротности је и с његовим ангажманом у Уједињеном комитету антифашиста и Друштву „Слободна Италија”. Важно је напоменути да ЦИА не представља тек мирољубиву и родољубиву организацију; њена стварна сврха јесте тајно развијање и ширење америчког пословног интереса у свим деловима света. Тајност која окружује операције које ЦИА спроводи вероватно је заинтригирала Синатрину уобразиљу. Ово могуће објашњење његовог крутог војничког држања које постаје једно од главних његових особина након кризе коју је претрпео током Мрачног доба.

Радећи за ЦИА-ју, Синатра приступа веома утицајној групи људи одакле му је пут за улазак у највише кругове америчког друштва био много лакши. Осим тога, Синатра је сада радио на развијању и ширењу глобалних америчких пословних интереса. Иако је већина досијеа о Синатри из архиве ФБИ-ја објављена, његов ангажман у ЦИА-ји и даље је тајан, а вероватно ће тако и остати. Не можемо са сигурношћу тврдити да је Синатра био директно умешан у репресију над критичарима и дисидентима америчке политике. Ипак, радио је за организацију којој су – у циљу очувања америчких пословних интереса – такве мере основни принципи рада.

Крис Роџек