Jurij Gagarin:  Ikar iz Smolenska

U aprilu 2021. godine navršiće se 60 godina kako se Jurij Gagarin otisnuo u svemir na „Vostoku 1“ iz pustinjskih stepa Kazahstana. Nedavno se u knjižarama pojavila prvi put na srpskom jeziku Gagarinova autobiografija „Put do zvezda“ (Laguna) u prevodu sa ruskog Ane Kitanović. Zanimljivo je da je knjiga objavljena tačno onako kako je izašla prvi put u Sovjetskom Savezu, pa se na početku nalaze napomene iz vojnog izdavaštva Ministarstva odbrane SSSR-a. To nam zasigurno otkriva da je knjiga prošla kroz temeljno čitanje tadašnjih važnih drđavnih organa. Sovjeti su čuvali svog heroja i njegova biografija morala je biti bez senke i bez mrlja.

U knjizi se ne nalazi ono što je Gagarinu bilo zabranjeno da napiše. Utoliko je štivo intrigantnije. Ovaj sin stolara, uspeo je da posle prvog leta u kosmos postane planetarna zvezda i da doživi niz uzbudljivih susreta:

„Ručao je sa britanskom kraljicom, bio je specijalni gost Fidela Kastra na proslavi godišnjice kubanske revolucije, poljubila ga je Đina Lolobriđida, letovao je sa partijskom vrhuškom na Krimu… Dobio je više od milio pisama sa čestitkama i izrazima divljenja, više od tadašnjih filmskih zvezda. Jedno vreme bio je ambasador dobre volje, najbolji ambasador kog je SSSR ikad imao, ali je taj posao vrlo brzo počeo da ga zamara.“

Kažu da je njegov detinje vedri osmeh uspeo da istopi nešto od leda hladnog rata.

Rođen je u selu Klušino kod Gžatska (danas u Smolenskoj oblasti) kao treće od četvoro dece. Otac mu je bio stolar, majka muzilja. Noću bi ležali na slami i gledali zvezde, mesec kao zrelo voće ili majušni srp.

„tada sam se zauvek zaljubio u nebo, zvezde, visine. Krila kao takva. Samo letenjem, rastu nam krila“,

To je misao koju je od detinjstva gagarin nosio u grudnoj kosti. Onda je počeo rat. Nemci su ih iselili iz kuće. Živeli su u zemunici, stariji brat i sestra su proterani, a ozloglašeni esesovac je Gagarinovog najmlađeg brata, jer je zavirio u njegovu radionicu, obesio šalom o drvo. Majka i Jurij su jedva spasili dečaka – Nemca su pozvali na dužnost, a oni dečaka odneli na rukama i jedva vratili uživot.

Raketna muzika budućnosti

Jednog jutra je preleteo avion i bacio nešto što je Jurija podsetilo na golubove koji padaju na livade prekrivene snegom. Behu to leci. Javljali su:

„Nemci su pali kod Staljingrada“

Gagarin pamti silnu radost. Posle Drugog svetskog rata učio je školu u u mestu blizu Moskve. Matematika mu je bila omiljeni predmet. Sećao se aviona koji je pao blizu njegovog sela i pilota koga su spasili, kao i da je celu tu noć stajao uz letelicu.

Školovanje je nastavio u tehničkoj školi, a učlanio se i u aero-klub gde je naučio da leti na avionu „jak-18“. Nakon srednje škole upisuje vojnu pilotsku, gde je postao pilot aviona „Mig-15“. Ali, još uvek je nešto nedostajalo.

Zaljubio se u devojku Valentinu, koja je sanjala o tome da bude lekarka i pohađala medicinsku školu. Posle venčanja, večeri su provodili tako što joj je on čitao Rgziperija, njegove romane o letenju, Zemlja ljudi i Noćni put, divnu književnost. Niko nije mogao da pretpostavi da će Gagarin i Egziperi imati isti kraj. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što će biti prednost u malom kokpitu „Vostoka“. Ali, on to tada nije slutio. Sekirao se zbog visokih, kršnih kandidata. Godinu dana kasnije, nakon rigorozne selekcije, Gagarin je odabran za sovjetski svemirski program. Selekcija je bila izuzetno oštra. Gagarin se seća:

„Držali su na s u barokomori na različitim stepenima razređenosti vazduha i vrteli nas na centrifugi koja je ličila na vrtešku. Lekari su proveravali naše pamženje, snalažljivost, prebacivanje fokusa, sposobnost brzih, preciznih, ujednačenih pokreta. Zanimali su ih naša biografija, porodica, drugovi, kultura, emotivna stabilnost. Za let u svemir tražili su kod kandidata zdravo srce, bistar um, snažne živce, neumoljivu volju, snagu duha, vedrinu i živost. Samo pregledi očiju trajali su po nedelju dana…“

