Организација простора у роману ,,Газда Младен“ Боре Станковића

Организација простора у роману ,,Газда Младен“ Боре Станковића

На организацију простора у роману Газда Младен утицао је карактер ликова, њихово понашање, улога и статус у породици и друштву. Простор у којем се одиграва активност ликова је отворен и затворен чиме се постиже динамична природа ликова, а њихова промена битно утиче и на промену простора који их окружује. Условљеност породичном традицијом битно је утицала на ликове који се налазе у одрђеном простору, гледају у простор и на њега реагују. Дистинкцију између места и простора у Станковићевом наративном тексту није тешко успоставити јер су догађаји лоцирани у његовом родном граду, тј. место одигравања догађаја је Врање. И време и простор доприносе или боље рећи директно одеђују изградњу ликова. Мотив зида често присутан у опусу овог писца прати кретање ликова од капије (свој простор) до улице, дућана и чаршије (туђи простор) при чему он као остатак турских похода у Врању служи као заштита, одбрана и скривање од радозналих погледа средине. Кретањем ликова у отвореном простору на улицама и чаршији Врања, нарочито су дошли до изражаја трговачки односи. Сходно томе, Станковић је изразио животопис врањских трговаца у патријархалним условима, слику живота газда-Младена заробљеног друштвеним и породичним обавезама које су за њега постале неумитни закони.

Сваки простор је прилагођен лику који у њему борави или се креће, односно, тај простор са ликовима чини природну целину, образује и изграђује њихове улоге у роману. Затворен простор је везан за топлину дома и породичну атмосферу где влада велико поштовање према баба-Стани, док се отворени простор везује за улицу и чаршију при чему сви баба-Станини служе као пример како се треба понашати. Све спољашне прилике и особе које продиру у затворени простор су директна опасност да се наруши породични склад и угрози напредак и углед појединца, при чему се у Јованкином лику слила двојака опасност, она прети да уништи и Младена и породицу.

Нарочиту функцију приликом организације простора и пружања информација о ликовима даје опис куће. Отварањем капије читалац улази корак по корак у разгледање куће и упознавање са баба-Станином породицом, где ништа није препуштено случају и поредак свих ствари има своју функцију. Иако капија терминолошки представља отворен простор, она је овде граничник између ентеријера и екстеријера, који ако се схвати као кадар може се анализирати начин на који је попуњен. Тај кадар може имати јаку симболику која зависи од тога каквим је објектима испуњен простор којим се крећу ликови и шта ти објекти за њих представљају.

Споменик Бори у градском парку у Врању
Споменик Бори у градском парку у Врању

Она (капија) се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама…

Паралела са породичним стаблом и пореклом баба Станиних који су увек били изнад других, кола греда и камен… се чувају и одржавају као и баба-Стана која чува и проверава храну у случају несташице, големо дуго двориште… Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом. Испред куће био висок “ћутук” и чесма“, баба-Станино поклањање пажње спољашности, какав ће утисак оставити на друге, док се прилази кући да се постиже дивљење и поштовање гостију. Поделом затвореног простора, тј. куће на два хоризонтална дела наратор уводи дистинкцију између чланова породице смештајући ауторитативну личност на горњи спрат и у подрум, а „споредне“ чланове у доњи спрат. Просторни контраст измађу горњег спрата:

Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се…, доњег: …док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо унутра у полутами кујна, собе и подрума: А доле, иза степеница, жутела су се врата од подрума, више којих су вирили, као отвори, мали прозори од бабиног “сопчета”.

Подрум се протезао дужином целе куће, има важну улогу у подели ауторитета у кући. Оваква организација простора смешта баба-Станин лик изнад и испод породице, они су у средини под њеним надзором, стално њоме ограничени. Мајчина зокупљеност радом и сређивањем куће на први поглед нема неку битну улогу осим што показује њену маргинализовану улогу, али када се наратор поново дотиче мајчиног запостављања куће након синове женидбе сазнајемо да је она у послу проналазила утеху, попуњавала унутрашњу празнину. Након што Младен не показује никакво интересовање за жене и одбија сваку могућност женидбе, она поражена и психички сломљена затвара се у свој свет чишћења, прања и сређивања како би побегла од сурове стварности.

У оној мери колико екстеријер служи за изградњу карактерних особина ликова, у толикој мери ентеријер служи за формирање мишљења средине о члановима породице баба-Станиних. Комбинацијом акумулације и понављања, стари и истакнути дућан конструише Младенов лик као обавеза о настављању породичне традиције, јер његов спољашњи и унутрашњи простор партиципира слику коју средина изграђује о Младену. Простор који омогућава стално кретање ликова, згуснутост локација на којима се догађаји одигравају и уске врањске уличице омогућавају стално праћење сазревања Младена који је под сталним будним оком породице, родбине и средине. Велики број ликова различити по старости и друштвеном статусу у скученом простору ограничавају и оптерећују Младена који зависи од њиховог понашања, односно, прихватања или неприхватања. Хаџи-Зафирово поздрављање, а касније и обраћање Младену диже самопоуздање, он своје сазревање, напредак и успех мери по поверењу које му указују трговци. Младеново одрастање је смештено на релацији кућа-дућан и све што се догађа у отвореном и затвореном простору битно га одређује у каснијем животу при чему су семантички садржаји које носи са собом пренесени са плана времена на план простора. Временске прилике које трансформишу и деле екстеријер

Гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава. Једна цела половина улице, где је и њихова кућа, у хладу, сенци, док друга сва у сунцу. Нарочито зидови, редови ћерамида и више зидова оно из баште зелено дрвеће, лишће, то све као да гори, трепти. А хладовина све јача. Осећа се како земља некако свеже, мокро одише.

