Grandioznost i naivnost kao gubitnici

Nije da je on bolji od tebe, on samo opisuje tebe kao poslušnog i disciplinovanog radnika. Treba takvih kao što si ti ovom svetu.
Nije da on nije stigao da uradi ono što se od njega očekuje, on je bio opravdano sprečen i to “opravdano” će veoma detaljno objasniti i opisati.
Nije da on često mora da opisuje taj svoj komplikovani život, on je samo dobar u argumentovanju, to je njegova vrlina i zbog toga može delovati kao da se on često pravda.

On uvek ima spreman odgovor. Ako se ti osećaš prevarenim dok radiš u društvu s njim i ako imaš utisak da radiš više nego on – to je zbog toga što TI ne znaš da se organizuješ, nipošto nije zbog toga što je on nekako sebi obezbedio privilegije lakšeg dela posla… Na kraju čak i da jeste tako, ti si taj koji je naivan, ovca – a život je borba, samo najlukaviji opstaju…

Zapravo opstaju do prvog razotkrivanja pozicije, posle se sve te “ovce” okreću protiv njega. Takvi vukovi u ovčijem runu nisu društveno poželjni pojedinci, jer društvo koje nije gubitničko razume obaveze prema poslovnom okruženju, obaveze prema porodici i obaveze prema prijateljima- tržište i zajednica su ti koji diktiraju veliki deo tempa naših života, kao što je Erih From to davno primetio. Ovi grandiozni šarmeri nisu pobednici, iako deluju da jesu na prvi utisak. Što vreme dalje odmiče otkriva se lice lenjog manipulatora koji ne voli odgovornost i izbegava je. Takvom prikazu, kada se malo bolje pogleda, odgovara i njegov privatni život koji uključuje:

• Čestu promenu posla i poslovnog okruženja
• Nesposobnost da ostvari dugotrajnu vezanost za partnera
• Emocionalnu nepismenost kada je u pitanju intima uopšte
• Nesposobnost da se obaveže, nepoštovanje pojma “obaveze” i nepoštovanje ograničenja i požrtvovanosti koje taj pojam nosi sa sobom
• Kritikovanje okvira ustaljene i funkcionalne tradicije poput braka, porodice, penzije, pasivnog života uopšte – iako on sam ne uspeva da organizuje ko zna kakav smislen bunt i revoluciju
• Da bi osetio empatiju prema drugima mora da uloži vidan napor
• Nesposobnost uključivanja u svakodnevnicu i etiku društvenih rituala usled nepoštovanja drugih sistema vrednosti

Verovatno dok čitate o našem Grandioznom gubitniku – zamišljate ga kao muškarca i to nije nimalo čudno: ovakvi karakteri su često glavne uloge u mnogobrojnim filmovima danas, oni su tragični i harizmatični manipulatori koji osvajaju srca nežnijeg pola ali ne znaju da ih zadrže, provlače se kroz život od jedne stine prevare do druge nikada ne gubeći gospodski stav i predatorsku pronicljivost…

Manje je poznato da ovu ulogu igra i “nežniji pol” samo u nešto izmenjenijoj formi, suptilnijoj, formi koja je bolje integrisana u društvo i empatija joj zapravo nije problem. Takođe, raskrinkati njenu ulogu nije toliko zahvalno jer zbog svoje integrisanosti i zbog toga što naliči da služi društvu, nju je dosta teže kritikovati nego što je to slučaj kod našeg bezosećajnog gubitnika koji skoro da i zaslužuje prekor.

Njena uloga je moderna i brižna, ona može biti nežne figure i može imati topao osmeh. Može biti dobra učenica i dobar student, može čak imati i savršeno dobre namere i upravo u tim dobrim namerama se može kriti koren problema ovog životnog scenarija. Taj gorući simbol koji veže nju -nežnu i dobronamernu, i njega -okrutnog i manipulativnog je upravo NAIVNOST. Ona svoj skript formira OKO naivnosti a on NASUPROT. U oba slučaja je sagledavanje naivnosti bilo nerealno. Muškarac beži od odgovornosti uopšte jer je identifikuje u potpunosti sa naivnošću (samo se naivni i glupavi žene, imaju decu, robuju ispod glupih šefova itd). Žena sa druge strane pokušava da formira karijeru u rascepu između patrijarhata i modernih prava, tako delom zadržavajući nežnu i brižnu ulogu a delom želeći karijeru u vidu tih brižnih i negujućih profesija. Problem nastaje upravo u nerealnom sagledavanju tržišne potražnje radne snage. Svakako da već postoji veliki broj fakulteta, pa čak i naknadnih kurseva koji obećavaju elitno obrazovanje u (recimo) psihoterapijskim pravcima i specijalizacijama koje bez prakse i aktivnog učešća ne mogu mnogo uroditi plodom. Ono što jeste zanimljivo je činjenica da iako to nisu profitabilne profesije, rekordni broj ovih nežnih bića svake godine upisuje fakultete društvenih nauka, a posle i neke od mnogobrojnih analitičkih kurseva, nadajući se tako da će jednog dana njihova (do tada pasivna!) persona zainteresovati veliki broj klijenata. Ako ste ikada prisustvovali nekima od tih predavanja, ako malo bolje otvorite uši, primetićete da čak i sami edukatori preporučuju da osoba treba da se bavi tim pozivom kao sekundarnim, nikako kao primarnim. Takav izbor u zatvorenoj kulturi, čak i uz maksimalnu posvećenost, jednostavno nije razuman.

Zašto onda ova naivnost opstaje pored svih mogućih upozorenja? Zašto je u većim gradovima najveći psihološki problem kod ovih nežnih i brižnih individua – borba sa kontrolišućim roditeljima do tamo neke 30-e (pa čak i do 35-e) godine života? Ako ne sa roditeljima onda su tu kontrolišući muževi koji i dalje uzaludno finansiraju neke međunarodne sertifikate i dodatne specijalizacije, a čuda li, čim nastupi prva kriza u svetu – prvo stradaju baš te neprofitabilne profesije. U potpunosti drugo, ali isto toliko bitno pitanje je: koliko je zaista naše postpatrijarhalno podneblje zrelo da razume značaj tih mentalnih higijena, silnih emocija, poštovanja granica i koliko zaista moraš biti harizmatičan i mudar da bi imao aktivnu ulogu u evoluciji takve profesije u jednom blago paranoidnom i antisocijalnom društvu?

Ovde takođe isklijava naivnost i nesvesnost o tome koliko je pasivna ta brižna i nežna uloga i koliko joj je potrebna ekonomska podrška, a roditelji postaju sve stariji i nestrpljiviji i motri se svaki potez takve neprofitabilne jedinke.

Za razliku od muškarca, ona neće biti razotkrivena kao neko ko pokušava da prevari i zavara, ipak ona je imala disciplinu da uči i završi teške i zahtevne (iako manje perspektivne) fakultete – opasnost kod njih leži u društvenom pritisku sa kojim se nisu susretale ranije. Na poslovima koji se bolje plaćaju izdrže duže od svojih kontra-partnera ali stres ih često dovede do bolesti i odustaju vraćajući se kursevima i doškolovavanju, održavajući tako sliku o sebi kao sliku jednog smisleno aktivnog bića. Ipak aktivnost danas nema isti značaj kao što je imala nekad – aktivnost na društvenim mrežama indirektno pokazuje da ove osobe imaju viška vremena za svoj pasivni bunt. Mogu hraniti svoju svrhu učestvujući i u nekom kreativnom pisanju za elektronski časopis ili lični blog. Mogu dopisati mnoštvo pasivnih i neprofitablinih profesija u svoj virtuelni profil, mogu učestvovati u mnogobrojnim projektima koji traju po nekoliko meseci, mogu godinama volontirati u nekoj organizaciji. Možete pogledati njihov profil i videti profesionalne fotografije koje su napravljene fotoaparatom koji košta više nego što novac dobijen iz svih tih nabrojanih aktivnosti može da pokrije…

Pri odabiru partnera mogu pucati previsoko, predstavljajući sebe kao osobu od karijere ali očekivajući od partnera materijalnu podršku koju su donedavno dobijali od roditelja i ovde može nastati konflikt. Taj konflikt i unutrašnje inkongruentno stanje između pseudo karijere (koja bi trebalo da označava samostalnost) i ženstvenosti (koja je tu radi identiteta ali zapravo poziva na zaštitu i pokazuje nesigurnost) vodi do intimne neostvarenosti i kratkih veza… Zapravo do istog problema koji zna da snađe i njihovog kontra-partnera, našeg grandioznog gubitnika. Neretko se dešava da se ovo dvoje sretnu i razbukta se ogromna strast u dijalogu – jer to su ipak dve inteligentne i moderne jedinke, jedna se bori prljavo i harizmatično a druga je podsvesno razume jer vidi taj koren naivnosti, razume svrhu egzistencijalnih strahova koji pokreću njegove nagone, razume beg od života.

Tako se te dve osobe sretnu, u bežanju od života, u pomračenju koje ih nauči i rastavi ih često nasilno. Okrutni prevarant prepozna ogoljenu naivnost, iskoristi je i ostavi je u pasivnosti za trenutak svesnu haosa u kom se obrela, probudi je i pobegne. Zapamtimo, Grandiozni gubitnici su svesni stanja stvari, samo su zbog traume uplašeni i boje se adekvatne integracije u društvo – oni tu traumu prenesu direktno u izgubljenu i nesvesnu partnerku kada je sretnu, ona se razbudi za momenat i odreaguje nasilno, nikada se ne zapitavši zašto je bila privučena tim plamenom isprva, zašto je gledala u njega omađijano i skoro sudbinski.

Dva skripta, dva scenarija, razorena u svom spajanju.

On završi svoj život pokušavajući neku impotentnu revoluciju u industriji, u stripu, književnosti, muzici, režiji ili nečemu sličnom što će pod njegovom rukom da nalikuje na kreativnost… Sve to dok odustaje od desetog regularnog posla za proklete i okrutne kapitaliste i privatnike.

Ona se udaje za jakog muškarca koji je prikrivreno patrijarhalan i želi ženu koja neće dovoditi u pitanje njegovu ulogu. Ona ne pravi problem oko toga jer nije da njena karijera ima šanse da uzleti. “Domaćica sa fakultetskom diplomom”, “Kursoterapeutkinja”* – tako je njen muž zove kad je ljut.

(* implicira se na činjenicu da pohađa više kurseva, da menja kurseve često i da oni imaju terapeutsku konotaciju – psihoterapeut, fizioterapeut i sl.)

Posebno mesto zauzimaju narcisoidne, okrutne devojke koje se bore u svetu umetnosti i nežni muškarci koji su zalutali u svet terapeuta. Ovi primeri zamenjenih polnih uloga nisu toliko česti, ali dokazuju da posledice ostaju skoro potpuno iste.

Autobiografkinja ovde izražava svoju duboku zahvalnost roditeljima za barem jednu stvar – to da je nikad nisu podsticali da bude Kreativna u Umetnosti, kao što su to činili s njezinim sestrama. To što su Džojs i Rej zanemarivali Pati, ma kako bolelo kad je bila mlada, sad joj se čini sve dobroćudnijim kad pogleda svoje sestre, danas u četrdesetima, same u Nju Jorku i previše ekscentrične i/ili posebne da bi održale dugotrajan odnos, još uvek ovisne o roditeljskoj pomoći dok se bore da postignu uspeh u svetu umetnosti za koji im je usađeno uverenje da su sudbinski predodređene. Ispada da je ipak bilo bolje da je smatraju glupom i dosadnom nego nadarenom i posebnom. Na taj način joj je ugodno iznenađenje ako je makar i malo Kreativna umesto da joj bude opterećenje što to nije u većoj mjeri.

“Sloboda“, Džonatan Frenzen

Gubitničke priče koje liče na revolucije, individue koje deluju kao da će da uzdrmaju stagnativni sistem vrednosti koji vlada… Muška i ženska sudbina, obe će na kraju samo da ojačaju taj stagnativni sistem i on će vladati suverenije nego ikada. Fiktivna sloboda, napravila je fiktivne revolucionare i idealiste koji beže od svetla životnog haosa, ne hvatajući se nikada u koštac sa njim.

Bunt je danas impotentniji nego ikad, a ne vredi nam da ih bacamo u more neprilika i vičemo im “Snalazi se! Ili ćeš naučiti da plivaš ili ćeš potonuti!”… Ne, setimo se, naš prvi gubitnik će dokazati da to nije pravi put i da nikada neće dozvoliti sebi da bude spreman za takvo nasilje, a gubitnica će pokušati, razboleće se i čekaće da se autoriteti sažale na njenu krhku prirodu i dozvole joj da se vrati životnoj školi – školi koja uči sve o životu sem iskustva haosa samog života.

Kako im pomoći ako sami sebi ne žele da pomognu? Kako ih integrisati u društvo koje oni žele da promene? Kako ih integrisati u aktivizam ako su njihove ideje neadekvatne, neostvarljive i neprimenljive?
Društvo samo nam pokazuje da preduzimljivi i obrazovani roditelji koji nisu izgubili nadu u bolje sutra mogu vaspitati decu da veruju u slične društvene strukture. Tako može da se stvori uspešna jedinka, a zašto se ona ne stvara – jedan od razloga je sigurno neadekvatno vaspitanje i učenje po pasivnom modelu.

Tri polja su bitna u modelu roditelja:

Preduzimljivost i doprinos zajednici – ako ovoga nema, pojedinac nema veštinu koju društvo ceni, on nije produktivan i to što je obrazovan i voljen neće biti dovoljno da uspe.

Individualno obrazovanje i poštovanje etike (društvena i emocionalna pismenost) – ako ovoga nema, pojedinac može gaziti i “laktati” se bezobzirno, nepazeći na druge. On neće biti produktivan zadugo, biće najverovatnije odbačen jer putuje sam u svetu društvenih sisara.

Nada u bolje sutra (osobina koju su mnogi roditelji izgubili usled raznih promena u vladajućoj strukturi) – ako ovoga nema, očaj uzima svoje, pretvara pojedinca u beznadežnu figuru, sa ogorčenim pogledom na svet. Ona postaje antisocijalna i hladna. Vrlo lako i vrlo često, ako ovo polje nije zdravo, ono posledično uništava i prethodna dva polja. Obrazovanje dobija prezirnu crtu, stav jedinke zalazi u formu dogmatizma i društvene podeljenosti, stvara se plemenska logika zbog koje se omalavažava sve što ne učestvuje u opštem stanju beznadežnosti.

Naši gubitnici imaju eventualno jedno polje polu-aktivno a i ono samo je iskvareno jer ga ne upotpunjuju prethodna dva.

Sa profitablnim odnosom imaju problema naše nežne gubitnice kojima je polje obrazovanja aktivno, ali nadu u bolje sutra polažu, ne u sebe, već u finansije spolja (roditeljske ili muževljeve) ili ako nema ni jednih ni drugih onda se nadaju da će se vreme (da ne kažemo tržište) izmeniti i onda će ona procvetati.

Pasivno narcisoidni gubitnici, moglo bi se reći da nemaju ni jedno polje aktivno, izgubili su nadu odavno (već posle drugog, trećeg posla), lenji su i nemaju radnih navika, a obrazovani su tako da ne edukuju sebe već edukuju svoj prezir. Prezir je taj koji ima sve više smisla kako godine prolaze – površinski prezir je usmeren ka drugima koji su ga izdali jer su se promenili, ali duboko unutra, prezir je usmeren ka sebi (samoprezir) jer ova jedinka ne uspeva da se prilagodi životnim izazovima…

Možda, ovoga puta, rešenje nije u rečima. Kada ih dobro sagledamo i utvrdimo da su upravo njih dvoje ono što je iscrtano ovde, kada postanemo u potpunosti sigurni da za njih nema pametnog rešenja, možda baš tada dozvoliti malo fiktivne drame da zauzme poziciju na bini života, uputiti im sažaljiv pogled prepun razumevanja i empatskog dodira – jer svi smo mi bili u njihovoj ulozi samo se nismo toliko dugo zadržali. Dozvoliti tišini da se desi, da uplovi u samotni smisao, u hladne vene ovog stagnativnog prkosa. Njih dvoje zaljubljenih su tamo svakodnevno u vrtlogu nagona strasti i egzistencijalnog straha od ništavila, a mi “robovi modernog doba” – mi smo tamo čini se, samo pred sam kraj života.

Da li će nastaviti da nas opominju svojim prisustvom na tu neizbežnost u svojoj pasivnosti i zakočenosti između dva sveta ili će koraknuti ka životu (makar i privremenom!), ostaje na njima.

Iako mi “robovi”, po rečima ovih pseudo revolucionara, samo privremeno živimo između poslova, između promašenog roditeljstva i dogovorenih brakova bez ljubavi – ipak mi kao društvo još uvek funkcionišemo snažnije negoli impotentni bunt antisocijalnog bića. A isti taj strogi i blago paranoidni koren našeg patrijarhata još uvek ne veruje karakteru negujućih nauka i raznih modernih umetnosti, kojima pritom vidno manjka i inicijative. Ako se uskoro ne javi neka nova aktivna harizma, proći će decenije pre nego što im post-očevi ne odobre adekvatno mesto na tržištu sreće.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta, Psihologija