Nakon intezivne obuke i još rigoroznijih testova i selekcije, odabrani su samo Jurij gagarin i German Titov. Konačna odluka o tome ko će postati prvi čovek u svemiru doneta je u vrhu Komunističke partije Sovjetskog saveza. Prednost je data Gagarinu zbog radničkog porekla, Titov je poticao iz srednje klase. Kada je tog 12. aprila 1961 gagarin ugledao letelicu, nije osetio strah, samo polet. Ostalo je zapamćeno njegovo čuveno: „Poehali!“ (Hajdemo!), kojie je izgovorio iz letelice. Sećao se:

„Čuo sam zvižduk i sve veću buku, osetio sam kako se ceo trup džinovske letelice zatresao i sasvim polako se odvojio od uređaja za lansiranje. Počela je borba rakete sa silom gravitacije. Buka nije bila jača od one koja se čuje u kabini mlaznog aviona, ali u njoj je bilo mnogo muzičkih nijansi i boja zvuka koje nijedan kompozitor nije komponovao i koje, po svoj prilici, ne može proizvesti nikakav muzički instrument niti ljudski glas. Moćni motori rakete komponovali su muziku budućnosti, nesumnjivo uzbudljiviju i lepšu od svih dela prošlosti.“

Gagarin je tonuo u čudesne slike:

„Video sam oblake i njihove blede senke, na dalekoj i dragoj zemlji. Na trenutak se u meni probudio sin radnika kolhoza: potpuno crno nebo ličilo mi je na uzorano polje, zasejano zrnevljem zvezda. One behu sjajne i čiste. Sunce je takođe bilo zadivljujuće jarko i golim okom bilo je nemoguće gledati ga, čak ni kroz trepavice…Vodene površine zemlje izgledale su kao tamne, svetlucave mrlje…Zemlja me je oduševila bujnom paletom boja, Okružena je oreolom nežnoplave boje. Zatim taj obod postepeno tamni i postaje tirkizan, plav i ljubičast i na kraju prelazi u crnu boju ugljena….Uživanje za oči.“

U knjizi je opisano da je let krajao glatko i da Gagarin izlazi iz rakete ushićen, nalećući na spontano naišle seljane i kravu. Završna faza Gagarinovog povratka na Zemlju bila je izuzetno kritična:

Padobranskski sistem kapsule bio je nedovoljno efikasan tako da nije mogao da smanji njenu brzinu do nivoa koji bi putnik mogao da preživi u trenutku udara o tle. Zato je unapred bilo predviđeno da Gagarin iskoči iz kapsule na visini od oko 7000 metara i meko se prizemlji sopstvenim padobranom.

Zvanični spisi

Zvanični sovjetski spisi nigde ne spominju ovaj detalj, verovatno zato što su standardi letačkih rekorda i dostignuća koje je propisala aeronutička federacija (FAI) zahtevali da pilot mora da bude u kabini od početka do kraja leta. U strahu da bi međunarodna javnost mogla da ospori gagarinov podvig iz formalnih razloga, podatak o gagarinovom padobranskom sistemu namerno je izostavljen. Ptaviše, vlasti su naredike Gagarinu da na konferenciji za novinare izjavi kako se na zemlju spustio zajedno sa kapsulom. Tako je Gagarin od strane FAI sertifikovan kao prvi čovek koji je leteo u kosmos. SSSR će priznati istinu tek 1971. godine, ali gagarinov let i pored toga nije zvanično diskfalifikovan.

Poginuo je zajedno sa svojim instruktorom u „Migu-15“ marta 1968. godine tokom rutinskog trenažnog leta. (Gotovo istog trenutka počele su da kruže različite teorije o pravim uzrocima nesreće, od onih mogućih, pa do krajnje fantastičnih – delo CIA službe, samoubistvo….) SSSR je sproveo četiri istrage o incidentu: dve je izvršila policija, jednu vojska i jednu KGB. Zaključeno je da je Gagarinov avion bio neadekvatno opremljen za let u tada veoma lošim vremenskim uslovima i da je do udesa došlo usled iznenadnog gubitka kontrole nad letelicom… Njegovi posmrtni ostaci su kremirani a urna sa pepelom nalazi se u zidinama Kremlja. Gagarin je imao samo 34 godine u trenutku pogibije. Jednu više od Isusa u trenutku raspeća.

Sanja Domazet

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku „Politike“ 21. decembra 2020. godine

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Istorija, Jurij Gagarin, kosmos