До њега седи баба… постају нам визуелно доступне приликом Младеновог посматрања околине. Тај опис је осветлио његову личност јер су потискивани његова младост, жеља за животом и унутрашња ватра постале видљиве кроз простор који посматра. Уочи свадбе … гледао (је) како што јаче ноћ, мрак, тишина и хлад, то јаче отуда свирка, песма бива и овамо у чаршији осваја, опија, спољашни простор се супроставља Младеновом унутрашњем стању, он све ради само механички, да не чује музику, да занесен послом не мисли на Јованкину свадбу. На таквој граници између два супростављена простора често се одигравају преломни догађаји који усмеравају правац радње у одређеном смеру. У првом случају, Младен остаје на капији, не одлучујући се ни за један пут, јер једним иду старији људи а другим млађи играју и певају што њему не доликује. Међутим, посматрајући јутро у чаршији:

И тада се Младен у дућану осећао срећан. Тако му је тада била мила она топлота, загушљивост у дућану, а знао је да се зато тако осећа што он није као они, већ овако у реду, као што треба да је.

Није као они…, он је задовољан својом одлуком што није разочарао породицу, бабу, што није као они. Такође, светлост која допире из куће приликом Младеновог повратка из дућана: А мрак, сумрак. Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се. Из кућних врата допире светлост је доказ да је одржао породицу на окупу или распоред ствари у кући и дућану које су остале непромењење након очеве смрти буди у њему спокој, умирује га та породична слика и очувано богатство.

Антипод супростављњу природе и унутрашњег стања ликова је сагласност, односно, поистовећивање природе:

Већ ноћ мртва, чаршија мртва. Црни се калдрма. С обе стране, сниски, као нанизани, црне се дућани, стреје, ћепенке. … уђе у улицу, која исто тако мртва, пуста и црни се, а испод њихове Јованкина висока кућа јаче се црни … како се кућа црни, двориште шири, испод дворишта, опет, више зида висока заједно са дрвећем црни се њена кућа, лелуја отуда и као да нешто говори, оплакује га. са Младеновом психом уочи Јованкине свадбе. Соба у којој Младен борави: Горе, у соби, гори му свећа и леже отворени тевтери, спискови вересије, примања, дуговања, а он доле, у башти, шета, пуши. Осећа тежину, загушину земље, баште, зидова око себе. Осећа како га цела кућа гуши, затвара и као прикљештена, везана држи и притиска. Зна да би му лакнуло кад би изишао, прошетао се улицом, чаршијом. Чуо жубор воде што тече олуком чаршије.

Видео поље, ноћ на њему, рубове планина што се спојили са небом и иза којих је увек светло, јасно… је стабилан простор који функционише као фиксирани оквир и онемогућава кретање и излазак из тога оквира, а Младен је под сталним надзором породице која му не дозвољава да пати и жали. Они се повлаче и дистанцирано га пуштају да сам одлучи, док он мора да буде јак и не дозволи да га емоције понесу. Осим наратора и ликови организују простор… улази у кућу, улази у собу. Бели се постеља му. Чак, Младен познаје како је брижно, угађајући му, она лепо намештена, као да знају за његов бол, муку, па хоће бар постељом, лепо, брижљиво намештеном, да му као олакшају, покажу као учествујући у његовој муци прилагођавајући га једни другима или уређењем ентеријера умањују сурову стварност. Младеново лично одрицање је градацијски поређано од испосничког момачког живота преко удаје девојке коју је волео до братове женидбе са Јованкином заовом, при чему сва та добровољна или принудна одрицања доприносе изградњи његовог лика од бројних испита зрелости до званичног друштвеног признања и стицања статуса газда-Младен. Околина и динамично кретање ликова су у контрасту са затвореним простором у којем се налази газда-Младен,

Седи до прозора у соби. Прекрштених ногу, заврнутих рукава од кошуље, расхлађен, раскомоћен, са упртом главом у двориште кроз прозор, остаје он да седи, ћути, мисли. Осећа како дан, и то неисказано високо, некако више њега и иза њега, горе по небу, диже се, растеже и пада. Гледа како башта, зелена, велика, густа, са уређеним лејама а прошарана осушеним белим тулузинама обраних кукуруза, мирише свеже. Како се према башти јасно, бело оцртава нова им кућа. Њени правилни прозори, зидови. Како по улици, иза капије пролазе људи, иду било својим кућама, било на седење, вечеру, весеље. Из чаршије опет жагор, кретање. Из које кафане чује се свирка. А опет, све то од њега некако удаљено, високо и заједно са мраком, ноћи одлази, диже се од њега, усамљује га…

Њему је све то далеко, недостижно, неприступачно и утеху проналази у самоћи и молитви, тада је нарочито смирен, повучен и помирен са судбином. Трансформација газда-Младена и однос различитих простора прати његово одрастање од непознатог дечака који је био по страни: И он, још у мраку, већ је био осветљен до превремено одраслог човека … она воћка што рано сазре, рано опада  који је постао страх и трепет за све, тврд, сув и строг а у ствари заробљен и осуђен.

Коначним прекидањем свих стега: И ту, у пустој, испражњеној кући чисто одахну. Осети се сам, сигуран по први пут газда-Младен је осетио олакшање што је испунио породичну и друштвену обавезу и није поклекнуо страстима као други. Тиме се антиципира скори крај човека који је међу трговачким папирима оставио и свој вапај: умрећу рањав и жељан желећи да остане у сећању не као газда већ само као Младен који је био и дете и младић и човек: Уздисање знам, али не миловање. И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам… али који све то жртвовао да би био како треба.

За П.У.Л.С.Е Милица Симић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments